Izlivanje kanalizacije

Jedna američka izreka, značenja istovetnog onoj našoj po kojoj nevolja nikad ne dolazi sama, kaže da kad kiša krene da pada, onda obično i pljušti; sledeći tu sliku, moglo bi se reći kako poslednjih sedmica u Belu kuću voda nadire sa svih strana, iako Vašington i okolina nisu bili na udaru uragana Florens koji je ovih dana harao istočnom obalom Sjedinjenih Država. Ili bi, što s obzirom na poslednja zbivanja, što zbog karaktera osobe koja stoluje u Ovalnom kabinetu, bilo primerenije reći da kulja iz Bele kuće? Čitavo dosadašnje trajanje administracije predsednika Donalda Trampa je naizgled beskrajni niz skandala, afera, pokvarenosti i bezobrazluka raznih vrsta, najvećim delom u izvedbi predsednika lično. Ali poslednji poplavni talas - uz prateće izlivanje kanalizacije i njoj pripadajućih sadržaja - zaista navodi na zaključak da se zdanje u Pensilvanijskoj aveniji 1600 pretvorilo u... Pa, u „ludnicu“, ako je šef predsedničke administracije DŽon Keli zaista tako jednom opisao situaciju u Beloj kući - a proslavljeni novinar Bob Vudvord, u svojoj novoj knjizi Strah: Tramp u Beloj kući, kaže da jeste. Upravo je objavljivanje prvih odlomaka iz Vudvordove knjige u kojoj opisuje haos i pometnju u Trampovoj administraciji bilo događaj koji je, početkom septembra, otvorio novu rupu u već uveliko poroznom predsedničkom aparatu; da bi odmah potom kroz nju nagrnuli i, ne samo po Trampa, mnogo više zabrinjavajući navodi iz nepotpisanog članka u NJujork tajmsu, u kome je visoko rangirani pripadnik administracije obelodanio da, zajedno s grupom istomišljenika, a u ime odbrane države i poretka od Trampovih nepromišljenih poteza, aktivno radi na miniranju, ublažavanju ili ignorisanju njegovih naloga. I izvodi iz knjige - koja se prodaje neviđenom brzinom: zaključno s prošlom sedmicom izdavač je poručio 1.150.000 primeraka - i tvrdnje iz pera anonimnog autora da, njegovim ili njenim rečima rečeno, praktično postoje dve paralelne predsedničke administracije, naišli su na globalnu pažnju i, razumljivo, izazvali Trampov gnev. Ali koliko god bilo provokativno ono što se u knjizi tvrdi i iz članka saznaje, s izvlačenjem zaključaka ne treba žuriti. Odavno se pokazalo da za Trampa, pa shodno tome ni za njegovu administraciju, ne važe ista pravila koja su važila za njegove prethodnike; da nije tako, nikad ne bi ni došao u priliku da postane predsednik. Ne važe nepisana politička i etička pravila, ali i dalje važi zakon - i zato je od potencijalno većeg značaja ono što je usledilo kad je prašina uzvitlana Vudvordovom knjigom i člankom u NJujork tajmsu počela da se sleže. Prošle sedmice je bivši šef Trampove predizborne kampanje Pol Menafort priznao krivicu po dve tačke optužnice - za zaveru protiv države i ometanje pravde - u istrazi specijalnog istražitelja Roberta Malera o ruskom mešanju u izbore 2016, što bi moglo da se ispostavi kao mnogo veći problem za Trampa od jedne knjige i jednog (istina eksplozivnog) teksta u novinama. Menafort je pristao da sarađuje s Malerovom istragom „po svim pitanjima“, što otvara mogućnost da, ne bi li prošao sa što blažom kaznom, možda otkrije ono što se o vezama Trampovog tima s Rusima dosad nije znalo, i tako dovede predsednika u ozbiljnu nepriliku. O kontaktima Trampovih ljudi s emisarima ruskih vlasti se, naravno, i dosad štošta saznalo. Ali sad već 16-mesečna Malerova istraga još traje i, bez obzira na to što su u sklopu te istrage dosad podignute optužnice protiv čak petorice Trampovih bivših saradnika - uključujući Menaforta - i dalje nije jasno s koliko (i da li uopšte) inkriminišućih saznanja i o eventualnoj ličnoj umešanosti predsednika u nezakonite radnje Maler raspolaže. Menafortu, koji je u avgustu u zasebnom procesu proglašen krivim po osam tačaka optužnice za bankarske i poreske prevare u slučajevima koji nemaju veze s njegovim radom za Trampa, zatvor u svakom slučaju ne gine, ali nije svejedno ni koliko će ta robija trajati, ni koliko će inače ogromne imovine još on i njegova porodica morati da se odreknu; stoga niko sa sigurnošću ne može da kaže neće li se sada iz nužde okrenuti protiv Trampa. Dok Malerova istraga ne bude okončana i njeni nalazi predočeni, američkoj i svetskoj javnosti ostaje da o tajnama Trampove administracije saznaju - i nad njima se sablažnjavaju - iz uradaka kakvi su Vudvordova knjiga i članak u NJujork tajmsu. I mada je ekspoze čuvenog, mada ne uvek i etičnog novinara - koji je svojevremeno s kolegom Karlom Bernstajnom ključno doprineo razotkrivanju skandala Votergejt, zbog koga je predsednik Ričard Nikson bio primoran na ostavku - po prirodi stvari sočniji, tekst iz njujorškog dnevnika izazvao je, barem u Americi, veću zabrinutost. Navodi iz Vudvordove knjige - iako su ih neki od njenih aktera odmah odlučno demantovali - svakako su zgodni za prepričavanje u društvu. Kao recimo kad ministar odbrane DŽejms Matis pred saradnicima konstatuje da je Trampovo poimanje nacionalne bezbednosti i međunarodnih odnosa na nivou „učenika petog ili šestog razreda“; kad Tramp svog ministra pravde DŽefa Sešnsa naziva „mentalno retardiranim“ i „glupim južnjakom“; kad bivši glavni ekonomski savetnik Geri Kon sklanja dokumente s Trampovog stola kako ovaj ne bi potpisao akte štetne po američke interese; ili kad Trampov bivši advokat DŽon Daud apeluje na svog klijenta da ne svedoči u sklopu Malerove istrage, jer postoji velika šansa da tom prilikom sam sebe inkriminiše: „Nemoj da svedočiš. Ili tako, ili ti sleduje narandžasto odelo“... Ali ako se anegdotalna priroda ovih primera ostavi po strani, sve to ne govori mnogo toga novog, pa ni suštinski važnog o Trampu i njegovoj disfunkcionalnoj vladavini, budući da je iz njegovih javnih istupa, beskrajnih tirada na Tviteru i, uostalom, načina na koji vlada svet već stekao prilično jasnu sliku o tome s kakvim neobrazovanim, neotesanim, nesigurnim narcisom ima posla. Bitno drugačije, pak, stvari stoje s člankom anonimnog autora - ili autorke - u NJujork tajmsu. Ako je taj neko računao s tim da će, zajedno s kolegama koje dele iste stavove, naići na priznanje javnosti, u čijim očima će izgledati kao ljudi kojima je osećaj dužnosti prema domovini iznad svega - a očito jeste, jer inače ne bi o sebi i njima govorio kao o „neopevanim herojima“ koji Trampa sprečavaju da napravi još veću štetu od one koju inače čini - trebalo je da razmisli još jednom. Upravo suprotno, spremnost ove grupe funkcionera da uprkos neslaganju s Trampovom politikom nastave s radom u administraciji, makar i iz viših razloga na koje se autor(ka) poziva, istovremeno je potkopavajući, naišla je na osude i zdesna i sleva. Niko baš ne vrišti „izdaja!“ kao što je to učinio Tramp - po običaju prizivajući za sve prilike zgodni argument navodnog narušavanja nacionalne bezbednosti - ali nema ni razumevanja za ovakvo postupanje. Štaviše, i u tim kritikama se, kako bi se i moglo očekivati prvenstveno s konzervativne strane, koriste krupne reči, pa tako politički analitičar Danijel Dejvis u časopisu Nešnel interest govori o „puzajućem državnom udaru“, a Dejvid Frum, bivši pisac govora za predsednika DŽordža V. Buša, u Atlantiku o „ustavnoj krizi“. „Na praktičnom nivou nije teško razumeti da bi se, ako bi viši zvaničnici administracije bili slobodni da odbijaju ili menjaju naređenja koja im je izdao predsednik, (...) Amerika suočila s haosom. Ali najveća opasnost je to što takvi činovi otpora potkopavaju samu instituciju predsednika. (...) U pitanju je ljudska priroda - jednom kad neko poveruje da zna bolje od predsednika i oseća se slobodnim da postupa u skladu s tim, neće se zaustaviti“, piše Dejvis; dok Frum ocenjuje da se autor anonimnog članka „nada da će opravdati ponašanje onih pripadnika Trampovog personala koji razmišljaju na isti način. Vidite, mi samo izgledamo kao saučesnici! A zapravo smo heroji u ovoj priči. Ali ono što je autor zapravo postigao jeste da američku vladu gurne u još opasniju nestabilnost. On ili ona su raspalili predsednikovu paranoju i ohrabrili njegovu hirovitost. (...) On će biti još prkosniji, još bezobzirniji, (...) još opasniji. A oni (u Trampovoj administraciji, prim.) koji ne podnesu ostavke ili ne budu smenjeni (...) moraće da se još više upinju da pokažu lojalnost i pokornost, i da su deo tima. Stvari će posle ovog članka postati gore. One će postati gore zbog ovog članka.“ I Frum, kao i američki komentator britanskog Gardijana Ričard Volf, među onima su koji smatraju da bi jedino ispravno bilo da autor članka pod svojim imenom i prezimenom istupi u javnost i predoči dokaze o predsednikovoj neuračunljivosti, ako ih ima. „Ako zaista verujete da je vaš šef pretnja ustavnom poretku koji ste se zakleli da branite, možda bi trebalo da razmotrite mogućnost podnošenja ostavke ili izlaska u javnost. Da, na primer, odete na Kapitol hil i održite konferenciju za medije u kojoj ćete se zauzeti za impičment“, piše Volf. I ovde bi se, dakle, uz ponešto preterivanja, mogla prizvati ona izreka o dobrim namerama kojima je popločan put ka zna-se-već-čemu. Ali postoje i drugi načini da se stvari poprave. Kao, na primer, izbori, koji - u ovom slučaju za oba doma Kongresa - Ameriku čekaju već u novembru, i na kojima Demokratska stranka ima solidne izglede da povrati kontrolu nad Predstavničkim domom; mada teško, ili pre nikako, i nad Senatom. Ali ne zato što bi to stvorilo kakve-takve uslove za aktiviranje priče o impičmentu, iako bi ih zaista stvorilo; sve i kad bi pokretanje te komplikovane procedure opoziva predsednika imalo izgleda za uspeh - a ne bi se reklo da je tako - to se ne čini pametnim načinom da se doaka Trampu i onome što on simboliše. Jer, Tramp je mnogo više posledica nego uzrok, i njegovim uklanjanjem s vlasti na taj način - ili, što bi se svodilo na isto, aktiviranjem 25. ustavnog amandmana, koji omogućava smenu predsednika ukoliko se utvrdi da nije sposoban za obavljanje dužnosti - skoro se ništa ne bi postiglo: trampizam, čijem su rađanju veliki doprinos, svako na svoj način, dali i republikanci i demokrate, nastavio bi da buja, hraneći se revoltom i resantimanom koji bi u slučaju takvog raspleta iznova obuzeo nezanemarljivu Trampovu biračku bazu. Kad smo već kod te biračke baze, njena odanost, te dobro stanje američke ekonomije glavni su razlozi zbog kojih je, uprkos svim postojećim i potencijalno nadolazećim problemima s kojima se administracija suočava, sam Tramp još veoma daleko od toga da se nađe u beznadežnoj situaciji. Štaviše, iz ove perspektive uopšte nije nezamislivo - naprotiv - da 2020. izbori i drugi predsednički mandat. A i za tu bi se priliku mogla naći prikladna američka izreka. Možda ona - prevariš li me jednom, sram te bilo; prevariš li me dvaput, sram me bilo.