Tajne i laži

U Poljskoj se ne može pobeći od istorije. Krajem juna, na iznenada zakazanoj sednici poljskog Sejma, donjeg doma parlamenta, na brzinu je proguran amandman na Zakon o Institutu nacionalnog sećanja, kojim je anuliran prethodni, u januaru usvojeni amandman. Novousvojenim amandmanom koji je odmah stupio na snagu ukinuta je dotadašnja odredba na osnovu koje se za pripisivanje Poljskoj odgovornosti za nacističke zločine u Drugom svetskom ratu, počinjene na njenoj teritoriji, mogla izreći kazna do tri godine zatvora. To što je vladajuća partija Pravo i pravda (PiS) po kratkom postupku ublažila sopstveni „zakon o sećanju“ nije predstavljalo iznenađenje. Inicijalni tekst zakona je u međunarodnoj javnosti izazvao sablažavanje, posebno u Izraelu. Čak je i američki predsednik Donald Tramp - obično blizak prijatelj poljskih nacionalista - indirektno nagovestio da se neće sastajati s poljskim zvaničnicima sve dok kriza izazvana usvajanjem ovog zakona ne bude rešena. Ali način na koji je poljska vlada pristupila prilagođavanju teksta zakona bio je apsurdan. Za početak, čitav proces sproveden je u tajnosti, do te mere da su izraelsko-poljski kontakti održavani posredstvom obaveštajnih službi dveju zemalja, između ostalog i kako bi se ključni zagovornik zakona, poljski ministar pravde Zbignjev Žobro, držao u neznanju o tome šta se zbiva. Žobro je glavni rival premijera Mateuša Moravjeckog u borbi za uticaj na lidera PiS Jaroslava Kačinjskog. Stoga Moravjecki, kada je novi amandman usvojen, nije oklevao da sebi pripiše zasluge za očuvanje dobrog imidža Poljske. On i izraelski premijer Benjamin Netanijahu potpisali su zajedničku deklaraciju kojom je spor između dve zemlje okončan; a poljska vlada je zakupila oglasne strane u vodećim svetskim listovima - uključujući i tri najveća izraelska dnevnika - kako bi promovisala tekst zajedničke izjave. Pa ipak, taman kad se učinilo da je poljska vlada probleme ostavila za sobom, izraelski centar za sećanje na Holokaust, Jad Vašem, te izraelski ministar obrazovanja i dijaspore Naftali Benet oštro su osudili zajedničku deklaraciju. Ispostavilo se da je unutar samog Izraela pritisak da se osudi poljski zakon o nacionalnom sećanju izvršila izraelska opozicija, i da je Netanijahu postupio kako je postupio samo zato što nije imao drugog izbora. Na kraju je Netanijahu - i sam populista - bio voljan da reši konflikt s poljskom vladom jer nije želeo da od sebe otuđi najlojalnijeg saveznika kog Izrael u Evropskoj uniji ima. Ovo objašnjava zašto je zajednička deklaracija bila toliko izričita u pripisivanju krivice za nacističke logore smrti isključivo Nemcima. Osim toga, čini se čak da se tekstom deklaracije sugeriše kako je antipoljsko raspoloženje po svojim razmerama i značaju nekako uporedivo s antisemitizmom. Zanimljivo, dok se u poljskoj verziji ovog dokumenta priznaje da je bilo pojedinačnih slučajeva u kojima su Poljaci „okrutno postupali prema Jevrejima“, u hebrejskoj verziji teksta se navodi kako strane potpisnice „primaju na znanje i osuđuju svaki slučaj okrutnosti“. Ali u obe verzije se odmah prelazi na „sećanje na herojske postupke mnogobrojnih Poljaka, posebno nosilaca priznanja Pravednik među narodima, koji su rizikovali živote kako bi spasili Jevreje“. U sledećem odeljku se samo uzgred pominju šmalcovnici (od poljskog szmalcownik, pogrdnog termina za Poljake koji su tokom rata ucenjivali Jevreje koji su se skrivali i sunarodnike Poljake koji su ih skrivali, prim.) koji su „nezavisno od svog porekla, verske pripadnosti ili pogleda na svet ispoljili svoju mračnu stranu“. Nasuprot tome, jezik kojim se opisuje poljski heroizam je veoma konkretan, i njime je obuhvaćena čitava nacija. „Poljska podzemna država kojom je upravljala poljska vlada u egzilu uspostavila je mehanizam sistematske pomoći i podrške jevrejskom narodu, a na njenim sudovima izricane su kazne Poljacima kolaboracionistima koji su s nemačkim okupacionim vlastima između ostalog sarađivali i kroz denunciranje Jevreja“. Ovo je izmišljena istorija. Kao što je Benet primetio, iako je istina da su neki Poljaci pomagali Jevrejima, „takvih aktivnosti je bilo malo i nisu bile od ključnog značaja“. Stoga zajednička deklaracija ovakve „retke primere čovečnosti“ netačno predstavlja kao „uobičajenu pojavu“, a „široko rasprostranjene slučajeve da su Poljaci Nemcima prijavljivali Jevreje“ kao „izuzetke“. Benetova karakterizacija uporište ima u istraživanjima, uključujući i Noć bez kraja: Sudbina Jevreja u izabranim vojvodstvima okupirane Poljske, dvotomno izdanje čiji su urednici Barbara Engelking i Jan Grabovski iz Poljskog centra za istraživanje Holokausta. Prema statistici iznetoj u knjizi, u devet poljskih vojvodstava pod nemačkom okupacijom, od 250.000 Jevreja koliko ih je izbeglo nacističku „likvidaciju“ jevrejskih geta 1942, njih dve trećine je do 1945. bilo pobijeno, pri čemu je najveći deo njih stradao od Poljaka, ili uz njihovo saučesništvo. Naravno, oni koji podržavaju zajedničku deklaraciju ukazuju na to da je sam Jad Vašem više Poljaka (njih 6.863) nego pripadnika bilo koje druge nacije proglasio za Pravednike među narodima koji su pomagali Jevrejima. Ali ovo je čist sofizam. U Poljskoj je pre rata živelo tri miliona Jevreja, a Nemci su svoje logore smrti sagradili na poljskoj teritoriji. Odakle bi stoga bili Pravednici među narodima nego iz Poljske? Ovim se ne želi reći da su Poljaci, kolektivno posmatrano, gori ili bolji od bilo koje druge nacije. Štaviše, Timoti Snajder, istoričar s Univerziteta Jejl, koga teško da je moguće optužiti da gaji antipoljska osećanja, zaključio je da su se Poljaci u datim okolnostima ponašali manje-više isto kao i druge nacije u sličnim okolnostima. Heroizam je redak, i upravo to je i razlog zbog koga se onima koji su ga demonstrirali odaju tako visoke počasti. Kad bi cela nacija bila u stanju da se herojski ponaša, taj termin bi izgubio svaki smisao. Očajnički pokušaji Kačinjskog i Moravjeckog da ulepšaju istorijsku istinu o Poljskoj su uzaludni. Kao što nas Snajder podseća, vođa poljskog pokreta otpora Vladislav Bartoševski je to možda najbolje sumirao sledećim rečima: „Pojedinci koji su pomagali Jevrejima nisu prvo od poljske nacije tražili dozvolu za to“.