Gorko pivo

Minhenski Bajern je novu sezonu započeo naizgled ubedljivo, ali je onda usledio neočekivani pad: tim je bez pobede već četiri utakmice - tri prvenstvene i jednu u Ligi šampiona - što je, za ekstremno visoke standarde koje ovaj gigant evropskog fudbala sebi postavlja, skoro pa ravno krizi. Na stranu sad to što je bavarski klub do te mere nepristojno bogat i moćan u odnosu na konkurenciju da je u poslednjih šest godina osvojio isto toliko titula prvaka (od ukupno 28; drugi najuspešniji klub u istoriji nemačkog fudbala ih ima devet), usput pretvarajući inače po svemu uzornu Bundesligu u nekonkurentno takmičenje; kad Bajernu ne ide, makar i nakratko, od toga se neizostavno pravi drama. Nije slučajno što su ga - imajući na umu konstantno visoku koncentraciju neobuzdanog muškog ega što u igračkom kadru, što u upravi kluba - Nemci svojevremeno posprdno prozvali FK Holivud. U nemačkim okvirima, nezdrava dominacija Bajerna u poređenju bledi samo pred političkim monopolom koji u Bavarskoj (12,6 miliona stanovnika) ima konzervativna Hrišćansko-socijalna unija (CSU): ova partija je na pokrajinskim izborima od 1954. naovamo samo 2008. propustila da osvoji apsolutnu većinu, pritom se nikad ne spustivši ispod 43 odsto osvojenih glasova. Vremena su se, međutim, promenila, pa sada i CSU drma kriza, iako će i posle ovonedeljnog glasanja ostati daleko najjača stranka u pokrajini. Očekuje se da na njima zabeleži istorijski najlošiji rezultat - prema poslednjim procenama, 33 do 35 odsto - i prvi put ostane bez većine; zbog toga će, da bi formirala novu pokrajinsku vladu, morati da potraži koalicionog partnera - ili, manje verovatno, više njih. A sve to neće proći bez posledica po funkcionisanje ionako fragilne savezne vlade, u kojoj CSU i Hrišćansko-demokratska unija (CDU) kancelarke Angele Merkel, u iznuđenoj koaliciji vlast dele sa Socijaldemokratskom partijom (SPD). Pitanje je samo - kakvih. Kao i za mnogo toga drugog što se u Nemačkoj promenilo u poslednje tri godine, pojednostavljeno objašnjenje za to kako je došlo do toga da CSU počne da gubi uporište leži u izbegličkoj krizi iz 2015, odnosno političkim posledicama koje je ta kriza proizvela. Nekontrolisani priliv migranata te godine, nakon nepromišljenog izliva velikodušnosti kancelarke Angele Merkel, izazvao je snažnu protivreakciju u vidu naglog jačanja krajnje desnice; nju danas oličavaju koliko antimigrantski i antiislamski nastrojena Alternativa za Nemačku (AfD), koja je posle prošlogodišnjih saveznih izbora uznapredovala do statusa treće najjače stranke u Bundestagu, toliko i (pre svega na istoku zemlje) sve vidljivije i agresivnije neonacističke grupe. Taj proces radikalizacije, po prirodi stvari, nije mogao da zaobiđe ni Bavarsku, tim pre što se ona, kao jedna od dve najjužnije pokrajine, direktno našla na pravcu ruta kojima su se migranti slivali u Nemačku: uprkos dodatnom skretanju CSU udesno, pre svega na planu imigracione politike i javne bezbednosti, te sve naglašenijem distanciranju od Merkelove - a sve to kako bi se nekako neutralisao proboj AfD - stranka saveznog ministra unutrašnjih poslova Horsta Zehofera nastavila je da gubi podršku na račun Alternative, čija se podrška u Bavarskoj trenutno vrti negde oko 10 odsto. Opšti trend jačanja radikalne desnice uočljiv širom sveta - po čemu ni Nemačka nije izuzetak - ne objašnjava, ipak, do kraja ono što se dešava u Bavarskoj. Jer, prema istim tim anketama, na drugom mestu po popularnosti - daleko iza CSU, ali i značajno ispred svih ostalih - nalaze se Zeleni, kojima se trenutno predviđa 18 odsto glasova, dvostruko više nego što je ova partija osvojila na saveznim izborima. A to se, i kad se uzme u obzir da su nemački Zeleni odavno preležali dečje bolesti karakteristične za partije tog profila i etablirali se kao mejnstrim stranka, ne uklapa u pomenutu sliku globalnog pomeranja političkog diskursa udesno. Nije, prema tome, toliko reč o tome da i inače konzervativna Bavarska popušta pred desnim populizmom, koliko o drugom dominantnom svetskom trendu poslednjih desetak godina: konstantnom slabljenju podrške tradicionalnim strankama levog i desnog centra u korist drugih, manjih, doskora marginalnih, ili potpuno novih pokreta i partija. U Bavarskoj je očito trebalo više vremena da ta tendencija uzme maha, ali je sada izgleda i na nju došao red. Pokazuju to i rezultati septembarskog istraživanja rađenog za televiziju ARD, prema kojima je 52 odsto Bavaraca delimično ili u potpunosti nezadovoljno pokrajinskim vlastima; čak 71 odsto njih preferira da Bavarska posle ovih izbora dobije koalicionu vladu, naspram samo 23 odsto koji bi da i dalje ostane sve po starom. Ovakvo raspoloženje bavarskih birača indirektno potvrđuje još nešto: da je skretanje CSU udesno da bi se odbio napad AfD za neželjenu posledicu imao odlivanje jednog broja birača CSU i na drugu stranu, ka centru - gde kao najprihvatljiviju opciju vide upravo Zelene. Što, kad se sve pobrojano uzme u obzir, sugeriše da su se Zehofer i njegov naslednik na mestu predsednika pokrajinske vlade Markus Zeder preigrali kada su krenuli da se na svaki mogući način ograđuju od Merkelove. U jednoj septembarskoj analizi Dojče vele je čak otišao toliko daleko da proceni kako bi očekivani relativni neuspeh CSU na glasanju 14. oktobra, umesto da dodatno naudi već uzdrmanoj kancelarki, paradoksalno, mogao da joj ide u prilog, jer bi Zehofera, zbog čijeg neslaganja s njenom migrantskom politikom letos vlada umalo nije pala, sveo na pravu meru, a lako moguće naterao i na povlačenje s ministarske pozicije. U kom bi se slučaju po ko zna koji put ispostavilo da je posle tolikih godina u politici - iako često deluje pasivno i inertno - Merkelova i dalje veštiji igrač od svojih muških oponenata i rivala. Kancelarki svakako ne bi smetalo ako CSU, ukoliko rezultati budu u skladu s prognozama, bude primoran da novu bavarsku vladu sastavlja sa Zelenima: i njena prva opcija za formiranje savezne vlade prošle godine bila je koalicija sa Zelenima i liberalima (FDP), do čega na kraju nije došlo jer se FDP povukao iz pregovora. Za CSU bi, međutim, savezništvo sa Zelenima značilo da bi ponovo morala da svoju politiku učini umerenijom, pošto Zeleni ne bi tolerisali autoritarne ili antievropske ispade kakvim su čelnici ove stranke postali skloni. Budući da su socijaldemokrate i liberali u Bavarskoj preslabi, a saradnja s AfD se smatra neprihvatljivom, svaki drugi pokušaj da se sastavi vlada podrazumevao bi tročlanu umesto dvočlane koalicije; to bi za CSU stvari učinilo još komplikovanijim nego što već jesu, pa zasad malo ko veruje da je tako nešto moguće. Ima, dakle, dovoljno razloga da se ne podlegne porivu da se po inerciji - jer je reč o „sestrinskim“ partijama koje tradicionalno zajednički participiraju u vlasti na saveznom nivou - očekivani nezadovoljavajući rezultat CSU vidi i kao još jedan udarac kancelarki. Oslabljena pozicija CSU u Bavarskoj i, posledično, u saveznoj vladi biće manja smetnja od napetosti u samoj CDU, rastuće nestrpljivoj (posebno na konzervativnom krilu) da vidi kada će se i na koji način okončati era Merkelove - ali i svesnoj da nju, koliko god joj pozicija bila oslabljena, i dalje nema ko da zameni. Dok se to ne promeni, ne bi se trebalo kladiti protiv Merkelove.