Genije iz Smiljana u trećoj palatalizaciji

Svakoga dana, od jutra do mraka, pred Muzejom Nikole Tesle, zapaža se isti prizor: gužva na ulazu, gužva u Ulici Krunskoj, sve se ori od čavrljanja na engleskom, nemačkom, slovenačkom, italijanskom... Grupe se smenjuju na sat vremena, ali svi dolaze ranije da ne odocne na vođenje kroz postavku. Kasnije ne mogu tek tako da se raziđu, moraju da svare i razmene utiske. Ponedeljkom, koji je zvanično neradni dan Muzeja, zakazuju se pojedinačne VR ture, što znači da gost dobije kacigu i neku vrstu daljinskog upravljača uz pomoć kojih prolazi kroz Teslin svet, koji mu tumači „lično“ veliki naučnik. Animacija je izuzetno uverljiva, od odela, preko naracije, gestikuliranja, do scenografije i protoka vremena, odnosno starenja genija iz Smiljana. Upirući kontrolor na virtuelnu ikonu, posetilac ulazi u razne etape Teslinog života i stvaranja u laboratorijama na Long Ajlandu i u Koloradu. Pragmatični američki um pomogao je da se jedan srpski, lički, genijalan, ovaploti, ali čak ni on nije bio dovoljno zreo da prihvati sve Tesline zamisli i patente. Za buduće naraštaje ostavljeno je da konstruišu leteću mašinu nalik svemirskom brodu, kao i čitač misli koji detektuje i prevodi pokrete u oku. Sve čime se Tesla bavio, namenjeno je ljudskoj slobodi i dostupnosti čoveku ukroćenih sila prirode, od naizmenične struje, do teledirigovanih plovila, sa naglaskom na „besplatno“, ili „što jeftinije“. Tesla je bio i filozof, pa se dodirom na jedan ekran, pojavljuju njegove izreke na razne teme. Na drugom uređaju moguće je pratiti Teslino detinjstvo kroz hologramske crteže, što je sve ideja autora nove stalne postavke, dr Branimira Jovanovića, i direktora Muzeja u dva navrata, i donedavno. Tokom drugog mandata Jovanovića (2014-2018), ustanovljene su i VR ture, kao vrhunac domaćeg pristupa muzeologiji. Jovanović je dao da se sprovede u delo aplikacija za mobilne uređaje sa sličnim, ali prilagođenim sadržajem, što znači da su Teslini lik i delo još dostupniji širokoj javnosti. Muzej je iz godine u godinu nezvanični šampion po broju poseta, neretko je otvoren i u kasnim večernjim satima, jer ima „mnogo poslovnih ljudi sa prepunim agendama, i jedinim noćnim slobodnim terminima“, kako objašnjavaju u ovoj ustanovi. Kroz postavku vode studenti tehničkih fakulteta sa vrsnim znanjem engleskog jezika. Sve je ovde na nivou krajnje netipičnom za Srbiju, što može da se tumači i kao nasleđe (nad)čoveka kome je Muzej posvećen, ali i onih koji su ga vodili. U periodu od osnivanja do danas u Muzeju je izvršeno mnogo značajnih aktivnosti, kažu dalje zaposleni, ne želeći da ikom od direktora (Veljko Korać, Aleksandar Marinčić, Marija Šešić, Vladimir Jelenković i Branimir Jovanović, dva puta), pridaju poseban značaj, jer svi su bili posebni, značajni i veoma posvećeni. Prvo je, vele, celokupna arhiva Nikole Tesle mikrofilmovana, potom je i digitalizovana, ukupno160.000 dokumenata – ličnih i finansijskih, sva Teslina korespondencija, čekovi, njegove beleške, istraživački i naučni radovi, crteži i, naravno, svi njegovi patenti. Digitalizovana je i hemeroteka, 56 svezaka sa novinskim isečcima koje je Tesla skupljao tokom života. Osavremenjena je stalna postavka, dok je Muzej sve vreme bio otvoren. Obrađene su i publikovane mnoge teme iz života naučnika, prezentovane kao stalne ili gostujuće izložbe. Objavljen je veliki broj knjiga, u kojima su Teslin rad i istraživačka otkrića približena publici. Unesko je celokupnu arhivu ovog istraživača uvrstio u listu „Pamćenje sveta“ početkom 2000-ih, upisujući je na listu svetske kulturne baštine. I sama zgrada Muzeja je spomenik kulture, delo poznatog arhitekte Dragiše Brašovana. Lepa je, ali mala za sve što nam je Tesla ostavio, pa se među posetiocima razvija interakcija gurkanjem. Ali, kada se uđe u poslednju odaju, svu u mraku, gde u niši stoji pozlaćena urna sa Teslinim posmrtnim ostacima, zavlada potpuna tišina. Svi bi da odaju počast ovom vanserijskom umu, makar ćutanjem. Međutim, u delu javnosti, onom koji retko ili nikad ne zalazi u Muzej, već se odavno galami da je Teslinoj urni mesto u kripti Hrama Svetog Save. Inicijativu je pokrenula SPC 2006, i obnavljala je povodom raznih jubileja, godišnjica od rođenja izumitelja, njegovog jedinog boravka u Beogradu… dok se u poslednje vreme u ideju unelo i nešto nauke. Tako Vladan Vukosavljević o ovogodišnjem Vaskrsu kaže da su čak i Isak NJutn i Čarls Darvin, danas pod okriljem Vestminsterske opatije u Londonu, iako su svojim teorijama „najviše uzdrmali temelje crkve i sa njom bili u neprijateljskim odnosima“. Šta su za njih učinile njihove zemlje, to naš ministar kulture ne kaže, dok se Teslom potkusuruje u ime „nacionalnog jedinstva“. I zanemarujući želju njegovih naslednika. „Urna Nikole Tesle je na izričitu molbu porodice, tj. Milice Trbojević, naslednice Save Kosanovića, 1957. godine preneta iz NJujorka u Beograd, u muzej, gde je 1962. sagrađen memorijalni deo u kome se ona i danas nalazi“, kažu u muzeju. Do zaposlenih nikada nije došao zvanični pravni akt u vezi sa izmeštanjem urne. Ali jeste jedan drugi, o nameštenju Ivone Jevtić na mesto direktorke. Doduše, kao vršioca dužnosti ove funkcije, dakle, ne duže od godinu, a posle će joj se nešto novo i bolje već smisliti, ako bude dobra i podobna. Podobnost je Jevtićeva već dokazala, kao v. d. direktorke Kulturnog centra Beograda, cenzurišući izložbu foto-kolektiva Kamerades. Zbog uklanjanja dela radova iz postavke „Drti sizon – Necenzurisano“ u galeriji Artget KCB-a, Kameradesi su prevremeno zatvorili izložbu i pokrenuli inicijativu da se ona smeni sa rukovodeće pozicije. I jeste smenjena, ali da bi u septembru 2016. postala gradska sekretarka za kulturu u Beogradu. Odlazeći, Jevtićeva je rekla medijima da mesto napušta „u zenitu karijere“, nakon „uspešnog vođenja manifestacija poput Bemusa i Oktobarskog salona, i 30 institucija“, među kojima i je Teslin muzej, „za koji već ima planove i projekte“. Samo da joj se ne desi da opet nešto pobrka, kao što je u jednoj TV emisiji podsetila Srbe na junaštvo u „prvom i drugom Kosovskom boju“. DŽaba joj što se posle pravdala da je mislila na drugu Kosovsku bitku, jer se ta borba vodila između Mađara i Turaka (1448). Prejudicirajući mogućnost ponavljanja lapsusa, vlasti su (p)ostavile Jovanovića za njenog pomoćnika, valjda da je mune ispod stola pre nego što izgovori nešto slično. Na nama je da se nadamo da ovaj istraživač i naučnik neće koristiti sofisticiranije metode u komunikaciji, bliže svom polju delovanja, a izvan trenutnog političkog načina sporazumevanja. Jer, Jovanović je doktorirao 1995. na Mašinskom fakultetu u Beogradu na temu „Teslin doprinos metodologiji istraživanja u mašinstvu“, a magistrirao 1987. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu iz oblasti istorije i filozofije nauka na Teslinim mehaničkim oscilatorima. Budući da je diplomirao na temu „Teslin doprinos razvoju vazduhoplovstva“, treba se nadati i da Jevtićeva neće morati da ga nekad predstavi, do takvih sitnih detalja. Jer, moglo bi i njoj da se omakne ono čuveno „vazdupohlov...“, pa da se, kao diplomirana srbistkinja, vadi na treću palatalizaciju.