Srbiji i Kosovu dati prostor za pregovore

Početkom godine Kajl Skot tvrdio je da se zvanična politika Vašingtona prema Srbiji ne menja dolaskom administracije Donalda Trampa, čiji je mandat sad na polovini, a iz koje je svaki dan sve jasnija poruka da Sjedinjene Američke Države predlažu dogovor između Beograda i Prištine zasnovan na „korekciji granica“. Skot, koji je u Beograd stigao na početku 2016, pre smene na čelu Bele kuće, objašnjavao je u svojim intervjuima i da je odjednom probuđena nada kod Srba da će se pobedom republikanskog kandidata promeniti odnos SAD i prema tom pitanju nerealna i da se SAD, kao uostalom i svaka druga država, upravlja prvenstveno sopstvenim interesima u donošenju takvih odluka. Pošto godinama unazad nije bilo razumevanja ni za kakav dogovor sem pukog, faktičkog priznanja samoproglašene nezavisnosti Kosova, jasno je, poput zbira dva prosta broja, da se stav, ipak, promenio. „Nema crvenih linija“, „dvojici lidera treba dati vremena“ i druge parole koje stižu od američkih zvaničnika upadljivo su oslobođene tona koji pritiska. Upitan da objasni tu neobičnost i nove poruke iz Vašingtona, američki ambasador u Srbiji u intervjuu za NIN odgovara: „Ne bih pridavao preveliki značaj tome šta se događa u Vašingtonu, ali smatram da je promena bitna u smislu da svaki predsednik, svaki dobar lider, mora da se fokusira na one oblasti u kojima može da promeni stvari. U ovom regionu predsednik Tramp je video priliku da stvari promeni nabolje. Ali ključni uslov za to je dogovor o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. U tom smislu, ako se dvojica lidera konkretnije usredsređuju na to, predsednikove smernice su veoma jasne - mi treba državama da damo prostor koji im je neophodan za pregovore. Ne postoje nikakve crvene linije ni ograničenja u vidu saveta - to i to treba, a to i to ne treba raditi. Nego prepuštanje zemljama da odrede ciljeve koje smatraju da mogu postići. A mi ćemo biti otvoreni da ih nadgledamo. Istovremeno, to ne znači da ćemo bez sumnje prihvatiti svaki dogovor. Nadamo se dogovoru koji je primenjiv, postojan i iza koga će ostati stabilnost ne samo u odnosima Srbije i Kosova, nego i u regionu i čak šire od toga. Ako se u sve te kategorije dogovor uklapa, izvesno je da ćemo na njega gledati veoma pozitivno. A sve mora započeti dogovorom između Beograda i Prištine. Neke evropske zemlje, među njima i Nemačka, na tu vrstu etničkog razgraničenja ne gledaju blagonaklono. Naprotiv, upravo takav plan bi, po njima, mogao biti početak da se naruši stabilnost regiona. Oduvek je takva zabrinutost postojala, ali, takođe, dogovor koje dve suverene zemlje postignu o tome gde su im granice nije ni po čemu drugačiji od dogovora koji Srbija ima, recimo, sa Hrvatskom ili sa BiH, gde još uvek nema saglasja o granicama. To je pravo dve suverene države. Ideja o etnički čistim državama na Balkanu je nerealistična i opasna i rezultat su bile devedesete iz kojih se mora učiti i biti ih stalno svestan. Gde god da se iscrta granica, suština je da će, očekujem, oba društva - i srpsko i kosovsko - ostati multietnička. Kao deo Individualnog akcionog plana partnerstva (IPAP) Srbija je na samo jednom koraku do članstva u NATO. Ali ne samo zbog te formalnosti, promena stava prema ishodu briselskog dijaloga dovodi se u vezu sa tim članstvom i međunarodnim prilikama. Da li je reč samo o promeni taktike - da se što bržim dogovorom odvojeno i Kosovo i Srbija što pre uvedu u NATO? Kao prvo da vas ispravim - IPAP je program u kome mogu da se nađu sve države koje su deo Partnerstva za mir. Mnoge zemlje koje nisu članice NATO su takođe u Partnerstvu za mir. Nema pritiska, kako je protekle nedelje ponovio i gospodin Stoltenberg (Jens, generalni sekretar NATO) kada je bio u Beogradu. Niko u NATO ne forsira Srbiju da postane članica. Savršeno smo zadovoljni da sarađujemo sa Srbijom kao sa vojno-neutralnom državom koja je deo Partnerstva za mir. Ne postoji pritisak da se Srbija podstakne da krene putem NATO integracija. To je odluka koju samostalno donosi suverena država. Srbija za sada bira da bude neutralna i mi to poštujemo. Dakle, ne smeta vam kad srpski predsednik Aleksandar Vučić obeća ruskom kolegi Vladimiru Putinu da Srbija neće postati članica te Alijanse? To je njeno suvereno pravo. Zašto onda suvereno pravo Srbije nije i da obezbedi diplomatski status Rusko-srpskom humanitarnom centru u Nišu? Jeste. NJeno suvereno pravo je da to uradi, ali mi joj savetujemo da pažljivo razmisli šta tačno čini. Davati suštinski ekstrateritorijalni status entitetu, što bi Srpsko-ruski humanitarni centar trebalo da postane, koji srpski zakon ne prepoznaje i entitetu koji je zapravo srpski - to se u normalnim odnosima ne događa. U stvari je ekstremno nenormalno zatražiti takav status za vatrogasce, na šta će, kako tvrde, taj centar biti fokusiran. Zato mi postavljamo više od jednog pitanja - čemu će taj centar tačno služiti i zašto je za Rusiju od tolike važnosti da mu se omogući diplomatski status. Podržavate li formu i nivo briselskog dijaloga ili smatrate da bi druga forma, neka koja bi uključila Vašington i Moskvu, bila bolje rešenje? Apsolutno podržavamo dijalog između Kosova i Srbije kojim upravlja Evropska unija i koji vodi u istoj, dosadašnjoj formi i na dosadašnjem nivou. Da li ste, takođe, zadovoljni što se u nacrtu Izveštaja o napretku Srbije za poslednju godinu pred Evropskim parlamentom prvi put našla „korekcija granica“ kao moguće rešenje kosovskog problema? Nisam član EP, niti sam još uvek video izveštaj. Pošto sam o njemu pročitao samo novinske izveštaje, ne bih mogao to da komentarišem. Ali ako podržavate briselski dijalog i verujete da je najbolje da ostane u zadatoj formi, u prilici ste da ocenite kako je Priština primenila postignute dogovore? U tome kako Priština ispunjava dogovoreno postoji ogromna rupa. I to je Zajednica srpskih opština, koja je i dalje predmet dugačkih rasprava, sednica i odluka kosovskog ustavnog suda, a poenta je da se svi elementi dogovora iz 2013. moraju ispuniti - sa obe strane. U ispunjavanju dogovora obe strane imaju nedostatke, a ZSO je na prištinskoj strani - ključni nedostatak. Da li možete reći da je Srbija, ipak, ispunila više elemenata dogovora? Mogu reći samo da obe strane imaju obavezu da ispune sve elemente dogovorenog, ono na šta su se obavezale u briselskom dijalogu i da tako gledano obe strane imaju promašaje. Govoreći o položaju SAD u slobodnoj trgovini sa svetom, kazali ste da vaša zemlja čeka reciprocitet odnosa, između ostalih i sa Srbijom. Kao primer „nepravednog tretmana“ naveli ste da od više od 50 samo pet proizvoda koji se izvoze iz Srbije u SAD podležu carini, dok je u obrnutom smeru - svega pet od 35 oslobođeno taksi. Ovdašnji ekonomisti, međutim, kritikuju vas zbog toga što su, kako tvrde, SAD poslednja zemlja koja bi trebalo drugima da sugeriše da ne štite svoje proizvode. Statistika veoma jasno govori za sebe. SAD imaju nižu prosečnu carinsku stopu nego bilo ko u Evropskoj uniji, Srbija ili bilo koji važniji trgovinski partner. Nisam siguran koja su polazišta tih ekonomista, ali naše carinske stope su niske, otvorili smo tržište za ljude. Od pedeset vaših proizvoda, najtraženijih 40 su oslobođeni carina, što svakako nije slučaj sa američkom robom u Srbiji. Ovde je reč o principu na globalnom nivou, a ne samo o odnosu SAD i Srbije, jer carine koje SAD uvedu Kini ili Evropskoj uniji utiču na trgovinu u celom svetu. Možemo govoriti globalno, ali i da uporedimo prosečnu stopu kojom je u SAD opterećena uvozna roba od 3,5 procenata sa prosečnom carinskom stopom u EU od 5,2 procenta. Prema podacima Svetske banke, prosečna efektivna carinska stopa u Kini je dvostruko veća od one u SAD i značajno viša od stope unutar EU. Kazali ste da je dogovor između Beograda i Prištine ključni uslov stabilnosti u regionu, u kome su se, inače, poslednjeg meseca dogodila dva krupna događaja. Da li referendum o imenu u Makedoniji i opšte izbore u BiH karakterišete kao događaje koji su protekli u demokratskim uslovima i atmosferi? U oba slučaju su očigledno bili opšti izbori na kojima su ljudi imali mogućnost da izraze svoje stavove. Bilo je pritužbi na procedure i politike u obe zemlje, ali generalno govoreći su oba glasanja bila demokratska. Čini mi se da je region na ključnoj prekretnici trenutno - države mogu da nastave da se kreću kao i do sada neznatnim naprecima ili da se prebace na potpuno novu i višu ravan. Taj preokret podrazumeva dramatičnije poteze o kojima građani moraju odlučivati. U Makedoniji, ali i u BiH, deluje da su ljudi spremniji da prihvate ono što imaju nego da se okrenu velikim promenama. U Makedoniji je preovladao glas za sporazum sa Grčkom, ali je izlazak bio razočaravajući. U BiH smo videli različite rezultate u entitetima, ali na koncu takve koji će, čini mi se, otežati formiranje vlade, zbog čega će i vlada biti u problemu, a cela BiH verovatno u problemima sličnim onim iz prošlosti. Ali, američka ambasadorka u BiH Morin Kormak se, prema tvrdnjama Milorada Dodika, tek izabranog srpskog člana Predsedništva, mešala u izborni proces. Nema nikakvog osnova optužiti SAD za tako nešto. Američka ambasadorka u Sarajevu je pozvala sve građane da glasaju. Ne vidim u tome nikakvo mešanje u izbore i ne znam kako bi moglo biti mešanje kad se pozovu građani da ostvare svoje pravo. Senator i predsedavajući Odbora za unutrašnju bezbednost Ron DŽonson kazao je u nedavnom intervjuu za Glas Amerike da će sporazum između makedonskog i grčkog premijera podržati iako je nepopularan među građanima, te da isto važi i za neki budući dogovor između Vučića i Hašima Tačija. Zašto biste podržali bilo šta što građani, isti ti čije pravo glasa branite, ne žele? Prvo, vratiću se na američki Ustav. Ron DŽonson je senator, deo zakonodavne vlasti, i može da govori za sebe, ne mora da saopštava zvaničnu politiku niti njegovi stavovi odslikavaju zvaničnu politiku vlade SAD. Ali, dokle god, bez obzira na to šta ljudi u Makedoniji podržavaju, 90 odsto onih koji su glasali - glasaju u korist sporazuma, podržavaćemo ga. Ako odlučujemo na osnovu onih koji su glasali, ubedljivo preovlađuje podrška dogovoru sa Atinom, jer je on ponudio mogućnost zemlji da nastavi dalje. Sistem je takav da ne postoji obaveza da se glasanju odazove više od polovine birača, jer ih pretpostavljam u biračkom spisku ima mnogo manje nego što ih je upisano. Videćemo šta će parlament reći po tom pitanju. Ali ne mislim da podržavamo nešto što građani ne žele, jer oni koji su glasali, bili su za. Pitam vas za dogovor Beograda i Prištine. Očekujete li da i srpski građani kažu šta misle o sporazumu koji ćete podržati? To su unutrašnje stvari, ali koliko ja razumem vaš predsednik je već obećao da će se pre konačne odluke održati referendum. Ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić žali se pre neki dan da su nam razni „politički doktori“ predugo držali lekcije i da je vreme da se s tim prestane. Osećate li se prozvano? Nemam nikakvih medicinskih kvalifikacija. Prepoznajete li se kao predstavnik SAD u, poslednjih meseci čestim objavama zvaničnika, od predsednika do šefa BIA, da se u Srbiji pojačava delovanje stranih agenata? Ne znam na koga se te izjave odnose. Sa sigurnošću mogu da kažem da primećujemo povećanje aktivnosti Rusije, ne samo u Srbiji nego i u celom regionu. Kroz podršku nevladinim organizacijama, kroz ulaganja na medijskom tržištu, a sve s ciljem da se zaustavi integracija ovog regiona u Evropsku uniju. Možda su na to mislili. Kad se sretnete sa predsednikom Vučićem, a to nije retko, da li ikada razgovarate o medijskim slobodama u Srbiji? Da. I šta jedan drugom kažete na tu temu? Mislim da je dobra osnova diplomatska praksa da je najbolje sačuvati detalje razgovora u poverenju. Ali da, prepoznajemo važnost slobodnih medija u demokratskom društvu kao kontrolora vlasti, ali i zbog transparentnosti koja umanjuje korupciju. Razgovaramo i o tome da mora postojati prostor u kojem će mediji nesmetano raditi. Da li, po vašoj proceni, ovde postoji taj prostor? Nije toliko važno kakav je moj utisak. Organizacije koje su usresređene na ova pitanja kao što su Reporteri bez granica, Fridom haus i druge, daju Srbiji negativne ocene. I poslednjim Izveštajem EP o napretku Srbije takođe se izražava zabrinutost stanjem medija u Srbiji. Teško mi je da razumem zašto srpska opozicija ima tako malo vremena i prostora da nešto kaže u nacionalnim medijima i vidim da je kvalitet novinarstva, naročito u tabloidima, daleko niži od očekivanog. Sve češće, međutim, ovdašnji tabloidi objavljuju ekskluzivna saznanja iz Vašingtona, odakle citiraju i neimenovane izvore iz Bele kuće… Neimenovani izvori iz Bele kuće koje citiraju tabloidi najverovatnije rade u uredničkim kancelarijama tih tabloida.