Opet neuspeh Evropske unije

Između EU i SAD postoji sukob koji se tiče politike prema Iranu. Naime, predsednik SAD Donald Tramp je maja ove godine povukao američki potpis sa ugovora sa Iranom, koji je njegov predsednik stavio 2015, o zaustavljanju iranskog nuklearnog programa. Tada je Tramp najavio agresivnu politiku prema Iranu, što i sprovodi: uvodi sve oštrije sankcije usmerene na navodnu promenu ponašanja Irana na Bliskom istoku, a, kako mnogi veruju, na obaranje vlasti u Teheranu (Pompeo reče da SAD žele „obnovu demokratije“ u Iranu.). Cilj je, očigledno, strateški: eliminacija glavnog protivnika u regionu – ne samo američkog, već i izraelskog. Evropska unija nema takve strateške interese, pa se negativno odredila prema američkoj politici. NJoj je održanje pomenutog ugovora bilo prioritet, kako se Iran ne bi vratio nuklearnom programu i tako se povećala opasnost po svetski mir, tim pre što su Iranci poštovali odredbe ugovora. Ali, problem za EU su američke tzv. sekundarne sankcije, koje kažnjavaju sve svetske firme koje krše američke sankcije prema Iranu. One su finansijske, ali, ukoliko okrivljeni ne plati kaznu, vode isključivanju dotične kompanije sa američkog tržišta i iz američkog finansijskog sistema, što nijedna velika firma ne želi da doživi. EU, uvređena najavom da će savezničke SAD kažnjavati njene kompanije, uzvratila je odbranom koja se ne može smatrati ozbiljnom. Prvo, zabranila je svojim kompanijama da se povinuju američkim sankcijama. Ovo je smešno, jer kompanije posluju u svom najboljem interesu i imaju prava da odu iz poslova koji im ugrožavaju egzistenciju. Drugo, propisala je da kompanije kažnjene od SAD imaju prava na odštetu. Ovo je još smešnije: prvo će SAD da kazne nekog, a posle, po presudi evropskog suda, da vrate pare kompaniji. Amerikanci rade po američkim zakonima, a ne po evropskim. Shvativši da odbrana propisima neće dati rezultate (velike kompanije su počele da se povlače iz poslova sa Iranom), EU je krenula boljim putem: omogućavanjem svojim manjim firmama, koje ne posluju sa SAD, da trguju sa Iranom i tako održe ugovor u životu. Ali, za to je trebalo obezbediti novi način plaćanja za iransku naftu, jer je uobičajeni (međubankarski Svift) postao nesiguran pošto su SAD natuknule da će to sprečiti pritiskom, pa i kažnjavanjem samog Svifta (verovatno i banaka i pojedinaca u njegovom upravnom odboru). Ovo je neverovatna arogancija, ali Tramp i njegovi misle ozbiljno. Predstavnici EU su ubrzo smislili i ispitali više alternativa: da Evropska investiciona banka transferiše novac (odbila), da se odredi jedna od malih banaka da to čini, da se stvori evropski Svift, da se stvori (čak zajedno sa Rusijom i Kinom) specijalni mehanizam za plaćanja... I tako, vreme prolazi, a ništa se ne događa. Evo, u ponedeljak su stupile na snagu one oštre sankcije SAD prema Iranu koje se odnose na naftu, bankarstvo, transport itd., a EU nema funkcionalan mehanizam za plaćanja, a samim tim ni način za održavanje trgovine sa Iranom. Još uvek je sve u pripremi, mada je stvar laka: ustanovi se klirinški račun u evrima u nekoj manjoj banci, i gotovo. Sada se čuje (Fajnenšel tajms) da je problem to što se nijedna zemlja EU ne usuđuje da, iz straha od američke osvete, primi na svoju teritoriju taj klirinški mehanizam! Zar ni velike Nemačka ili Francuska ne smeju da ustanu i prime rizik? Bilo kako bilo, Evropska unija se opet pokazuje kao nemoćna sila, koja u današnjem svetu zaoštrenih odnosa nema težinu potrebnu za aktivnu participaciju. Ona se sve vreme zalaže za visoke vrednosti mira, slobode i tolerancije, čak predstavljajući se kao njihov šampion, ali očigledno ne uspeva da stane iza njih kada je potrebno. U ranijem periodu su savezničke SAD radile taj posao umesto EU, a danas bi EU trebalo da sama čvrsto stane iza svojih reči. A ona ne može da nađe mesto za jedan bankarski račun! Svakako, u pitanju je kredibilnost, pa i samopoštovanje, Evropske unije. Kako joj neko može verovati kada ne drži javno datu reč, kada lako popušta pred agresivnom politikom SAD? Tako se ne postaje velesila.