Orbanovo razgraničenje

Bregzit, pobeda Donalda Trampa u SAD, izborni uspeh stranaka ekstremne desnice u nekoliko evropskih država, lagano umiranje demokratije i vladavine prava u Mađarskoj i Poljskoj, po ko zna koji put pretvaraju u crnohumorni vic tezu o kraju istorije američkog političkog mislioca Fransisa Fukujame koji je 1989, napisao da je pad Berlinskog zida označio ne samo kraj Hladnog rata već i bespovratno uspostavljanje vladavine liberalne demokratije širom sveta. Ipak, za sve one koji predviđaju kraj Evropske unije kakvu poznajemo i nezaustavljivu pobedu populističke desnice na sveevropskim izborima u maju sledeće 2019, glasanje u Evropskom parlamentu prošle nedelje donelo je veliko iznenađenje. Prvi put u svojoj istoriji, EP se odlučno suprotstavio sistematskom kršenju evropskih vrednosti vlade jedne od svojih zemalja članica. Kako bi se pokrenuo postupak usmeren ka zauzdavanju režima Viktora Orbana i obnovi demokratije i građanskih sloboda u Mađarskoj, 448 poslanika Parlamenta EU (69 odsto od ukupnog broja poslanika) glasalo je za aktiviranje člana 7. Ugovora o EU. U govoru pred parlamentom, dan pre glasanja, od kritike da guši demokratiju, Orban se kao svaki populistički nacionalista skrivao iza svog naroda i države. Većini koji su govor slušali bilo je jasno da su optužbe da je Evropa protiv Mađarske jeftina demagogija i da je moguće sankcionisanje Budimpešte usmereno ka vraćanju demokratije. Glas protiv režima u Mađarskoj treba shvatiti i kao poruku vlastodršcima u drugim državama EU, ali i na Balkanu, da se ne igraju vatrom i ne slede politiku Orbana. Izveštaj evropske poslanice zelenih Judit Sarhentini iz Holandije, za koji je Evropski parlament glasao, sadrži detaljan pregled situacije u Mađarskoj. U njemu se opisuje niz sistemskih problema za koje je retko ko mogao zamisliti da će ikad postojati u zemlji članici EU: demokratsko nazadovanje, prekrajanje izbornih jedinica u korist vladajuće stranke, gušenje slobode medija, neizdrživi pritisci na lokalno civilno društvo, udar na autonomiju univerziteta preko napada na Centralnoevropski univerzitet, migraciona politika oličena u postavljanju bodljikave žice na granici, endemska korupcija kao i zarobljavanje državnih institucija uključujući i pravosuđe koje sprovodi Orbanova stranke Fides. Napadi na poslanicu Sarhentini u mađarskoj štampi su se u nekoliko navrata približili stilu provladinih tabloida u Srbiji. Od uvođenja krivičnog dela pružanja pravne pomoći migrantima i drakonskih kazni za mađarske građane koji pomažu izbeglicama koji dolaze u Evropu u potrazi za boljim životom, preko poreza od 25 odsto na aktivnosti NVO vezanih za migraciju, uvođenja novog sistema dozvola za rad ovim NVO, do spoljašnjeg fizičkog obeležavanja njihovih kancelarija, atmosfera u Mađarskoj neodoljivo podseća na postmodernu reprizu početnih faza nacifašizma. Prošlonedeljni glas u Evropskom parlamentu značajan je zbog toga što su mnogi poslanici iz grupacije konzervativne Evropske narodne partije, kojoj još uvek pripada Orbanova stranka, glasali za izveštaj Sarhentinijeve. Sa nekim izuzecima na strani većine bili su poslanici iz konzervativnih partija tzv. stare EU. Predvodio ih je Bavarac Manfred Veber, šef poslaničke grupe konzervativaca i mogući kandidat za sledećeg predsednika Evropske komisije. Čak su i Austrijski konzervativci iz stranke premijera Sebastijana Kurca, koji kod kuće vladaju sa desničarima Hajnca Kristijana Štrahea, glasali protiv Orbana. Izabrani predstavnici konzervativaca iz centralne i istočne Evrope, zemalja Višegradske grupe i ostalih, su glasali protiv ili su ostali uzdržani. Kada je reč o ostalim političkim grupama, za Orbana su glasali ekstremni desničari iz svih država EU. Protiv njega glasale su i sve ostale političke grupacije bez obzira na zemlju iz koje dolaze: od levičara iz grčke Sirize i njihovih saveznika iz drugih zemalja članica, preko Zelenih, Ferhovštadovih Liberala, Socijaldemokrata, do Evropskih poslanika iz pokreta italijanskog komičara Bepea Grila. Na ovaj način ovo glasanje je pokazalo da, bez obzira na velika, ponekad i nepremostiva politička neslaganja o zaista važnim temama (na primer, za mere štednje ili protiv njih), ogromna većina Evropljana je spremna da međusobne razlike ostavi po strani, ujedini se i kaže odlučno ne rastućem ekstremizmu. Postupak po članu 7, pored EP, mogu da pokrenu i Evropska komisija (kao što se već desilo u decembru 2017. u slučaju Poljske zbog udara izvršne vlasti na sudski sistem) ili Savet ministara na inicijativu jedne trećine zemalja članica. Pošto je postupak pokrenut, kao u slučaju Mađarske prošle nedelje, Savet ministara EU većinom od 22 od 27 zemlje članice (Mađarska ne glasa) odlučuje da li u državi postoji rizik sistematskog kršenja evropskih vrednosti i predlaže promenu problematičnih normi i postupaka. Ako nema napretka, Savet ministara jednoglasno (naravno opet bez Mađarske) potvrđuje sistematsko kršenje i onda uz četvoropetinsku većinu ostalih članica uvodi državi prestupnici sankcije, poput oduzimanja glasačkih prava u evropskim institucijama. Poljska i Mađarska su već najavile međusobnu podršku. Ostaje da se vidi da li će, ako dođe do ovakvog glasanja u Savetu, padati vlade u nekim zemljama članicama. U Italiji, primera radi, vladajuća koalicija je podeljena po ovom pitanju. Sa jedne strane ksenofobni ligaši Matea Salvinija podržavaju Orbana dok je građanski pokret Pet zvezda, kako se videlo prilikom glasanja u Strazburu, protiv njega. Činjenica je i da su se mnogi prilikom glasanja vodili, uz podršku osnovnim načelima EU, i političkim rezonom vezanim za njihov nacionalni kontekst. Nije baš najjasnije ni šta, osim jeftine i agresivne demagogije, spaja Salvinija i Orbana. Dok se prvi žali da je Italija ostavljena da se sama suočava sa nadolazećim brodovima punim ljudi, drugi migrante neće uopšte da primi. Koliko bi postupak sankcija protiv Mađarske mogao da traje, kao i koja bi tačno prava, osim prava glasa, mogla da se oduzmu zemlji članici pod sankcijama, ostaje nepoznanica. Zbog posthladnoratovske pogrešne pretpostavke da je demokratizacija jednosmeran proces, EU norme i procedure za slične situacije nisu precizno definisane. Ostaje i da se vidi da li će Evropska narodna partija u jeku predizborne kampanje za Evropski parlament, privremeno ili stalno odstraniti Orbanov Fides iz članstva. Ako se posmatra prošlonedeljno glasanje u EP, to ne izgleda mnogo verovatno. Prva prilika za ovakav glas je već ove nedelje u Strazburu. Iako iz relativno male države članice, Orban je zbog ekstremnih zakona i politika bez presedana, postao neka vrsta lakmus papira za desni populizam u Evropi. Tako glas za ili protiv njega stranku ili celokupnu vladu svrstava u jedan ili drugi tabor. Prava istina je da ekstremizam i teme koje se Mađarima serviraju u dobroj meri služe kako bi odvratile pažnju birača od visoko koruptivne prakse u zemlji. Bez obzira na ovo, izvesno je da će podela na demokratsku i autoritarnu Evropu biti glavna linija razgraničenja u kampanji za izbore za Evropski parlament u maju 2019. Tako je ovo glasanje u EP bilo i neformalni početak te kampanje. Jasno je takođe i da će se pripadnici demokratskog korpusa, poput francuskog predsednika Makrona koji je njihov nekrunisani vođa, ozbiljno protiviti primanju u članstvo bilo koje države Zapadnog Balkana dok ona prethodno ne uspostavi sistem vladavine prava, ne suzbije korupciju, oslobodi medije i demokratizuje društvo u celini. Uz postojeće probleme unutar EU, niko ne želi nove Orbane bilo to 2025. ili kasnije.