Slobodna Vojvodina za 600 evra

Novosadska televizija, šta god stajalo iza tog naziva, kupila je Dnevnik Vojvodina pres, preduzeće za izdavanje i štampanje novina iz Novog Sada, izdavača dnevnog lista Dnevnik. Po uzoru na svojevremenu rasprodaju šećerana, kad je novokrunisani vojvođanski kralj šećera za svaki objekat isplatio Nenadu Čanku kovanicu od tri evra, kupac Dnevnika dao je prodavcu dve banknote od 300 evra. Ne zna se ko je vodio na aldumaš. Kao ni prvo, 9. februara 1943, ni drugo „vešanje“ narodnog heroja Svetozara Markovića Toze nije bilo javno, mada traje gotovo četvrt veka. Marković je u okupiranoj Vojvodini, s pisaćom mašinom i šapirografom, bez telefona i ostalih pomagala, krajem 1942. napravio u to vreme jedine slobodne novine na okupiranoj teritoriji u ovom delu sveta. Primerci Slobodne Vojvodine stigli su u Vrbas, Sombor, Bečej, Suboticu. Marković je teško ranjen, uhapšen i zatim polovično zalečen kako bi bio obešen. „Osećam se dobro i potpuno sam svestan onoga što sam radio i za šta sam živeo“, napisao je porodici na dan pogubljenja. Slobodna Vojvodina njegovim vešanjem nije ugušena. Drugi broj izašao je u aprilu 1943. u pet stotina, treći maja iste godine u hiljadu primeraka. U nedelju 19. novembra 1944. izašao je prvi broj lista u oslobođenoj Vojvodini. Koliko god bila odana kompartiji, Slobodna Vojvodina nervirala je beogradske komuniste. „Dokle ćemo, bre, trpeti Slobodnu Vojvodinu? Zar nam nije dovoljna Slobodna Dalmacija?”, grmeo je Leka Ranković na Krcuna. Slobodna Vojvodina je nakon toga lako i brzo prekrštena u (bezlični) Dnevnik. Valjda samo (krajnji) kupac i prodavac znaju šta je sada kupljeno, odnosno prodato. Ime novina? Zaglavlje? Novinari? Uređivačka politika? Dugovi? Zgrada u kojoj se priprema pomenuti list ima svog vlasnika. Ili više njih, kao i Dnevnik. U Srbiji vlasništvo ne znači ništa. To jest, ni dosad nije bilo sasvim jasno ko je ko i šta je čije u desetospratnici na Bulevaru oslobođenja. Beše tu Medien groupp Balkan GMBH, pa Pokrajina, pa grad Novi Sad, pa Miroslav Bogićević, pa Dnevnik AD koji je u vlasništvu firmi Biljni lekar, Galens Invest, Contex energy, Promist i SZR Rapid Jasna Bokan. Vlasnik Novosadske TV je Srbija danas. Itd. (Uzgred, promiloševićevski Dnevnik devedesetih iznedrio je opskurni pokret „Ćirilica“, s vladikinim blagoslovom; taj isti list kupuju stoposto srpske firme – sa stoposto latiničnim imenima. Ne bez vladikinog blagoslova.) Drugo vešanje heroja Toze počelo je jogurt revolucijom. Kako bi ukinuo autonomiju Vojvodine i svaku slobodnu misao, Slobodan Milošević je morao da slomi jedine vojvođanske dnevne novine. Izvršioci su bili Mihalj Kertes, Radovan Pankov, Nedeljko Šipovac, Radoman Božović i sl. Pošto u redakciji nisu našli nikog podobnog, za glodure su dovodili lica iz Beograda, Subotice, Sombora itd: Petra Ignju, Miloša Ignjatovića, Dragoja Mladenovića, Dragana Radevića… Tako je Dnevnik postao glasilo crnih legija protiv kojih se borio Svetozar Marković. Vešanje je nastavljeno i nakon 5. oktobra 2000. Bojanu Pajtiću i Nenadu Čanku nije bio potreban pristojan dnevni list, već jeftina oglasna tabla. Tako su i prošli - izbrisalo ih masnim sunđerom. Dnevnik je posle njih neko vreme uređivao izvesni stručnjak iz Šapca, čije ime ne pamte ni najveće ulizice među onima koji su odlučili da radni vek završe u redakciji. Sredinom sedamdesetih, kad sam u vidikovcu na Bulevaru 23. oktobra zaradio prvu od dvestopedesetak plata, Dnevnik je bio fabrika. Zapošljavao je više od hiljadu radnika. Štamparija je šest dana u nedelji radila u tri smene. Prosečni tiraž lista dostizao je sedamdeset hiljada. Subotnji i nedeljni broj ne jednom su štampani u više od sto hiljada primeraka. Plate su bile više od prosečnih u Novom Sadu i Vojvodini koje su, opet, bile samo nešto niže od onih u Hrvatskoj i Sloveniji. U Dnevniku su tada pisali Miroslav Antić, LJuba Vukmanović, Vlada Urban, Nada Maks, Dušan Šimšić Šime, LJubomir Šovljanski Šolja, Vlada Vujin, Pavle Malešev, Jan Briza, Darinka Nikolić, od mlađih Milanka Gnip, Toma Marčinko, Đorđe Randelj, Mića Ćulibrk, Miroslav Božin... Glodur je bio legendarni Miroslav Štajner, posle Jova Smederevac. U skladu s društvenim okolnostima, znalo se šta može da se napiše odnosno objavi, a šta može da se kaže u Klubu na desetom spratu, koji je radio od osam ujutru do deset uveče. Pored zaposlenih u Kući, tamo su redovni gosti bili poznati pisci, slikari, glumci, sportisti, ali i naučnici i privrednici. Mladi novinar tamo je za nekoliko meseci mogao da vidi, vremenom i upozna, mnoge značajne ljude. Dolazili su i pripadnici Državne bezbednosti, čija zgrada se nalazila u komšiluku. Znalo se ko od njih je zadužen za praćenje zbivanja u Dnevniku i za sve ono čega nije bilo u novinama: ko je, pijan ili trezan, rekao o nekom političaru ili nekoj odluci nešto što je odudaralo od zvaničnog stava. A u Klubu se pričalo svašta, pogotovo od prve polovine osamdesetih. Tita tada više nije bilo, naslednici mu nisu bili ni do kolena. Bili su to ljudi iz nekog drugog vremena. Čelnici partije i države menjali su se svake godine. Kad su na vlasti hulje, nađu se izvršioci i za najprljavije poslove. Onima koji su uvek bili na liniji nije teško da se prestroje u hodu, kako vlast kaže. Kolege s kojima sam se družio nisu verovale da u redakciji ima toliko lica koja će na prelomu devedesetih pristati da rade to što se radilo u Politici ili Ekspresu. I ja sam ne jednom bio zapanjen bestidnošću i bezobzirnošću nekih koji su doskora bili ćutljivi poput vaški. Bili smo pročitali mnogo knjiga, znali smo da je čovek kvarljivo i prevrtljivo biće, ali na vlastitoj koži nismo iskusili pakao. Kako da verujete da kolega s kojim sedite u sobi od petka do ponedeljka može da postane druga ličnost. Bezazleno se narugate Slobi ili nekom od njegovih dupelizaca, a kolega plane kao guja ljuta. U ratnim godinama Dnevnik sve vreme ima dopisnike tamo gde treba, u blizini rukovodstava Republike Srpske Krajine i Republike Srpske. Oni prepričavaju saopštenja Karadžićevih i Mladićevih propagandista, izmišljaju muslimanske i hrvatske zločine i tamo gde ih nije bilo i veličaju junaštvo srpskih snaga tamo gde su se one obračunavale s bespomoćnim civilima. Po Dnevnikovim izveštajima, Srebrenica je zauzeta kako bi se grad spasio od vojske koja ga je branila. Isti obrazac koristi se još od Vukovara: tokom napada na grad napadači su sve vreme nazivani hrabrim braniocima. Poslednji put sam bio u Dnevniku 2010. godine. Arhiva sa starim kompletima lista nalazila se ispred ulaza u nekadašnju štampariju, koja već nekoliko godina nije radila. U prostoriji nije bilo struje. Ulazio sam s baterijskom lampom. Prašnjavi kompleti lista bili su bez reda poslagani na policama, po stolovima, ili pobacani na podu. Tamo su bile razbacane i stare automobilske gume, fotelje i stolice, ćilimi, stone lampe, kofe, metle, nekakve kutije, konopci, tegle... Prošlost više nikom nije potrebna. Zbogom budućnosti. Čak i ako su još tamo, kompleti novina su u gorem stanju nego tada. Razlika između Dnevnika iz sredine osamdesetih i današnjeg ista je kao razlika između tadašnje i današnje Srbije. Nije to razlika, ponor je. Sredinom 2016. na drugom spratu Dnevnika pojavio se dvometarski poster Aleksandra Vučića. Nekoliko prostorija na tom spratu iznajmljeno je Srpskoj naprednoj stranci, koja i svojim fizičkim prisustvom daje do znanja ko je gazda. Ako u glasinama ima makar delić istine, cilj ulaganja od 600 evra nije list, već zgrada, a glavni kupac nije nikakav konzorcijum, već „Veliki Brat“. Ime poznato javnosti.