Trampov šaptač

Ima mnogo uvrnutih likova u okruženju američkog predsednika Donalda Trampa, ali malo je takvih čudaka - ili takvih mračnjaka - kakav je Stiven Miler (33), Trampov viši politički savetnik. Miler podseća na tipove s krajnje desnice kakvi su mnogo uobičajeniji u Evropi nego u Sjedinjenim Državama: mlad, diskretan, elegantan, pomalo čak i dendi. Vešt je u raspaljivanju masa: njegova zapaljiva retorika usmerena protiv imigranata i izbeglica - „Podići ćemo taj zid (na granici s Meksikom, prim.) visoko, i napravićemo ga velikim!“ - Trampove pristalice na mitinzima dovodi u frenetično stanje. Jedna od njegovih dosetki koja nailazi na odobravanje gomile jeste i ona da će migranti Amerikancima doneti grozne boleštine. Miler igra na sve Trampove najgore instinkte: ratoborni šovinizam, osvetnički prezir prema liberalima, te neprijateljski odnos prema manjinama. NJegova pristrasnost je ekstremna. NJegovim rečima rečeno: „Za sve što danas nije u redu s ovom zemljom, odgovorni su oni koji se protive Donaldu Trampu!“ Možda čak i stvarno veruje u to. Ono što je čudno u vezi s Milerom, između ostalog, jeste ono što izgleda kao nesklad između njegovih pogleda na imigrante, izbeglice i manjine na jednoj strani, te njegovog ličnog nasleđa na drugoj. On je potomak Jevreja koji su se u SAD doselili bežeći od pogroma u Belorusiji. Odrastao je u Kaliforniji. Roditelji su mu bili pristalice Demokratske stranke. Ali on je već u srednjoj školi počeo da čita ekstremno desničarska štiva (poput magazina koji se protive uvođenju kontrole ličnog naoružanja i slično), i otad je neprestano povezan s ideologijama čije stavove je često teško razlikovati od antisemitizma. U Trampovom prošlogodišnjem govoru povodom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta, Jevreji uopšte nisu pomenuti; neki veruju da mu je taj govor pisao upravo Miler. Miler sebe naziva patriotom. Nema, naravno, ničeg neobičnog u tome da Jevreji sebe smatraju američkim, francuskim, britanskim, ruskim, pa i nemačkim patriotima. Kao što nema ni razloga zašto Jevreji ne bi mogli da budu konzervativci. Margaret Tačer je na visoke funkcije u svojoj vladi imenovala nekoliko Jevreja, što je bivšeg premijera Harolda Makmilana navelo da zajedljivo primeti kako je u njenom kabinetu „više Estonaca nego etonovaca“. (Čime se htelo reći da je u vladi više Jevreja istočnoevropskog porekla nego autentičnih Britanaca koji su završili ekskluzivnu srednju školu Eton, u kojoj su se školovali mnogi budući pripadnici britanske elite, prim.) Osim Milera, ima u Trampovom okruženju i drugih Jevreja. Gerija Kona postavio je za direktora Nacionalnog ekonomskog saveta, a Stivena Mnučina za ministra finansija. Nijedan od njih dvojice nije nativista. Kon je ostavku zamalo podneo prošle godine nakon što je Tramp stao u odbranu nasilne rulje belih suprematista u Šarlotsvilu, u Virdžiniji. Ostavku jeste dao ove godine, ali u znak protesta protiv uvođenja carina na uvoz čelika. Kao i Mnučin, i Kon veruje u niske poreske stope i nesputano slobodno preduzetništvo. (DŽareda Kušnera bi trebalo izostaviti iz ove diskusije, budući da je jedini razlog njegovog prisustva u Beloj kući to što je oženjen Trampovom ćerkom Ivankom.) Ono što je neobično jeste istovremeno biti i Jevrejin i nativista (ili je barem neobično izvan Izraela). Frankfurter algemajne cajtung nedavno je pisao o tome da se jedan broj Jevreja priključio antiimigrantskoj Alternativi za Nemačku (AfD). Izgleda da su mnogi od njih ruskog porekla. Preuveličani strah od muslimana koji tobože samo što nisu uništili Zapad čini se kao glavni motiv koji ih navodi da se priključuju krajnjoj desnici. Milera proganjaju slične apokaliptične vizije. A ima i drugih njegovog kova: na primer, vlasnik lanca kazina i veliki Trampov simpatizer, magnat Šeldon Adelson. Ali postoje jaki razlozi zašto Jevreji u dijaspori obično ne postaju nativisti. Nativistički pokreti koji insistiraju na specijalnim privilegijama proizašlim iz krvi i tla neizostavno su loši po manjine, posebno po Jevreje, što je vodilo upravo onoj vrsti nasilja koje je Milerove pretke svojevremeno i nateralo da pobegnu iz zemlje. Nekima je čudno što su antisemiti optuživali Jevreje da su ili arhetipski boljševici ili arhetipski kapitalisti. Istorijski posmatrano, većina Jevreja, budući da su živeli u siromašnim selima, nisu bili ni jedno ni drugo. A Volter, koji svakako nije bio veliki prijatelj Jevreja, jednom je o Londonskoj berzi rekao sledeće: „Ovde Jevrejin, muhamedanac i hrišćanin posluju jedan s drugim kao da su iste vere, a reč nevernik koriste smo za one koji bankrotiraju...“ Kapitalizam, kao što znamo, prevazilazi granice. Emigracija, ni u kom slučaju uvek dobrovoljna, jevrejska je sudbina još od osmog stoleća pre nove ere. Otvorena društva, verska tolerancija i sloboda kretanja su bili blagoslovi u kojima se retko uživalo. Otud tradicionalna privlačnost mesta poput Amsterdama, ili, kad smo već kod toga, Sjedinjenih Država. Ovo objašnjava zašto američki Jevreji nastavljaju da najvećim delom glasaju za Demokratsku stranku, čak i kad postanu imućniji. Norman Podhorec, američki intelektualac konzervativne orijentacije, napisao je knjigu Zašto su Jevreji liberalni? NJega je zbunjivalo to što - kao što je jedan drugi konzervativac, Milton Himelfarb, svojevremeno primetio - „Jevreji zarađuju kao episkopijanci a glasaju kao Portorikanci“. Ali nema tu ničeg zbunjujućeg. Zazor prema nativizmu rezultat je dugog i krvavog iskustva. A taj zazor sada dolazi do izražaja kroz rastuće distanciranje mnogih američkih Jevreja od Izraela. Nativizam, koji potencira da Jevreji svoja prava ostvaruju na račun Arapa, u porastu je i u Svetoj zemlji. Iako izraelski premijer Benjamin Netanijahu priziva Holokaust kad god mu to odgovara, on je ideološki bliži evangelističkim hrišćanskim zilotima i desničarskim nativistima, poput mađarskog premijera Viktora Orbana, nego američkim Jevrejima. Ovo je razlog i zbog koga će, uprkos tome što se mnogo govori o moćnim jevrejskim lobijima u Vašingtonu, većina Jevreja i dalje glasati protiv Trampa, iako je on gotovo ropski odan izraelskoj vladi, a otvoreno neprijateljski nastrojen prema Palestincima. To je razlog i zašto je Miler toliki čudak. Obeležavajući izraelsku Novu godinu, Roš Hašanu, Milerov nekadašnji rabin, Nil Komes-Danijels, osudio je Milerovu politiku kao „potpunu antitezu svemu što zna o judaizmu“. Nisam siguran da jevrejska teologija podržava ovako vehementnu procenu, ali jasno je kako rabin vidi stvari. Kada je Vilijam Kristol, neokonzervativni komentator koji je svojevremeno flertovao s krajnjom desnicom, izrazio svoju zgroženost Trampom, Dejvid Horovic, jedan od Milerovih mentora, Kristola je nazvao „odmetnutim Jevrejinom“. Sigmund Frojd bi ovo nazvao „projekcijom“. Zapravo, ovaj koncept je star najmanje koliko i vavilonski Talmud, u kome se upozorava: „Ne rugaj se svom susedu zbog mane koju sam imaš“.