Desant na Sarajevo

Istog dana održani su opšti izbori u Bosni i Hercegovini i u Brazilu, i na jednom i na drugom mestu i predsednički i izbori za parlamente različitih nivoa – gotovo podjednako komplikovani. U zemlji koja ima 147 miliona birača bezmalo se sve zna, priprema se drugi krug, dok u zemlji u kojoj je izašlo nešto više od milion i po ljudi za konačne rezultate će biti potrebno skoro mesec dana, što očito govori o lošem pravnom okviru koji reguliše ovu oblast, ali i traljavosti tela koje izbore provode, što, naravno, nije izgovor za izborne gubitnike. I pored toga što će trebati neobjašnjivo dugo vreme da se ozvaniče konačni rezultati, izborni pobednici se znaju. Ali, pre toga, valja reći da se ovdašnja pravila retko viđaju u evropskim državama – izborni prag je izuzetno nizak, tek tri odsto, ali on se mora ostvariti samo u jednoj izbornoj jedinici, a Republika Srpska je podeljena u devet, a Federacija BiH u deset izbornih jedinica. To praktično znači da izbornog cenzusa gotovo nema i to ohrabruje, pored ostalih, i kojekakve egzibicioniste i avanturiste. Posledica takve situacija da će, recimo, u Predstavničko veće Parlamentarne skupštine BiH, koje ima 42 poslanik, a ući predstavnici čak petnaest političkih partija i koalicija. U parlament Republike Srpske, koji broji 83 poslanika, ući će verovatno predstavnici desetak političkih partija. To prilično komplikuje funkcionisanje ovih tela, daje ogroman prostor za političku korupciju i omogućava patuljastim političkim grupacijama da se ponašaju ucenjivački. Zanimljivo je da ovde nema ni drugog kruga, ne morate imati natpolovičnu većinu već se relativni pobednici proglašavaju apsolutnim. Takva izborna pravila kreirala je neposredno posle rata međunarodna uprava, a onda je to delimično menjano i dopunjavano dvadesetak puta i sve je dozlaboga komplikovano i nedorečeno. Nekih velikih izbornih iznenađenja nema, manje-više sve je očekivano. U Republici Srpskoj Milorad Dodik i politička grupacija oko njega odneli su još jednu pobedu, ubedljiviju nego pre četiri godine – pored toga što će zadržati vlast u Republici Srpskoj sad će, sasvim je jasno, biti i srpski predstavnici u zajedničkim organima Bosne i Hercegovine. Istina, iz suprotstavljenog tabora tražili su novo prebrojavanje glasačkih listića iznoseći sumnju da ima „nekih neregularnosti“, „nevidljivih radnji“. Ali, brojni međunarodni posmatrači su izneli samo neke manje primedbe, koje se uglavnom odnose na nedorečenosti pravnog okvira, a ne na same rezultate izbora. Dodik je uverljivije nego što se očekivalo pobedio Mladena Ivanića za poziciju srpskog člana Predsedništva BiH. Nije to bio suštinski sudar dva koncepta, jer oko pozicije Republike Srpske u okviru BiH nema razlike, više je to razlika u pojavnom smislu. Dodik je pravio atmosferu po kojoj su se svi obrušili na Republiku Srpsku, ali je on tu kako bi ih sve pobedio. Ivanić pokušavao da objasni da RS mora ekonomski i demografski ojačati, tražiti saveznike na sve strane i gurati se tamo gde joj nije mesto. Birači su većinski poverovali Dodiku, a po proceni najnepristrasnijih prevagu je donelo to što je Dodik dobio podršku Srbije, Rusije i Srpske pravoslavne crkve. Većina ministra u Vladi Srbije, neki i po više puta, u vreme izborne kampanje posetila je Republiku Srpsku, obavezan je bio i razgovor sa Dodikom. On i Vučić su razmenili javna pisma u kojima je jasno bilo na kojoj je strani predsednik Srbije. Ruska strana priče – Sergej Lavrov je bio u Banjaluci, u finišu kampanje Putin i Dodik su se sastali u Sočiju. Sa patrijarhom Irinejom Dodik se tokom kampanje sreo triput – u Bihaću na osvećenju crkve, u Trebinju na ustoličenju vladike Dimitrija, a na dan izborne ćutnje patrijarh je bio u Dodikovom selu kod Laktaša gde je osveštao novu crkvu. Majstorski je sve izvedeno i Srbi su poklonili poverenje Dodiku da ih predstavlja i simbolično, a neki veruju i suštinski, u najjačem telu u BiH. Dodik je, jasno je, povukao i dosadašnju premijerku Željku Cvijanović da pobedi predsednika SDS-a Vukotu Govedaricu i ona će u naredne četiri godine biti na mestu predsednika Republike Srpske. Dodikov SNSD zadržao je vodeću poziciju u Skupštini Republike Srpske, a osvojili su najviše mandata za Parlament BiH. Ni na jednom mestu SNSD neće moći bez koalicionih partnera, u parlamentu Republike Srpske imaju tridesetak od 83 poslanika i to je negde na nivou koliko su imali i dosad. Najveći parlamentarni rast beleži njihov koalicioni partner Demokratski narodni savez Marka Pavića, bivšeg dugogodišnjeg gradonačelnika Prijedora. Oni će kontrolisati petnaest odsto poslaničkih mesta i predstavljaju pravi politički fenomen – iz izbora u izbore neprekidno rastu i svima je jasno da će im Dodik ovog puta morati dati znatno veći komad vlasti nego dosad. Osetan rast zabeležili su ovdašnji socijalisti, drugi koalicioni partner Dodika, ali ne kao DNS. Najveći gubitnik izbora je Srpska demokratska stranka koja je za četiri godine izgubila čak četvrtinu biračkog tela, a i tad su, kao znatno jači, ostali u opoziciji. SDS je važan jer, po mnogim verovanjima, bez njihove konsolidacije nema ni ozbiljnije konsolidacije celokupne opozicije. Napravili su mnoge greške u samoj kampanji, nisu umeli da podese ni program ni priču prema očekivanju birača. Dogodilo im se čak i to da su u izbore ušli a da u najužem rukovodstvu nisu imali nikog iz Banjaluke i doživeli su ozbiljan pad od kojeg će se teško oporaviti. Zbog takvog njihovog rezultata gotovo je neprimećeno ostalo da je ojačala Partija demokratskog progresa, kao druga po snazi u poziciji. Ukratko, Dodik je sa svojom političkom grupacijom znatno ojačao, ostvario ono što je naumio i sad postaju važne priče kako će on ući u Sarajevo i šta će se tamo zbivati. Već je poslao poruku da nema nameru da ulazi u zgradu Predsedništva dok tamo ne bude zastave Republike Srpske. Neki su to protumačili kao zametanje kavge, a drugi kao vešt potez kojim testira svoje protivnike. Odmah posle pobede obećao je da će u okviru BiH ojačati poziciju Republike Srpske. Zna da će tamo, ali izbegava da o tome priča, morati praviti koaliciju sa Izetbegovićevom SDA, baš onakvu za koju je protekle četiri godine optuživao svoje političke protivnike. Vlast na nivou BiH u principu se ne pravi prema programskim ili nekim drugim sličnostima, već se prosto sastavi od unutarnacionalnih pobednika, samo je neophodno da tu formalno postoji natpolovična većina. Funkcionisanje bilo kojeg tela na nivou BiH podrazumeva, kažu oni koji su to prošli, gotovo dnevne kompromise, političke trgovine i slično. Dodik u svojoj političkoj karijeri i nije baš bio sklon kompromisima, ali on je danas čovek sa mnogo životnog i političkog iskustva, sa mnogo utakmica u nogama, i verovatno sa sobom vodi reprezentativan sastav savetnika i još zna da je pod posebnim monitoringom međunarodne uprave, koja jeste u odnosu na ranija vremena znatno oslabila, ali snagu nije izgubila u potpunosti. U Predsedništvu su još Izetbegovićev favorit Šefik DŽaferović i Željko Komšić koji je glasovima Bošnjaka porazio lidera HDZ i dosadašnjeg hrvatskog člana Predsedništva Dragana Čovića. Za DŽaferovića je jasno da će nastaviti tamo gde je Izetbegović stao, ali je pravi zemljotres izazvao povratak Komšića u Predsedništvo. Hrvati misle da je to očigledan dokaz majorizacije četvorostruko brojnijih Bošnjaka. Zagreb se već ozbiljno ljuti, premijer Hrvatske Plenković je već u prvoj reakciji rekao da „to nije dobro ni za Hrvate ni za Bosnu i Hercegovinu“, a Komšić je odbrusio „šta on ima da se meša, ovo su izbori u BiH a ne u Hrvatskoj“ i još najavio tužbu protiv Hrvatske zbog izgradnje Pelješkog mosta. Ovde je reč o sudaru dvaju koncepata, Komšić se zalaže za građansko ustrojstvo BiH, a većina Hrvata (dokazali su glasanjem) misli da se tako narušava ustavni princip konstitutivnosti naroda i da je to samo druga šifra za bezočnu majorizaciju. Predstavnici Hrvatske u svim telima Evropske unije već su dobili uputstvo da razjasne stvar tamo „gde treba“. Ova priča će, smatraju i svi vodeći mediji u svetu, bitno obeležiti buduća politička dešavanja ne samo u BiH, već možda i u regionu. U trenutku kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu u Mostaru su najavljeni protesti zbog Komšićevog izbora. Da li će se Dodik umešati u ovoj sudar Sarajeva na jednoj i Mostara i Zagreba na drugoj strani ili će gledati svoja posla, još se niko ne usuđuje da prognozira, jer se on prilično gorljivo sve do pre godinu dana zalagao za treći, hrvatski entitet. U poslednje vreme to ne pominje, a bolje obavešteni tvrde da je dobio takav savet od nekog moćnijeg i važnijeg.