Polapotica

Još se kupam u Mokranskom vrelu i kupaću se do Mitrovdana, sve ako me Mokranci i proglase za ludaka. A posle, videćemo. Možda se kupam i do prvih snegova, kao nekad, u drevna hiperborejska vremena... Elem, u nedelju, plivam u vrelu, kad, davi se jedna bubamara! Doplivam do nje oprezno, trudim se da ne pravim talasiće da se jadna ne uspaniči još više. Jer, i ovako mlatara nožicama u prazno okrenuta na leđa. Meni se srce steglo od prizora, pa joj šapućem: „Strpi se još malo, bubamarice, strpi se još malo, devojčice!“ Podmetnem dlan ispod bubamarice, pa plivajući jednom rukom, ajd’ polako do obale. Doplivam do kamene ograde, ali bubamara neće na stenje. Lepše joj je na mom domalom prstu, tačnije, na mom keltskom prstenu koji sam na poklon dobio od niškog bajkera DŽopleta koji je poznat po tome što je spevao pesmu „Miris Kašmira“. Pitam bubamaru zašto je zasela na mom keltskom prstenu? Da li hoće da mi stavi do znanja da je došla, upravo, sa Stoun Hendža gde se druidski starešina zove Dragon ili me se to Bilja uželela?! Ali, gle, bubamara dolazi iz Rusije! A došla je da mi kaže kako je „moj Alek u Moskvi dobio od Putina po piksli“! Rekavši mi ovo, bubamarica osušenih krila odlete put Kremlja da vidi šta se tamo sprema za Dačića... Mene, pak, proganja Polapotica! Otkako mi je Major saopštio da se pored Babušnice nalazi ovo mesto, ne mogu, nikako, da se smirim. Zašto? Kako zašto?! Tamo, u Polapotici, zabeležen je poslednji lapot, porodično ubijanje staraca i to, tu, nedavno, 1884. godine. Dakle, skoro četrdeset godina posle Berlinskog kongresa, kada smo kao Kraljevina Srbija primljeni u ondašnju Evropsku uniju, a kojoj moj Alek bezuspešno stremi. Ah, kralj Milan! Muku je mučio sa lapotom, sa tim „varvarskim“ običajem u istočnoj Srbiji. A još car Dušan je palio na lomači one sinove koji su lapotirali svoje očeve tako što su im, ispod zapis-drveta, stavljali pogaču na glavu i po njoj udarali tojagama ili sekirama sve vičući: „Ne ubijamo te mi, već ovaj hleb koji jedemo!“ Miki Lule pristaje da me vozi do Babušnice, to jest, Polapotice. Kad, brale, tamo, šatro, niko ni ne zna šta je lapot?! Ajd’ što ne znaju ovi mladi, ali ne znaju ni oni najstariji. Svi nas, pak, upućuju na Radomira koji drži prodavnicu nasred sela. I da vidiš, Radomir mi poklanja knjigu Negovana Todorovića i Vekoslava Pejčića. U knjižici je i kratko poglavlje o lapotu. Po jednoj priči, starac se oblačio u najsvečanije i veseo išao na lapot, a seoski birov je pozivao celo selo da prisustvuje lapotu ispod zapis-drveta. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ima svoje mišljenje: „Pošto je lapot nešto što je suprotno hrišćanskom učenju, ispada da su tom surovom običaju pribegavali staroverci. Nego sve nešto mislim da su u Polapotici, pored danas nepristupačnog zapis-drveta, i komunisti, posle rata, ’lapotirali’ državne neprijatelje. Prema tome, da sam na tvom mestu, ne bih prihvatio ideju tvog Majora da tamo ideš vojnim helikopterom, iako, danas, navodno, ne vladaju više komunisti. Ali, sve i da je tako, ti si, moj dečače, državni neprijatelj za sve režime!“ Vraćam se sa Mikijem Luletom neobavljena posla iz Polapotice ne stigavši do mesta gde se vršilo lapotiranje. Kod Vidovog hrama, u mom Vidovu, sačekuje me moja Crna: „Ako si toliko duševan pa spasavaš i bubamare iz vrela, zašto se ne upustiš u kampanju za legalizaciju eutanazije da se omogući dostojanstvena smrt starim osobama koje se muče po bolnicama. Imam osećaj da bi Ana Brnabić, inače, poreklom iz Babušnice, ideju o eutanaziji smelo prihvatila. Nije li, nedavno, i to u Ženevi, hrabro rekla da je Kosovo samo južna srpska pokrajina?“