Put pod nogice

Čuveni mesar iz Jagodine Dragan Marković, ekspert za sve vrste životinja, uključujući i žirafe, otkrio je na izbornoj skupštini svoje jedinstvene mesare kako je glavni farmer u zemlji, njegov uzor u tom poslu, uspeo da uvali Kinezima ono što ni Srbi ne jedu - pileće nogice. I dok su ljubitelji nogica u fazonu: „Kako to misliš Srbi ih ne jedu? Pa nisu to pihtije“, ispostavilo se da u Srbiji muškarci ne kažu bez veze da naša piletina ima dobre nogice. Poznat je slučaj onog pileta po imenu Majk, koje je živelo još 18 meseci nakon što su mu odsekli glavu. Hodalo je svojim nogicama i refleksno kljucalo hranu iako nije imalo glavu. Nešto poput mesara Dragana Markovića koji iako ima glavu, deluje da ipak nema dovoljno mozga da uradi nešto svojom glavom već refleksno kljuca mrvice koje mu baci onaj glavni farmer. Uglavnom, proračun je sledeći - ako Kineza ima milijardu i 393 miliona, a svako pile ima po dve nogice, to je ukupno dve milijarde i 786 miliona nogica koje bi trebalo proizvesti. E sad, glavni farmer koji je ugovorio posao zaista u svom domaćinstvu drži mnogo stoke i živine, ali ne u tolikom broju koji može da zadovolji sve Kineze. Plus, glavni kvalitet te živine nisu nogice nego pileći mozgovi, koji zbog lošeg kvaliteta i nisu za izvoz, mada jesu za domaću upotrebu. Jer da nema tih pilećih mozgova, onaj glavni farmer ne bi tako dugo i uspešno vodio svoju mesaru već bi odavno svojim krilcima odleteo u zaborav. Pošto nije lako uzgojiti toliki broj pilića, čijim nogicama treba nahraniti celu jednu Kinu, trebalo bi osmisliti kako proizvesti sve te piliće. Taj posao bi mogao da obavi ministar zdravlja koji je ionako pokrenuo veliku akciju češljanja humanitarnih organizacija koje nisu pomagale u uzgoju pilića već dece. „Pošaljite SMS za nelečenje bolesnog pileta“, mogao bi da glasi apel ovog ministra građanima Srbije. A ako i to ne pomogne, tu su naši arapski prijatelji da u sveže kupljenom PKB-u (Pileća Krilca i Bataci) pokrenu proizvodnju preostalih pilića. Međutim, pileće nogice i svinjski papci nisu jedine dve stvari koje Srbija ima za izvoz. Ako zanemarimo smrdibube, koje je u našu zemlju najverovatnije privukla blještava novogodišnja rasveta, Srbija poseduje dosta ljudi za izvoz, a najpre sportista koji u stvari nisu sportisti, ali idu na sportske događaje i koji, iako se ne bave nikakvim sportom, a najmanje bejzbolom, poseduju odličan arsenal rekvizita za ovaj sport koji im služi da lako ubede one koji nisu još stigli da izmire ratu reketa, da to što pre učine jer je prošao dvadeseti u mesecu. A zna se da ti tad gase struju, telefon i internet ako nisi platio račune, odnosno život ako nisi platio reket. Pored ovih sportista koji nisu sportisti, ali ih, poput smrdibuba, privlače pare od sporta, imamo i likove koji su obučeni da tuku Albance po ulicama gradova, pa i njih možemo izvoziti u bilo koju zemlju u kojoj su Albanci nepoželjni. Ovi ulični lingvisti poseduju sposobnost za precizno prepoznavanje tuđeg jezika na više od 30 metara udaljenosti, a poseduju i odsustvo mozga kao pile Majk, pa bi bili sposobni da čitavih 18 meseci i bez glava tumaraju po gradu i traže uljeze za kljucanje svojim pesnicama. Ipak, najviše za izvoz imamo mladih ljudi koji su uhvatili put pod svoje nogice, jer im je muka da slušaju bajke o pilećim nogicama, svinjskim papcima i letećim automobilima. Šteta samo što neki video-snimci, kao onaj u kojem mesar iz Jagodine maše pilećim nogicama, ne mogu sami da se unište, kao ona Benksijeva slika.