Otrov u krvotoku

Iz očiglednih razloga, prizor nemačke rulje koja ganja strance po ulicama i podiže ruke u nacistički pozdrav posebno je uznemirujući. Upravo to se dogodilo nedavno u Kemnicu, sumornom industrijskom gradu u Saksoniji koji je u bivšoj Demokratskoj Republici Nemačkoj promovisan kao uzoran socijalistički grad (od 1953. do 1990. zvao se Karl Marks Štat). Delovalo je da je policija nemoćna da zaustavi divljanje koje je usledilo nakon što je jedan Nemac kubanskog porekla izboden na smrt u sukobu s dvojicom muškaraca s Bliskog istoka. Ali ovo nije specifično nemački problem. Desetine hiljada Nemaca okupilo se nekoliko dana kasnije u Kemnicu na rok koncertu protestujući protiv nasilja usmerenog protiv imigranata. A svetina u Kemnicu imala je mnogo toga zajedničkog s neonacistima, sledbenicima Kju kluks klana i drugim ekstremistima koji su pre godinu dana izazvali haos u Šarlotsvilu, u saveznoj državi Virdžiniji. Oba ova grada imaju mračnu istoriju: nacističku i komunističku diktaturu u Kemnicu, ropstvo u Šarlotsvilu. I mada su razlozi za nasilni ekstremizam na oba mesta brojni, rasizam je svakako jedan od njih. Mnogi beli Amerikanci, posebno u ruralnim delovima zemlje, teško žive - škole su loše, poslovi koji se nude su loši, vlada relativno siromaštvo. Ali jedno uporište koje imaju jeste osećanje rasne superiornosti nad crncima. To je razlog zbog koga je period tokom koga je predsednik SAD bio Barak Obama naneo udarac njihovom samopoštovanju. Imali su osećaj da im taj status superiornosti izmiče. Donald Tramp je eksploatisao to osećanje anksioznosti i resantimana. Mnogi istočni Nemci, odgajani u autoritarnom poretku i nesposobni ili nespremni da iskoriste obrazovne ili profesionalne mogućnosti koje su im se otvorile u ujedinjenoj Nemačkoj, okreću se demagozima na krajnjoj desnici koji krivicu za sve svoje probleme pripisuju imigrantima i izbeglicama, posebno onima iz muslimanskih zemalja. Anksioznost koja obuzima bele ljude širom Zapada verovatno je pojačana rastom kineske moći i osećajem da Evropa i SAD polako gube svoj dominantni status. Tramp je verovatno na to mislio kada je prošle godine u Varšavi izjavio kako je „fundamentalno pitanje našeg vremena da li Zapad ima volju da preživi“. Ovo pitanje podstiče drugo: šta je Tramp podrazumevao pod „Zapadom“, i da li je odbrana Zapada nužno i rasistička u svojoj prirodi. U prvoj polovini 20. veka njegovi neprijatelji (mnogi od njih u Nemačkoj) pod Zapadom su podrazumevali anglo-francusko-američki liberalizam. Desničarski nacionalisti, opet mnogi od njih u Nemačkoj, voleli su da London i NJujork opisuju kao „pojevrejene“ gradove. Prema ovom viđenju, liberalnim društvima upravljao je novac, umesto da počivaju na načelu krvi i tla. Mađarsko-britanski filozof Aurel Kolnaj tridesetih godina je napisao dobro poznatu knjigu naslovljenu Rat protiv Zapada, podrazumevajući pod tim nacistički rat protiv zapadnih demokratija. Ali kao što holandski i skandinavski populisti sada koriste gej prava i feminizam kao simboličke batine kojima će udarati po islamu, desničarski lideri „Zapad“ doživljavaju kao nešto što mora da bude odbranjeno od muslimanskih hordi. Takvi lideri često se referišu na „judeo-hrišćanski Zapad“. Ovo ih, zajedno s entuzijazmom za desničarske vlade u Izraelu, štiti od optužbi za antisemitizam, koji je tradicionalno povezivan s krajnjom desnicom. Nije uvek lako razdvojiti rasističke od kulturoloških ili verskih razloga za ksenofobiju. Političari retko otvoreno demonstriraju rasizam kao što to čini mladi holandski političar Tijeri Bode, koji je pred prošlogodišnje izbore govorio o „homeopatskom razvodnjavanju holandskog naroda“ usled prisustva stranaca. Ili kao jedan republikanski zvaničnik u Pensilvaniji koji je nedavno crne igrače američkog fudbala nazvao „babunima“. Sve do pred kraj 19. veka, antisemitizam je bio ispoljavan kroz religioznu terminologiju. Jevreji su ubili Spasitelja, Isusa Hrista. Jevreji su koristili krv hrišćanske dece za pečenje macesa (beskvasnog hleba, prim.) za Pashu, itd. Ovo se promenilo kada su maha uzele pseudonaučne rasističke teorije. Jednom kada je proglašena biološka razlika između Jevreja i „arijevaca“, više se nije moglo nazad iz rasističke klopke. Zajednička tema među onima koji veruju da su muslimani pretnja zapadnoj civilizaciji jeste njihovo odbijanje da priznaju islam kao veru poput drugih. U pitanju je, kažu oni, kultura nespojiva sa „zapadnim vrednostima“. Upravo se to isto u prošlosti često govorilo za jevrejsku „kulturu“. Iako se osobe s muslimanskim bekgraundom međusobno vrlo razlikuju i dolaze iz različitih zemalja (kao i Jevreji), neprijateljski odnos prema islamu i dalje može da ima formu rasizma. LJudi koji s njim imaju veze, zato što ga praktikuju ili zato što dolaze iz neke od muslimanskih zemalja, uljezi su koji moraju da budu odstranjeni. A ta vrsta isključivosti retko se zadržava samo na muslimanima. Sumnjam da je masa koja je u Kemnicu po ulicama ganjala ljude koji nisu izgledali kao Evropljani, bila naročito preokupirana pitanjima vere ili kulture. Slogan koji je ta rulja uzvikivala bio je „Nemačka Nemcima, stranci napolje!“ Neonacisti u Šarlotsvilu veličali su južnjačku kulturu noseći simbole stare Konfederacije i napadajući crnce; sva poenta Konfederacije i bila je u očuvanju bele supremacije. To je bila suština tog protesta. Ali su njegovi učesnici uzvikivali i „Jevreji nas neće zameniti!“ Ovakva raspoloženja uvek su vrebala na marginama zapadnih društava, posebno u SAD, gde beli suprematizam ima dugu i gadnu istoriju. Desničarski političari, nadajući se da će pridobiti više glasova, često daju nagoveštaje da i sami dele takve predrasude. Ali kada je Tramp obznanio da je rulja u Šarlotsvilu uključivala i „neke veoma fine ljude“, ili meksičke imigrante nazvao „silovateljima“, postigao je da rasizam bude uvučen u politički mejnstrim. Kad najmoćnija osoba zapadnog sveta počne da podstiče nasilje rulje, jasno je da je Zapad, kako god da ga definišemo, u ozbiljnom problemu.