Taoci demokratije

Omiljena društvena igra zvana –referendum nije izgubila na atraktivnosti ni posle gotovo tri decenije otkako je počela da se igra širom bivše države. Na njemu su uglavnom pobeđivali oni koji su držali vlast i u opštoj histeriji uspevali da obećaju red i mir. Šta su zaista doneli kasnije drugo je pitanje, ali u trenutku odluke imali su iza sebe poveći broj glasačkih listića koji im je davao podršku. Slučaj koji dolazi na samom kraju ove odiseje, unikum je po mnogo čemu. Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija pritisnuta je da reši pitanje imena. Održan je referendum. Rešeno nije. Pošto se ispostavilo da niko ne može da utvrdi da li je referendum uspeo ili nije, pa su se svi zadržali na pozicijama koje im odgovaraju, jedni računajući da odluku donose oni koji su izašli, a drugi da se zna koliko glasača treba da izađe da bi se donela odluka, a svi zajedno žaleći se na pritiske druge strane, to je rezultat referenduma ostao sporan. Toliko sporan da ni vladajuća koalicija ( SDSM Zorana Zaeva i DUI Alija Ahmetija) ne može da učini ništa sa svojom navodnom pobedom. Ta pobeda je trebalo da omogući da se podrži dogovor koji je Zaev postigao sa Aleksisom Ciprasom, grčkim premijerom i da se otpočne procedura. Sporazum je, kako tvrdi vlast podržan, ali formalno sprovođenje ne može da počne jer u Sobranju nema dovoljno glasova da se ta podrška potvrdi. Zato je premijer razgovarao sa svakim poslanikom pojedinačno, u četiri oka i van domašaja javnosti, ne bi li uspeo da namakne 80 glasova, koliko mu je potrebno za većinu u skupštini od 120 mesta. Ponuda o kojoj se već spekulisalo zatim je ponovljena javno - amnestija poslanika VMRO -DPMNE koji su optuženi za nasilje u Sobranju prošlog aprila kada je na mesto predsednika skupštine postavljen Taljat DŽaferi i kojima se sada sudi u zamenu za podršku. Opozicija je predlog odbila. Odlučujuću sednicu Zaev je ipak započeo pozivom na nacionalno pomirenje, objasnivši da je spreman da „plati političku cenu u ime višeg cilja“, odnosno implementacije ugovora kojim zemlja menja ime onako kako je to dogovoreno sa Grčkom, u Severna Republika Makedonija. A posle toga, kako se obećava, otvorili bi se putevi u Evropsku uniju i NATO. „Sada je pravi trenutak za oproštaj i pomirenje. Šaljem poruku pomirenja i oproštaja za 27. april prošle godine i nasilje u Sobranju - da sednemo i to uradimo. Spreman sam i sve vas pozivam, većinu i opoziciju. Znam da to ima cenu. Spreman sam da platim političku cenu. Političari dolaze i odlaze, ali Makedonija i naš narod ostaju zauvek. LJudi će se pomiriti kad vide da smo se mi ovde u Sobranju pomirili“, rekao je Zaev i pozvao opoziciju da glasa odgovorno. „Treba da odlučite da li ćemo dobiti mnogo ili izgubiti mnogo. Hajde da pružimo ruke.“ Ali opozicija ne misli da se takvom odlukom išta dobija, već upravo obrnuto, da će se sve izgubiti, a da je ovaj prijateljski poziv samo očajnički pokušaj Zaeva da ispuni obećanja data Vašingtonu i Briselu, uz čiju pomoć je i došao na vlast, dok će da zemlju zauvek vezati neke nove uslove i pritiske. Skoplje bi, ako pristane, dobilo zeleno svetlo za pregovore sa EU i mesto u NATO, ili bar to tako predstavlja premijer. NJegovi protivnici tvrde da neće biti ništa od toga i da je promena imena tek uvod u dalje zahteve posle kojih će albanska manjina dobijati sve više prostora. To se zato doživljava kao početna tačka za reviziju istorije, gubljenje identiteta i situaciju u kojoj bi Makedonci lako mogli da budu potpuno marginalizovani u sopstvenoj državi. U duboko podeljenom društvu, koje nikako ne uspeva da reši međuetničke odnose, ovo pitanje jednako je pitanju opstanka, zato je iz VMRO-DPMNE stigla sasvim jasna poruka: „Ne nadajte se dvotrećinskoj većini.“ A iz Brisela sasvim drugačije poruke. Federika Mogerini, evropski šef diplomatije, podržala dogovor kao „jedinstvenu priliku za pomirenje Zapadnog Balkana, koja se možda neće ponoviti.“ „Imala sam privilegiju da prisustvujem potpisivanju Prespanskog sporazuma između premijera Aleksisa Ciprasa i Zorana Zaeva u junu na Prespanskom jezeru. Obe strane su pokazale političku hrabrost, liderstvo i odgovornost, radile su teško da prevaziđu razlike i stare probleme i postignu istorijski sporazum, koji pozdravlja cela Evropa“, rekla je ona u intervjuu za Makedonsku informativnu agenciju. „Mi u potpunosti podržavamo sporazum.“ Ali ga, ispostavilo se, ne podržava Makedonija. I što su Vašington, Brisel a na kraju i Berlin, više pokazivali tu podršku, dolazeći u posete, hvaleći Zavea, objašnjavajući da nema boljeg rešenja, to je otpor opozicije postajao sve jači. Evropska diplomatija nije uspela da okonča makedonsko pitanje uprkos tome što je priznala rezultate referenduma i čestitala Zaevu. Bolji dogovor sa Grčkom ne može da se postigne, tvrde Zaev i njegove pristalice i jedino rešenje za Makedoniju je da se sporazum sprovede do kraja. Da bi se sproveo potrebna je većina, a zatim je potrebno i vreme. Nešto više od tri meseca, pod uslovom da se nađe dogovor, pa bi do marta sve moglo da bude završeno. Sednica parlamenta počela je burno i preostao je još koji dan da se počne sa izmenama Ustava. Ili da se prodube podele. Vladajuća garnitura morala je da čuje napade i optužbe da je izdala zemlju, a opozicija da ne želi da zemlji pruži šansu da se oslobodi prepreka ka priključenju EU i da ima pomoć Rusije. Apel vladajuće stranke da je ovo istorijska prilika da Zapad prihvati zemlju, pokušaji pomirenja, ponude o amnestiji (koje su kasnije povučene objašnjenjem da će suđenja ipak biti) ništa od toga do sada nije pomoglo. Jer opozicija je sigurna da je sporazum sklopljen tako da Atina bude zadovoljna, a kada je Atina zadovoljna, to znači da je Skoplje u nevolji. Pritom nije odmah rečeno šta se krije u amandmanima, pa je to dodatno pojačalo sumnje da je Cipras stavio potpis na papir kojim je obezbedio da svi njegovi zahtevi budu ispunjeni. On takođe treba da dobije podršku kod kuće. To bi mu bilo znatno lakše dok je još na vlasti, mada i u svojoj koaliciji ima protivnike sporazuma sa Skopljem, a opozicija je već grmela da je nedopustivo da se uopšte koristi ime Makedonija, a kamoli da Atina to podrži. Nova demokratija koje je povratila snagu, kako pokazuju istraživanja, lako bi mogla da dođe na vlast i u tom slučaju pregovori bi se vratili na početak. Preostao je još koji dan za raspravu, sporazum bi uprkos teškim rečima na kraju možda mogao nekako da se progura, ukoliko do toga ne dođe pred građanima je novi krug političke borbe i, najverovatnije, novi izbori. To bi pitanje imena odložilo za neke nove referendume, koji bi možda imali više sreće sa legitimnošću.