Legalizacija nezakonitih doktorata

Septembarskim donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju održan nam je čas iz alhemije iliti kako ni iz čega stvoriti nešto. Prethodnim retroaktivnim primenama zakona, inače besmislica u kontradikciji sa pro futuro suštinom zakona, progutana su zakonito stečena prava penzionera i profesora univerziteta kojima je 2016. i 2017. odobren produžetak u trajanju od tri godine. Suprotno prethodnom, to jest otimačini zakonito stečenih prava, ovom retroaktivnom primenom zakona su ozakonjene nezakonite doktorske disertacije koje je u periodu od desetak i više godina štancovalo devet privatnih univerziteta koji tada nisu imali dozvolu za izvođenje magistarskih ili doktorskih studija. Slobodan Milošević je svojim lex specialis-om bio primoran da se odrekne lažnog i proglasi činjenično stanje. Sa druge strane, ova vlast koristi lex specialis za suprotnu namenu - da proglasi lažno stanje činjeničnim stanjem. Neko bi rekao da je to ciljano. Penzioneri mogu da žive od kore hleba i jednom su nogom u grobu, univerzitetski profesori nisu njihovo glasačko telo, dok su ljudi sa puterom na glavi uvek spremni na saradnju, kakva god ona bila. Takođe, upada u oči da je ovim izmenama, po ko zna koji put, predbolonjcima i bolonjcima koji su iskoristili maksimum od predviđenih osam godina, produžen rok za studiranje. Dakle, i ovoj kategoriji se dodeljuje nešto što joj ne pripada, nagađam, zbog toga što bi u suprotnom idila o domaćoj nezaposlenosti bila narušena, dok bi tržištem tumarali potencijalno nezadovoljni ljudi. Svakako je bolje sedirati ih. No, sve je to nešto na šta smo navikli i mi i naši preci - arbitrarna i voluntaristička preraspodela koja bi ingenioznom kreatoru trebalo da obezbedi kontrolu nad kutlačom. Međutim, problem kod arbitrarnosti i voluntarizma je što sutra, po nahođenju, kreator može zakucati na vaša vrata ukoliko proceni da ste bili nevaljali. Simbioza interesa je očigledna, kao što su, nažalost, očigledne i namere države, kojih, čim ćuti, najstariji univerzitet u zemlji i već nekoliko godina naš jedini predstavnik na prestižnoj Šangajskoj listi, izgleda nije svestan. Možda ga je malo uljuljkao član 6 pomenutog Zakona. kojim je Univerzitet u Beogradu postao visokoškolska ustanova od nacionalnog značaja ili, da budem malo konkretniji, „izvoznik“ od nacionalnog značaja, na našu nesreću, mladih, pametnih, obrazovanih ljudi koji žele da se njihov glas čuje. Oni i nemaju drugog izbora jer je domaće tržište rezervisano za državne ljubimce. NJihov jedini izlaz je svet, čime država istovremeno rešava tri problema - održava privid da joj je stalo do obrazovanja čim nagrađuje Univerzitet u Beogradu; oslobađa se potencijalno neposlušnih; veštački snižava nezaposlenost. Biti na ovaj način u funkciji destruktivne države je recept za samouništenje - kada odu naši najpametniji i najkvalitetniji mladi ljudi, ko će nas naslediti na našem Univerzitetu? Lex specialis doktori nauka, čini se, jer niko drugi neće želeti da ostane. Klasičan Grešamov zakon je na delu - kad se u prometu nalaze kovani novac solidnog kvaliteta i onaj lošeg, ljudi će prenositi onaj loš i za sebe će zadržati onaj dobar. Na taj način loš novac istiskuje iz opticaja onaj dobar. Srpska akademija nauka i umetnosti, jasno, nema vremena da se bavi ovim trivijalnostima, jer je okupirana sobom i svojim brljotinama u borbi za apanaže. Profesorska misija je javna. Naš je zadatak da branimo javni interes. Izgleda da smo odlučili da ne ujedamo ruku koja nas hrani, makar klicama samouništenja. Prevaga partikularnih interesa nad javnom misijom i samocenzura rastaču poslednje ostatke slobode i demokratije. Krivica je naša. Redovni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Slobodan Milošević je svojim lex specialis-om bio primoran da se odrekne lažnog i proglasi činjenično stanje. Sa druge strane, aktuelna vlast koristi lex specialis za suprotnu namenu - da proglasi lažno činjeničnim stanjem