Buđav sir i trula država

Predsednik Aleksandar Vučić srlja iz poraza u poraz. Nedavno je, na sednici Glavnog odbora SNS-a, sam rekao da je njegova politika za Kosovo doživela poraz: „Prvu rundu je dobila Srbija propasti, Srbija plakanja, kuknjave, a ne Srbija koja pobeđuje“. Prošle nedelje, samo što je Dragan Marković Palma otkrio da je Vučić ugovorio i izvoz pilećih nogica u Kinu, građani su, kao po komandi – mada ko zna, možda su u sve to prste umešali i neki opozicionari ili strani agenti, koji, jelte, u Srbiji pojačano deluju – počeli da podmeću klipove u točkove bržeg privrednog rasta. Samo što se nisu pobili za jeftinu domaću piletinu u tek otvorenom stranom trgovinskom lancu. Baš ih briga da li će, ako oni sve pokupuju, išta ostati za izvoz? Pa će im đavo biti kriv kada predsednik uskoro obelodani da je i njegova ekonomska politika doživela poraz. S druge strane, niko još nije objasnio kako nas može spasiti 32 miliona pilećih nogica, jer je zvanična statistika objavila da je krajem 2016. u Srbiji bilo tek nešto više od 16 miliona komada živine svih vrsta. Pa da nam stranci svaku nogicu plate po evro (a toliko košta kilogram piletine u Lidlu), to bi, ako niste znali, srpski bruto domaći proizvod povećalo za manje od 0,1 odsto. Prava cena nogica je, međutim, možda i 20 puta manja, pa godišnji prihod, i to ako za sebe ne zadržimo nijednu, pada na milion i po evra. Mašala, nema šta. Posebno za one koji nisu pročitali da je ovih dana u NJujorku jedna flaša arhivskog vina iz 1945. prodata za pola miliona evra (558.000 dolara). Svinjskih papaka ima još manje (tri miliona svinja puta četiri jednako 12 miliona papaka). Oni jesu skuplji od pilećih nogica, ali ne mogu popraviti platni bilans sa Kinom, iz koje je lane Srbija na uvoz potrošila 1,8 milijardi dolara, a od izvoza (uz rast od 146 odsto!) smo zaradili tek 62 miliona dolara. Jedan dolar, dakle, uđe, a 30 izađe. Biće da smo samo zatvorili krug. Sasvim logično, ako si godinama svetski prvak po odlivu mozgova, na kraju ti ne ostane ništa drugo nego da izvoziš svinjske papke i pileće nogice. I da se razumemo, kritičari aktuelne vlasti nisu u pravu! Bolje da izvozimo „papke“ nego da ovde sede na rukovodećim mestima. I zna li iko kako je teško pileće mozgove prodati kupcima iz inostranstva? NJih niko neće, a ni njima se ne ide, jer teško da mogu naći bolje mesto za život i rad od Srbije. Brojni čitaoci zvali su me protekle sedmice da pitaju da li je vlast u Beogradu zaista vodila slabovidu decu da „vide“ Muzej iluzija. Što ih to iznenađuje? Pa zar vlast celu Srbiju nije pretvorila u svojevrsni muzej iluzija? A to i nije toliko teško, jer mnogi ne vide ni prst pred okom. A i kada vide, ne veruju sopstvenim očima, jer znaju da neko u njihovom i u nacionalnom interesu bolje gleda - u bolju budućnost. Koja samo što nije, evo već za godinu, najdalje dve. Pitanje je samo kako će nam biti bolje ako i sama predsednica parlamenta Maja Gojković tvrdi da neki ministri imaju crne fondove, iz kojih plaćaju novinare da je blate „samo zato što sam rekla da bi neki ministri mogli da se odmore na klupi jer ne rade dobro, a ambicije su im pojele mozak“. Ako je to tačno, neki ministri ne bi smeli da budu ministri, a neki „mediji“ ne bi smeli da se zovu medijima. Ali, ako to nije tačno, Maja Gojković ne bi smela da bude predsednica parlamenta. Da je Srbija prav(n)a država, predsednica Skupštine bi pravo sa Pinka morala u tužilaštvo, da predoči dokaze za te optužbe. Pa bi nadležni uhapsili ministre koji nezakonito troše javni novac za tajne kombinacije ili bi Maja Gojković, ako ne govori istinu, trebalo da odgovara za klevetu i da podnese ostavku. Biće da je sve to samo još jedna iluzija i da će svi ostati na svojim mestima, bar dok se ne zamere najvećem iluzionisti. Do tada biće po onoj narodnoj - pojeo vuk magarca. Samo što su građani namagarčeni, a neko drugi jede buđavi sir. Negirajući da je odgovorna za javnu nabavku nekoliko stotina kilograma skupog sira, Gojkovićeva tvrdi da u Skupštini nema buđavog sira. Možda i nema. Ali je zato mnogo toga u srpskom parlamentu (i državi) buđavo, da ne kažem trulo ili pokvareno. Shvatila je to na vreme i premijerka Ana Brnabić. Zato je prošle sedmice za Nedeljnik potvrdila da razmišlja da se učlani u SNS i da se ne seća da je skoro (čuj, skoro) rekla Vučiću da se nešto ne slaže sa njim. Pa i kako bi? Da se sa nekim ne slažeš, moraš da imaš svoj stav. Zato, Ana ne razmišljaj – učlani se!