S onu stranu poraza

Kao što se danas u Srbiji ne zna šta je tačno Kosovo – nezavisna republika, autonomna pokrajina, mitološki prostor, srce ili slepo crevo Srbije, sve ili ništa od navedenog – tako se ne zna ni šta bi razgraničenje podrazumevalo. Ako je povlačenje granice, koji su uslovi? Ako je razmena teritorija, koja je sudbina Preševa, Bujanovca i Medveđe? Ima li Republika Srpska neku funkciju u toj jednačini? Šta raditi s nemalo Srba južno od Ibra i tamošnjom kulturnom zaostavštinom? Dok se odgovornost zbog konfuzije po prvom pitanju ne može potpuno prebaciti na slaba naprednjačka i jaka Vučićeva pleća, odgovornost zbog nejasnoće glede razgraničenja potpuno je njihova, budući da je razgraničenje postalo mirođija iz čorbe bljutavog, a začinjenog unutrašnjeg dijaloga koju su sami zakuvali. Otuda i naizgled zbunjujući rezultati CeSID-ovog istraživanja javnog mnjenja o razgraničenju s Albancima kao soluciji. Čak 21 odsto ispitanih „uopšte ne podržava“, a 23 odsto „ne podržava“ razgraničenje, dok ga sedam odsto „u potpunosti podržava“, a 18 odsto „uglavnom podržava“. Četrnaest odsto je reklo da im je „svejedno“, a 17 odsto nije dalo odgovor. Moglo bi se reći da je Vučić onda u pravu kad kaže da je njegova politika spram Kosova makar na putu da doživi poraz, ali, ponovo, prvo bi se moralo znati je li razgraničenje, šta god podrazumevalo, zaista njegova politika, a potom šta znači poraz – odustajanje od unutrašnjeg dijaloga, pregovora s Prištinom ili nešto treće. Izvesno je samo da je ubedio glasače da su za sve oni krivi. U istom istraživanju se zaključuje da SNS ima 53,3 odsto podrške građana, a sledi ga SZS sa 15,3 odsto. Cenzus bi prešao i SPS sa 8,8 odsto podrške, a nešto ispod cenzusa su Aleksandar Šapić (4,9), PSG i SRS (po 4,2).