Opozicijo pazi bomba!

Dok traje novi krug igrice „biće izbora - neće biti izbora“, evo još jedne teme za razmišljanje: ne bi li, sa stanovišta interesa vlasti, idealan datum za novo glasanje bio - 24. mart 2019, dvadeseta godišnjica NATO bombardovanja Srbije? Jeste da bi takvu odluku cinični deo javnosti protumačio kao „drugo bombardovanje Srbije“, ali šta je to u odnosu na mogućnosti koje bi se otvorile u kampanji? Ima li boljeg načina da se, uz maksimalnu (zlo)upotrebu emocija, izvrši kontrola štete izazvane protivljenjem Crkve i nekih drugih značajnih činilaca nejasnoj ideji o „razgraničenju“ sa Albancima, time što bi se maksimalno razvila tema o velikom vođi male Srbije koji se hrabro (kao lav?) bori protiv moćnih neprijatelja? Ostavimo po strani datum, pravo pitanje je da li će izbora zaista biti, ili je samo u toku disciplinovanje naprednjaka? Igrokaz je već viđen: predsednik Aleksandar Vučić najpre nas je, bez razloga, obaveštavao da će parlamentarni izbori biti 2020. godine. Onda je nastupio deo o spremnosti da se izađe u susret onima koji traže izbore: „Ako pritisak bude veliki i ako ljudi budu želeli izbore, pošto ih narod mnogo voli, a pitanje legitimiteta je ključno“, nabrajao je Vučić pre nego što je, u prošli četvrtak, rekao da „ne može sasvim da isključi mogućnost vanrednih izbora“. Potom su nas mediji obavestili da su Vučiću odani Nebojša Stefanović i Miloš Vučević, „od Vučića zahtevali hitne izbore“. O predsednikovoj reakciji na zahtev saradnika nismo obavešteni, ali nam je preneseno njegovo objašnjenje da „već u martu sledeće godine ulazimo u izbornu godinu i onda je sve moguće“. Nije međutim, sve tako jednostavno, jer u računicu na osnovu koje se donosi odluka o potencijalnom raspisivanju vanrednih izbora, ipak ne ulaze samo faktori iz oblasti propagande. Mnogo je toga u igri – od kalkulacije koja uključuje druge predstojeće poteze, preko stava spoljnih faktora o još jednoj kupovini vremena koje bi se moglo iskoristiti za izvršavanje preuzetih obaveza, do činjenice da je, posle dužeg vremena, opozicija u Srbiji počela da daje znake života. A ne zna se baš gde bi to, kad se sabere sa zaglušujućom tišinom u društvu, moglo voditi u periodu koji dolazi. I dok ne saznamo šta je odlučio onaj „jedan čovek“ koji jedini, kako je primetio Zoran Lutovac, predsednik DS, zaista zna da li ćemo uskoro ponovo slušati tužnu priču o bugarskim vozovima i ostalim izbornim priključenijima, može se razmišljati o argumentima koji idu u prilog ili protiv odluke o raspisivanju prevremenih izbora. Iz činjenice da su, odmeravajući argumente „za“ i „protiv“ raspisivanja izbora, dvojica naših sagovornika došli do suprotnih procena, lepo se vidi koliko je težak posao našeg predsednika i koliko smo, zapravo, nezahvalni čoveku koji tako teško breme nosi umesto svih nas. Da vidimo, prvo, šta su neki od argumenata u korist odluke o raspuštanju Skupštine, uprkos činjenici da je onako temeljno obesmišljena i gotovo potpuno zatvorena za istupe poslanika opozicije. A nije da takvih razloga nema, pri čemu nije reč samo o potrebi za kontinuiranim vanrednim stanjem, u kome se aktuelna vlast najbolje snalazi. Tako, recimo, Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma, ukazuje da bi, iz ugla režima, idealno bilo raspisivanje izbora „pre nego što Aleksandar Vučić razjasni šta podrazumeva njegov plan za Kosovo i kako bi mogao da trampi jug Srbije za sever Kosova“. Jer, objašnjava ovaj sagovornik, taj plan bi, i bez kampanje Saveza za Srbiju, za trećinu smanjio podršku koju sada ima, iz prostog razloga što je njegovim dosadašnjim glasačima Kosovo važnije od Evropske unije. Milivojević misli i da bi, u datim okolnostima, čak i da delimično demokratizuje izborne uslove, u smislu izvesnog otvaranja medija i održavanja glasanja bez krađe, aktuelna vlast dobila izbore pre otkrivanja „kosovske karte“. „Vučić je ozbiljan političar koji kao neku vrstu svog totema vidi njegovo visočanstvo rejting, svestan je da je najjači, ali da se sada pojavio potencijalno ozbiljan rival. A najjači je upravo zato što se nije izjasnio o Kosovu i baš tako i time, na dugoj uzici, drži deo svojih hipnotisanih birača koji i dalje veruju da će, na kraju, Vučić `preveslati` i NATO, i Ameriku i EU“, kaže Milivojević. „Sam je postavio cilj da je za njega svaki rezultat ispod 30 posto podrške poraz, i zato ima smisla da pokuša da izbore raspiše što pre – svestan je svoje snage, ali i činjenice da je ta snaga zavisna od postojanja, odnosno nepostojanja opozicije“, veruje ovaj sagovornik NIN-a. A Boban Stojanović sa Fakulteta političkih nauka uočava da ima pokazatelja da se pripremaju izbori, poput odlaska na Gazimestan i reakcija na vozikanje kosovskog predsednika Hašima Tačija po Gazivodama. „Sve to deluje kao da Vučić ima u vidu izbore, na kojima bi tražio podršku za politiku, odnosno mandat za donošenje odluka“, kaže Stojanović. S druge strane, dodaje on, stvaranjem Saveza za Srbiju stiče se utisak da se konačno nešto dešava na opozicionoj sceni, pa bi logično bilo da Vučić pokuša da ih „saseče u nastajanju“, dok su još nespremni. „Ako bi osvojili manje od onoga što očekuju, vrlo je moguće da bi se raspali“, kaže Stojanović i dodaje da do redovnog termina za izbore, 2020, opozicioni Savez ima šanse da se ozbiljnije pozicionira, reši problem finansija, animira aktiviste, što je sve u ovom trenutku gotovo nemoguće. Zbog toga, kao i zbog druge potencijalne koristi – kupovine vremena, odnosno odlaganja izlaska u susret zahtevima EU, ovaj sagovornik veruje da bi izbori mogli biti raspisani vrlo brzo, za dva-tri meseca, eventualno pola godine. Upravo u nastajanju SZS, međutim, Milivojević vidi razlog protiv skorog raspisivanja izbora. „Koliko mogu da vidim, u ovom trenutku u SZS postoji većinski stav da se izbori u nedemokratskim uslovima bojkotuju, odnosno da nema učešća na izborima dok se, makar, dve najgledanije televizije apsolutno ne otvore ili, zbog kršenja zakona, privremeno zatvore, tj. zabrani emitovanje pojedinih njihovih programa“, kaže Milivojević, koji veruje da Vučić ne bi mogao da ignoriše bojkot SZS. Sve i da se članice SZS, pa možda čak i ojačane preostalim učesnicima prošlonedeljnog opozicionog sastanka posvećenog borbi za fer izborne uslove, odluče za bojkot, jasno je da bi se na izborima pojavili drugi učesnici sa opozicionom ulogom. Milivojević, doduše, primećuje da je Vučić pametnije obezbeđivao takozvanu konstruktivnu opoziciju od Slobodana Miloševića, tako da u tom sektoru ima i ekstremno šovinističku i ekstremno građanističku opciju. Ipak, uveren je on, s obzirom na činjenicu da i istraživanja javnog mnjenja koja naručuje vlast pokazuju da je SZS druga snaga po jačini, izbori koje bi ta koalicija bojkotovala, ne bi imali smisla. I Vučić je, kaže ovaj sagovornik, toga svestan: „Ono što bi on želeo je da SZS učestvuje na izborima i provede se kao bos po trnju, tako da se ugasi ideja ozbiljnog opozicionog objedinjavanja, koja, zapravo, ne postoji od 5. oktobra“, kaže Milivojević, koji je, zbog procene da opozicija ne bi pristala da učestvuje na „oktroisanim izborima“, skloniji prognozi da prevremenog glasanja neće biti. Stojanović, međutim, nije previše uveren u mogućnost izbornog bojkota. Iako se slaže da bi to bilo legitimna opcija, ali i metod za mobilisanje birača, ovaj sagovornik postavlja nezgodno pitanje: šta će da radi većina tih partija bez prihoda iz budžeta? U toku je, kaže, vaganje između političkog preživljavanja i mobilizacije birača, gde činjenica da opozicione partije nemaju izvore finansiranja ni najmanje ne olakšava sprovođenje ideje o bojkotu. Vučić, s druge strane, mora da odvaga još nešto – a to je kako da uskladi neke buduće datume (predsednički izbori dolaze na red 2022) tako da se ne desi da lokalni izbori budu održani samostalno, što, veruje Stojanović, nikako neće biti dozvoljeno. I zato, čak i da nema drugih faktora koji ulaze u kalkulaciju – a ima ih, i svi su poznati samo Vučiću – donošenje odluke o rasporedu budućih glasanja nije nimalo lako. Ne bi li trebalo da se stidimo što tako malo empatije imamo prema čoveku koji se sa svim tim bori samo zarad našeg dobra?