Odmazda zato što nismo ćutale

Kako da ja svojim studentima objasnim... da ne odu, kada sam ja dobila otkaz, pa je umesto mene zaposlen neko bez kvalifikacija samo zato što je član neke partije, čak se priča da ima pet plata. Pravo na rad je elementarno pravo svakog čoveka, bar bi tako trebalo da bude. Nažalost, praksa pokazuje drugačije.... nas devet je ostalo bez posla za godinu i po dana. Ne može da bude slučajnost da devet žena, devet supruga, majki, akademskih građana, kompetentnih profesora, nastavnika veština, vrednih i posvećenih poslu, ostane bez posla. Da, neko će reći da mi nismo jedine, tačno i nismo, ali zapita li se neko kako je moguće da u jednoj zemlji koja je preživela strahote bombardovanja, koja doživljava egzodus mladih, tek tako neko može da vam uruči rešenje o otkazu jer mu je to palo na pamet?! Najstrašnije je što se o tome da neko više ne radi sazna nakon nekoliko meseci, zato što je ukinuta knjiga evidencije, sednice su elektronske, svako radi neki drugi dan i ti prosto ne srećeš kolege koje si do juče sretao. Država ulaže u obrazovanje, ustanova plaća stipendije i na kraju ti isti stipendisti ostanu bez posla! Bez posla sam ostala jer je novi direktor tako rešio! Mesecima sam pokušavala da ukažem na nepravilnosti i neregularnosti u radu uprave i samog direktora Škole svim mogućim nadležnim institucijama (ministarstvo, inspekcija, NSVO, NAT), zvala telefonom, odgovori skoro pa nikakvi, što demorališe čoveka. Ukazivala sam na to da direktor sprovodi samovolju, krši zakon jer je bio predsednik komisije za prijem u radni odnos jedne kandidatkinje koja je navedena kao autor nepostojećeg praktikuma, da je donosio odluke o otkazima samoinicijativno, trošio novac ustanove, uz saglasnost Saveta čiji se legitimitet dovodi u pitanje zbog izglasanog nepoverenja za četiri člana Saveta, ali je sve to sakriveno zato što se u Školi zapošljavao kadar po stranačkom opredeljenju – SNS, koji je trebalo da nas uplaši i štiti interese direktora. Te ljude nismo viđali da vode nastavu u Školi, ali smo o njima slušali od direktora i imali saznanja kada su bili u pitanju javni događaji na kojima je njihovo prisustvo trebalo da govori ko stoji iza direktora i štiti ga. Pokušavala sam da upozorim nadležne institucije o neadekvatnom obrazovanju studenata, mnoge vežbe i predavanja uopšte nisu održani. U međuvremenu sam došla u posed dokumenta koji u stvari dokazuje da je on nezakonito imenovan za direktora, što opet dovodi u pitanje sve odluke koje je direktor doneo u protekle dve godine. Ukazivala sam na familijarne odnose u samom Savetu, o sukobu interesa pravnika i pomoćnika direktora za pravna pitanja, referenta za javne nabavke, predsednika Saveta. Izopštena sam iz svega što se dešavalo u Školi. Niko me nije čuo. Moje koleginice i ja smo danas u Nacionalnoj službi za zapošljavanje, jedan doktor nauka je otišla za Nemačku, jer računi stižu, država traži svoj danak, a mnogi funkcioneri stranke na vlasti dovedeni su da bi primali dodatne plate i štitili direktora koji je upravo te nezakonite radnje sprovodio. Pitam se, kako je moguće da u jednoj demokratskoj zemlji niko ne čuje ili ne želi da čuje akademske građane?! Kako jedna samohrana majka, doktor nauka, koja je živela od te plate, da prehrani porodicu, kako jedna porodilja, kao i sve mi kojima je ta plata bila jedini izvor prihoda?! Kako da u moru nezakonitosti i neregularnosti objasniš studentima da treba da ostanu, da uče, jer sistem ti pokaže da je uzaludno učiti ako nisi član stranke. I kako je moguće da dobiješ ne jednu već dve tužbe jer si postupio po svojoj savesti i veruješ u istinu i pravdu?! Ono što mi želimo je da radimo, ispravno. Ono što mi takođe želimo da odgovorni odu u Školu, provere naše navode, provere sve diplome. Ono što iznad svega želimo jeste da odgovara čovek koji je doveo ustanovu u situaciju u kojoj je. bivša profesorka na Visokoj medicinskoj školi u Ćupriji, koja je sa još devet predavača ostala bez posla u vreme kad su angažovani visoki funkcioneri SNS