Glupost

Dva radnika nastradala su na gradilištu Beograda na vodi. Kod većine ljudi, ova informacija mogla je da izazove samo tugu i žalost, ali i pitanje ko je za to odgovoran i kako sprečiti da se takve tragedije dešavaju u budućnosti. Kod većine ljudi, ali ne i kod onih koji upravljaju ovom zemljom. Premijerka Ana Brnabić je, recimo, izjavila saučešće porodicama poginulih, ali je takođe brže- -bolje ustvrdila da se nesreće dešavaju svuda u svetu, te da je građevina prosto rizičan posao. U istom tonu relativizaciju je nastavio i predsednik države Aleksandar Vučić. On je takođe izjavio saučešće porodicama i dodao, poput Ane Brnabić, da je to „život“ i da se takve stvari „dešavaju“. No, štreber kakav jeste, Vučić se čak i za relativizaciju dobro pripremio. Ili je bar on tako mislio. Predsednik je, naime, na internetu pronašao podatak da u Americi na svakih 10 sekundi pogine po jedan perač prozora. Upravo to pokazuje koliko mu je bilo (ne)bitno sve ovo, pošto se i nije spremio baš najbolje. Drugim rečima, predsednik je počeo da ošljari. Naime, podatak o peračima prozora pokupio je sa sajta The Onion, koji je američki pandan NJuz.netu. Ukoliko bi njihova izmišljena statistika bila stvarna, u SAD bi godišnje ginulo čak 3.153.600 perača prozora. Da ne računamo nikakve druge gubitke u ljudstvu, Americi bi se već samo sa smrtnom stopom perača prozora - crno pisalo. Primera radi, u ratu u Vijetnamu je ukupno za devet godina nastradalo na svim stranama 1.353.000 ljudi. Nije utvrđeno koliko je među njima bilo perača prozora, ali shvatate poentu. Aleksandar Vučić se, kada je shvatio šta je izjavio, izvinio naciji priznavši da je „ispao glup“ usled umora. Naglasio je da bi, da nije bio umoran, „odmah shvatio“, te da za gaf nisu krivi njegovi saradnici već isključivo on. Za relativizaciju tragedije u Beogradu na vodi se nije izvinjavao. NJegova nova izjava je, međutim, otvorila niz novih pitanja. Pošto znamo da predsednik retko spava i mnogo radi, postavlja se pitanje u koliko li je još slučajeva „ispao glup“ zbog umora i saopštio nam, sasvim slučajno naravno, nešto što nije tačno? Da li su tačne cifre o nezaposlenosti? Da li je tačno ono što priča o BDP-u? Ko nam garantuje da predsednik mrtav umoran nije podatke o prosečnoj plati pokupio sa nekog sumnjivog bloga? Da li ćemo čekati dve, najviše dve i po godine ili dve i po decenije do boljitka? Kako sad da mu verujemo uopšte?! Tabloidi se, treba li naglašavati, takođe nisu bavili previše tragedijom u Beogradu na vodi, ali su zato vrlo rado relativizovali taj tragičan događaj. Usput nisu propustili ni priliku da pohvale predsednika. Šmeker, priznao grešku, pisali su tih dana. Da li će neko priznati grešku koja je dovela do pogibije radnika na gradilištu Skadra na Savi, o tome nisu pisali. Za čitanje ovog teksta potrebno vam je oko tri minuta ili, što bi Vučić rekao, 18 američkih perača prozora. To je izgleda mnogo više nego što je potrebno da se u ovoj zemlji zaboravi svaki radnik koji pogine na radnom mestu, uglavnom ne svojom krivicom. To je mnogo više i od vremena potrebnog da se smisli objašnjenje da je to, eto, život i da se takve stvari dešavaju. Na kraju ne možemo da zaključimo ništa drugo nego da u Srbiji izgleda važi modifikovana verzija one stare tvrdnje o smrti i statistici. Smrt jednog (ili dvojice) radnika je tragedija, ali ne moramo sad o tome pet dana, a smrt miliona je statistika zgodna za relativizaciju tragedije.