Ako vas država „ne vidi“ obratite se Zaštitniku

Aktivno učešće žena u javnom životu, posebno na mestima odlučivanja i donošenja odluka na svim nivoima vlasti, ne sme se pravdati brojnošću ženske populacije, već je dokaz postojanja društva jednakih mogućnosti i uređene države koja štiti prava svih svojih građana. Nesklad između postojećih zakona u oblasti rodne ravnopravnosti koji afirmišu učešće žena u javnom životu, i kako zvanični podaci pokazuju, nepoštovanje istih zakona kada ih treba primeniti, upozorava da je ovoj temi potrebno posvetiti posebnu pažnju. Participacija žena u jedinicama lokalne samouprave je do sada nedovoljno istražen nivo vlasti, sporadično se kontroliše i posledica je, između ostalog, i manjeg pritiska i nezainteresovanosti javnosti u poređenju sa nacionalnim nivoom. Poistovećivanje žena, naročito u ruralnim krajevima, sa zanimanjima koja im tradicionalno pripadaju, uz dodatna „muška“ za koja su se u međuvremenu izborile, ali ne i ona koja zadiru u finansije i odlučivanje, i dalje govore o njihovoj neravnopravnosti. Naime, iako su prava žena sastavni deo strateških i drugih dokumenata u Srbiji, suočeni smo sa situacijom u kojoj jednaka, garantovana prava ženama i muškarcima ne znače i jednak položaj u društvu. I u oblasti rodne ravnopravnosti se ne možemo požaliti da zaostajemo u normativnom okviru: Republika Srbija je ratifikovala međunarodne dokumente i razvila unutrašnje instrumente za sprečavanje rodno zasnovane diskriminacije i ostvarivanje rodne ravnopravnosti. Izrađeni su priručnici, modeli dokumenata, sprovedene obuke za unapređenje kapaciteta lokalnih mehanizama i zaposlenih u organima uprave, kako bi se unapredilo sprovođenje politike rodne ravnopravnosti i primena nacionalnog zakonskog i strateškog okvira. Statistički podaci (Republički zavod za statistiku, 2017. godine) s druge strane svedoče da su žene i dalje manje radno aktivne, manje zaposlene, imaju niža prosečna primanja. Stopa zaposlenosti žena iznosi oko 38 odsto, a muškaraca preko 52 odsto. Najveći rodni jaz na tržištu rada zabeležen je u kategoriji 55–64 godine starosti, gde je stopa zaposlenosti žena oko 32 odsto a muškaraca skoro 53 odsto. Žene su zaposlene u manje plaćenim sektorima, u poljoprivredi su češće pomažući članovi domaćinstava i formalno nevidljive. Statistički pokazatelji o učešću žena na mestima na kojima se donose odluke Istraživanje koje je zaštitnik građana sproveo tokom 2017. godine, uz podršku Misije OEBS u Srbiji, imalo je za cilj da se prikupe podaci o sprovođenju politika i mera jednakih mogućnosti, odnosno, primeni zakona i praksi u oblasti rodne ravnopravnosti na lokalnom nivou. Pored rezultata istraživanja, Poseban izveštaj zaštitnika građana „Zastupljenost žena na mestima odlučivanja i pozicija i aktivnosti lokalnih mehanizama za rodnu ravnopravnost u jedinicama lokalne samouprave u Srbiji“ sadrži pregled stanja, nedostatke u funkcionisanju mehanizama, kao i preporuke za unapređenje institucionalnog okvira i praksi, kako na lokalnom tako i nacionalnom nivou. Rezultati istraživanja govore o izuzetno niskoj zastupljenosti žena u donošenju ključnih odluka na lokalnom nivou, posebno na nivou osnovnih lokalnih zajednica u kojima je glas žena skoro nečujan. Srazmernost učešća žena obrnuto je proporcionalna stepenu ovlašćenja u kreiranju politika i odlučivanju, te je izrazito veća zastupljenost žena na izvršilačkim mestima i nižim rukovodećim položajima, nego na pozicijama koje imaju snažniji uticaj na lokalne odluke, planove i politike. U skupštinama jedinica lokalne samouprave, prema podacima koji su dobijeni u istraživanju, 32 odsto je žena – odbornica, dok je u čak 92 odsto jedinica lokalnih samouprava muškarac predsednik opštine, odnosno gradonačelnik. U opštinskim, odnosno gradskim većima, u proseku su više od tri puta zastupljeniji muškarci. U većini opština i gradova u Srbiji radi tek nešto više od 20 odsto žena, dok u čak 16 jedinica lokalne samouprave nema nijedne žene u opštinskom/gradskom veću. Istraživanje svedoči i da su većnice uglavnom zadužene za resore obrazovanja, kulture, zdravstva, sporta i omladine i socijalne politike, dok je najmanji procenat njih zadužen za resore infrastrukture, komunalnih delatnosti, puteva i međunarodne saradnje. Skoro 10 odsto većnica nije zaduženo ni za jedan resor. Nedovoljno definisan položaj i uloga mehanizama za rodnu ravnopravnost U Srbiji su prvi institucionalni mehanizmi, tela za rodnu ravnopravnost, osnovani još 2003, na lokalnom i pokrajinskom 2004. godine, a potom i na republičkom nivou. Usvajanjem Zakona o ravnopravnosti polova 2009. godine je i zakonski uređeno njihovo osnivanje, ali položaj i uloga mehanizama nisu dovoljno precizno definisani, niti je zakonom uspostavljena jasna obaveza. Istraživanje ukazuje da tela za rodnu ravnopravnost nisu osnovana u svim jedinicama lokalne samouprave, kao i da nisu organizovana na isti način niti su aktivna u svim lokalnim upravama. Praksa uspostavljanja stalnih radnih tela, odnosno određivanja lica za rodnu ravnopravnost i obavljanje poslova jednakih mogućnosti i rada ovih tela, odnosno lica, neujednačena je. Jedan od razloga je i to što u važećem Zakonu o ravnopravnosti polova, između ostalog, nedostaju i mehanizmi za sprovođenje i sankcije za nesprovođenje zakonskih odredbi. Izveštaj zaštitnika građana sadrži i preporuke za unapređenje institucionalnog okvira i praksi, kako na lokalnom tako i nacionalnom nivou. Istraživanje je pokazalo da učešće žena u donošenju odluka nije ni približno srazmerno njihovom učešću u zajednici, kao i da mehanizmi koji treba da unaprede primenu principa rodne ravnopravnosti nisu dovoljno funkcionalni. Ovaj zabrinjavajući podatak rezultat je, između ostalog, vidljivog odsustva sinhronizovanih rodnih politika, u lokalnim zajednicama i široj društvenoj zajednici. Činjenica da se učešće žena u odlučivanju smanjuje što je funkcija odlučivanja značajnija, ukazuje da određene ključne odluke ne uvažavaju specifični položaj žena. Stereotipi i predrasude u odnosu na rodne uloge i dalje ostaju aktivne ne samo u svakodnevnom životu lokalne i šire zajednice već i pri donošenju kritičnih odluka. Mehanizmi za rodnu ravnopravnost ne postoje u svim jedinicama lokalne samouprave, a tamo gde ih ima, u većini njih ne ostvaruju dovoljan uticaj, neadekvatno rade, što dovodi do toga da lokalne zajednice i dalje ne prepoznaju potrebu uključivanja rodnog aspekta u sve odluke, politike i obaveze koje u tom pogledu imaju. Na kraju, posledica ovih utvrđenih nedostataka je da u jedinicama lokalne samouprave, gde se donose ključne odluke za život zajednice ne učestvuju žene ili je njihova uloga minimalna. Uvođenje rodnog aspekta i rodnih politika obaveza je Republike Srbije koju je ona prihvatila potvrđivanjem međunarodnih ugovora i preduslov izgradnje sistema u kome zaista funkcioniše načelo jednakih mogućnosti za svakog pojedinca. Rezultati istraživanje u značajnoj meri uticaće i na moj budući rad u oblasti rodne ravnopravnosti. Zalagaću se za veći uticaj i dosledniju kontrolu svih organa koji su nadležni za jačanje položaja žene, posebno mehanizama za rodnu ravnopravnost na lokalu. Upravo su ovi mehanizmi osnovne jedinice uticaja, gde se participacijom žena mogu kreirati lokalne politike koje će uzeti u obzir njihov položaj i značaj u društvu. S druge strane svim ženama, posebno onim u manjim sredinama, šaljem jasnu poruku: ako vas država „ne vidi“ na mestima odlučivanja, obratite se zaštitniku građana i zaštitite svoja prava.