Fatamorgana

Naljutio nam se predsednik. I neće više da ide na pregovore koji „ništa ne znače“. Deo je to nove strategije stare političke dinamike kombinovanja mira i stabilnosti sa podizanjem borbene gotovosti. I već smo videli ono što je Marko Đurić u epskom zanosu posle neuspelog poslednjeg briselskog susreta Vučića i Tačija najavio: Drumovi će poželeti Vučića, ali Vučića tamo biti neće. Niti će više u Brisel na pregovore koji, kako kaže, nemaju nikakvog smisla, niti je otišao u NJujork na zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ipak, neće on baš da izoluje Srbiju pa je u NJujork poslao dostojnu zamenu, premijerku Anu Brnabić i ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića. Ali, nažalost, nismo previše saznali o sadržini tako važnih razgovora desetočlane srpske delegacije, a samo ih je Ivica Dačić, pohvalio se, imao 96. Entuzijazam premijerke i ministra spoljnih poslova, nažalost, dolazi iz provincijalne logike da je naša fotografija sa Trampom lepša, da je predsednik Amerike rekao da su „Srbi dobar narod“, a sa Bedžetom Pacolijem, koji ga je zaskočio da bi se sa njim rukovao, nije progovorio ni reč. Srpska javnost je mogla da uživa u superiornoj poziciji naše delegacije; sedeli su u glavnoj sali i govorili, dok je četrdesetočlana albanska delegacija po ćoškovima, uz propusnice za takozvane ostale koje su im omogućile pristup samo hodnicima, presretala državnike kako bi se sa njima fotografisali i potom ih kačila na Fejsbuk i Tviter. Nebrojano puta se reprizirao video-snimak u kome premijerka Srbije pomalo nadmeno pita Bedžeta Pacolija ko mu je dao dozvolu da dođe ili onaj kad u obraćanju srpskoj javnosti ispred zgrade Ujedinjenih nacija nađe mesta za komentar da su se i neki srpski opozicionari našli po hodnicima da rade protiv interesa Srbije, aludirajući na Vuka Jeremića, bivšeg predsednika Generalne skupštine UN. I dok Ana Brnabić i Ivica Dačić veruju da su pobedili u tom malom ratu sujeta na marginama Generalne skupštine UN, koji ništa ne znači, predsednik Aleksandar Vučić pred 535 članova Glavnog odbora, obznanjuje da je ostao sam i da je doživeo poraz. „Ta moja politika da Srbija dosta toga sačuva na Kosovu očigledno u Srbiji nije pobedila... Srbi vole da izgube sve jer Srbi vole da kukaju nad sopstvenom sudbinom“. A potom je u Nišu upitao „je li greh to što sam priznao da sam želeo nešto što većinski deo naroda ne prihvata. Mislim da ćemo se u budućnosti gorko kajati što nismo ostvarili to što sam želeo“. Ostala je nepoznanica kako narod da zna šta je to predsednik želeo ako mu to nikada nije rekao, kao što je potpuna enigma i od čega je to narod većinski odustao, i ko je, kako i čime izmerio narodno neprihvatanje toga što je predsednik želeo, a nije rekao. Kao što nikada od njega nismo čuli ni šta to nemamo, a što ne smemo da izgubimo. Ni zašto je za srpski narod jedina sreća kad gubi, za razliku od njega koji je srećan samo kad otvara fabrike, kao sad u Nišu. I tako, pred tim sizifovskim kosovskim mukama predsednik Srbije stoji sam naspram svih, sa tričavih 60 odsto podrške birača, pa ma šta da odluči i sa još desetak procenata onih koji ga uopšte ne vole, ali bi ga sigurno podržali da konačno reši kosovsko pitanje. Malo je to predsedniku. On je nesrećan ako u Srbiji postoji i jedan glas protiv. I sam to kaže: „Za razliku od njih koji dobiju pet ili deset odsto, a misle da su pobednici, ja i kada dobijem šezdeset odsto glasova mislim da sam gubitnik.“ Zato nije cinizam njegova opaska „zar ima petnaest ljudi koji su u Loznici izašli da podrže Sašu Jankovića, dok ja otvaram fabrike? Mnogo je petnaest ljudi“. To je metafora Srbije danas. Nešto suptilnija doduše od one Dodikove: „Nemoj slučajno neko ko je zaposlen u Gacku da glasa za Govedaricu i SDS. Izbacićemo ga s posla“. Ali jednako zlokobna. Jer Srbija je faktički jednopartijska država sa prividom pluralizma, sa retkim oazama kritičke reči, sa strahom i autocenzurom koji se kao hobotnica šire, sa dirigovanim podrškama i naručenim aplauzima, u kojoj se nezadovoljstvo skriva i potiskuje izgovarajući se preživljavanjem. Previsoka je cena koju ovo društvo plaća da bi bilo dovoljno preparirano da prihvati ono što ne zna da je predsednik sve vreme želeo.