Srbijom ne vlada Vučić nego strah

Fotografija iz Dubrovnika. Istorijski kongres održan 1933. godine. Tada je Međunarodni PEN precizirao stav suprotstavljajući se nacizmu i diktaturi, a sada je to tek jedan od retkih detalja na zidovima kancelarije Gojka Božovića, pisca i glavnog urednika izdavačke kuće Arhipelag na Terazijama. Pokazujući Ivu Andrića, Božović govori kako je tada najveći broj pisaca, za razliku od šireg društva, osudio fašizam kao ideju, praksu koja zauzima opasne oblike, proganjanje pisaca, zatvaranje... „U početku je prodor fašizma postepen, gotovo neprepoznatljiv, uvijen u blažu formu od kasnije prepoznatljivih surovih posledica. To je sudbina savremenika. Svedocima nekih događaja potrebno je vreme da postanu svesni šta se događa.“ Sve češće se danas citira Tomas Man i traže se upozoravajuće paralele između buđenja fašizma i vremena danas u Srbiji. Da li je to preoštro? Moramo biti svesni opasnosti kojih savremenici tridesetih godina nisu uvek bili. Do kraja tridesetih, bila je tolerisana ekspanzija Nemačke, napadi na slobode i prava, na demokratske institucije u Nemačkoj, masovni progoni neistomišljenika, sve to je bilo prihvatano u ime evropskog mira. Međutim, pokazalo se da se evropski mir, niti bilo koji mir, ne može sačuvati pred naletom netolerantnih i totalitarnih ideologija. Svaki kompromis s netolerantnim ideologijama na kraju se pokaže kao opasnost, zapravo, kao pogonsko gorivo. Savremenici vole da veruju da su prilike bolje nego što jesu. Neki ne žele da se zameraju, drugi uveravaju sebe i druge da su lukavi i pragmatični, treći su u strahu, četvrti nisu ni svesni šta se događa. To su tridesete pokazale. Veliki istoričar Mark Mazover u knjizi Mračni kontinent daje kritičku sliku evropske istorije tog vremena pokazujuću da su u velikom broju evropskih zemalja fašističke partije i ideologije bile u priličnoj meri odomaćene i da su imale veliku snagu i podršku. Kada je Drugi svetski rat završen porazom nacizma, mnogi su želeli da prebrišu istoriju, i ta slika je nestala iz najvećeg dela evropske istoriografije, ali i iz društvene javnosti. Upravo zato je ta knjiga opominjuća. Dajte nam neki kroki Srbije za narednih pet godina ove vlasti. Kako će ona izgledati kada bude ulazila u EU? Ne verujem da će Srbija za pet godina ući u EU. Za 25? Da, za 25, to je već moguće. Samo da li će to tada biti važno? Sve što je duže od 10 godina u prilikama kao što su naše deluje kao daleka i posve neizvesna politička budućnost. Manevarski prostor Srbije uopšte nije veliki. Ona može da bude deo EU, deo turskog komonvelta ili međuprostor u kome se prebiva sa stalnim krizama, bez mnogo nade i bez mnogo regularnosti. EU postoji ili su ovo samo obrisi njenog nestajanja? Makron kaže da ga ovo vreme podseća na period pred Prvi svetski rat? Ovo je kriza koja u potpunosti menja svet. Populizam podriva demokratiju, slobode, institucije. Ključno je pitanje da li EU počiva na evropskim vrednostima ili na evropskom pragmatizmu. Ako počiva na evropskim vrednostima, onda ih je u mnogim slučajevima izneverila. Kada pogledamo odnos EU prema Srbiji u dugom nizu godina posle 2000, vidimo da je EU ostvarila sve interese za koje je bila zainteresovana. Liberalizovano je tržište, otvoren je prostor za strane banke, Srbija je postala mesto jeftine radne snage za strane kompanije... Manje-više, ispunjeni su svi zahtevi za koje se stvarno zauzela EU. Nije urađeno ono do čega EU nije bilo previše stalo. Postavlja se pitanje da li su jedine evropske vrednosti za koje je EU u Srbiji zainteresovana liberalizovano tržište i prisustvo stranih banaka, protiv čega ja nisam, ali verujem da su važnije evropske vrednosti - sudbina pravosuđa, sudbina institucija i sudbina slobodnih medija u zemlji s kojom pregovara o pristupanju. Ideja stabilokratije koju je EU uvela na prostor Balkana je potpuno poništavanje evropskih vrednosti. Kako Vučića vide u EU? Mnogi evropski zvaničnici pominju primer Srbije kao uspešan ili Vučića kao primer na koga bi trebalo da se ugledaju drugi lideri na Zapadnom Balkanu. Ne verujem da bi ti evropski zvaničnici bili zadovoljni da predsednici u njihovim zemljama imaju model ophođenja sa javnošću i institucijama kakve ima Vučić u Srbiji. Stabilokratija je ozbiljan problem jer podrazumeva stabilnost vođe, a ne stabilnost društva. Dok održava spoljnu stabilnost, autoritarni vladar iznutra može da čini šta želi. Naši liberali iz XIX veka su znali da bez unutrašnje slobode nema ni spoljne slobode. A mi smo to danas zaboravili. Srbija nije stabilno, već strašno podeljeno društvo, pri čemu ta podeljenost nije politički adekvatno reprezentovana, što je suštinska opasnost za nas. Događa nam se nešto što se već dogodilo u Turskoj. Stalno pregovaramo sa EU, pregovori traju dugo, već su zamorili značajan deo stanovništva, otvaranje poglavlja postaje samo sebi svrha. Suštinski, Srbija je danas mnogo dalje od EU nego što je bila godinama posle 2000. sa stanovišta slobode medija, pravosuđa, uređenosti društva, tokova kapitala, koncentracije moći, borbe protiv korupcije, političkih sloboda, transparentnosti... U zemlji u kojoj toliko mnogo odluka donosi jedan čovek ne može se oblikovati društvo koje će brzo i lako pristupiti EU. Sutra kada bi EU rekla mi ćemo da vas primimo, pokazalo bi se koliko se za proteklih nekoliko godina Srbija odmakla od EU, zaglavljena u imaginarijumu „zlatnog doba“ i političke propagande koja se potpuno rastala sa stvarnošću. I kako bi izgledala ta Srbija na korak do ulaska u EU? Razumni moj deo kaže da se ova stvar sa Vučićevom vladavinom neće završiti ni brzo, ni lako, ni bezbolno. Ali ja se nadam da će društvo u Srbiji naći snage da se iznutra demokratizuje. Svedoci smo masovnog egzodusa. Masovan odlazak mladih čini nas društvom bez konkurencije i bez velike šanse. Ako toliko ljudi beži iz zemlje svog jezika, onda je to najbolja ocena Vučićeve vladavine. Ta masovnost ima tolike razmere da čitavi delovi Srbije ostaju napušteni. S druge strane, mi smo društvo izrazite podeljenosti, ni oko jedne važne teme ne može se obrazovati konsenzus. Konsenzus nije moguć u društvu u kome ima toliko teških i nasilnih reči. Problem sa nasiljem je što on ne ostaje na rečima. Nasilje kad-tad pređe sa reči na dela. Dovoljno je da vidimo naslovnu stranu Ilustrovane politike „Psi su pušteni“? Tada se setimo 90-ih i shvatimo kako smo u međuvremenu protraćili čitav svoj život. Kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo. Kao da se nismo izborili ni za jednu društvenu vrednost. Sve to je prebrisano. Mi smo se vratili u 90. Kada ovo govorite o masovnom egzodusu, kao da govorite o zemlji iza Gvozdene zavese iz koje se beži glavom bez obzira? Ne shvatamo koliko je ovo upozoravajući momenat? Ne. Ovo je poslednji momenat da se ljudi osveste da se našem društvu događa nešto zabrinjavajuće i opasno. LJudi moraju znati ako imamo kao glavni oblik političkog života vanredne konferencije za štampu, stalnu predizbornu kampanju, proizvodnju straha i neprijatelja, to se ne može na jednostavan način vratiti u regularan politički život. Ako se predsednik republike svojim političkim protivnicima iz opozicije obraća kao lopovima, secikesama i kriminalcima, onda kako možete da zamislite regularnu političku utakmicu i smenu vlasti? Kako zamišljate da će taj predsednik koji se zakleo na Ustav takvim ljudima koje naziva lopovima, secikesama i ološem predati vlast sutra kada izgubi na izborima? A izbori se jednog dana moraju izgubiti. Ali ako proglasite političke protivnike za lopove ili secikese, kriminalce, narko-dilere... ...Ili novinare za „pse puštene“... ...Vi njih dehumanizujete, isključujete iz istinske ljudske zajednice i poručujete da je protiv njih sve dozvoljeno, a da je vlast nesmenjiva. Da li su ljudi koji izgovaraju takve reči svesni šta govore? Vlast mora biti smenjiva. Nasiljem i kontrolom se mogu odložiti promene, ali se ne mogu beskrajno odlagati. Za mnogo manje opasne laži o opoziciji osuđen je premijer Poljske? To se dogodilo u Poljskoj koja nije uzor demokratije. A ovde sud ne može da donese takvu odluku jer ne sudi prema zakonu nego, kako se govorilo u Dušanovom zakoniku, po strahu od carstva mi. Ako je u rukama jednog čoveka tako mnogo odluka i tako mnogo moći, to nije demokratsko društvo. Plebiscitarna podrška ne ostvaruje se samo u nedemokratskim društvima, u neregularnim uslovima i s medijima koji nisu slobodni. Strah vlada Srbijom? Da, Srbijom više čak ne vlada ni Vučić, Srbijom vlada strah. Vučić je zaštitno lice tog straha i njegova personalizacija. U političkom poretku u kome se toliko mnogo ljudi plaši, dok su drugi u stanju pokornosti, apatije i političke pasivnosti, nema nikakvih mogućnosti za razvoj društva. Ako se na jednom mestu nalaze sve odluke, na kraju to ima loš ishod za sve. Najveći deo stanovništva između ličnog bankrota i kakvog-takvog života deli samo jedna plata. U tim okolnostima, lako manipulišete ljudima, pogotovo kada podgrevate neki oblik anestezije kroz rijalitije i tabloide. Oni i služe da anesteziraju mase kako se ne bi raspitivali o svom životu i o prilikama u kojima se nalaze. Kako ste se osećali na Sajmu knjiga u društvu osuđenog ratnog zločinca i učesnice rijalitija? Nimalo prijatno. Sajam je srećom dosta veliki da nisam morao da budem u njihovom neposrednom društvu. Sajam knjiga je sve manje mesto kulture, a sve više mesto zabave. Od zapadnog društva preuzeli smo ideju potrošnje, ali ne i ideju proizvodnje i institucionalnosti. I mi hrlimo u hramove potrošačke kulture kao u neku vrstu egzodusa u svet koji je blistaviji i sređeniji od sveta u kojem živimo. Izmestili smo svoje nade, strasti, emocije i energiju u šoping molove kojima smo okruženi, pa izvan toga kao da ne želimo da učinimo ništa da naše društvo bude solidarnije, bolje, uređenije. Vidimo da su sve te vrednosti ugrožene. Toliko mnogo ljudi koji su došli pod udar vlasti i tabloida ostali su sami i napušteni, bez prave podrške i solidarnosti jer neki žive u strahu, drugi u pokornosti, treći u veri da neće doći na red. Ali u društvima u kojima ima toliko straha, svi će pre ili kasnije doći na red. Ako toliko mnogo ljudi živi u strahu, onda će se, bojim se, svi njihovi strahovi ostvariti. Opasni demagozi podstiču atmosferu u kojoj se svaki glas protesta obasipa baražnom vatrom tabloida, a tabloidi su dovoljno moćni da unište svaku biografiju i da truju javni život. Postoje tabloidi i u drugim zemljama, ali nigde kao kod nas oni ne oblikuju društvenu svest i političke izbore. Imamo, s druge strane, primer finskog predsednika koji je sedeo na stepeništu na Sajmu knjiga u Finskoj dok je njegova supruga predstavljala svoju knjigu? To je problem političke kulture. U našoj političkoj kulturi se često veruje da vlast ima smisla samo ako je apsolutna. Gde su fikcija i stvarnost u dramatičnom raskoraku? Politička propaganda i stvarnost u kojoj ljudi žive nikada nisu bili u tako dramatičnom raskoraku od godine Miloševićevog pada. U državnim medijima tada ste nalazili sliku stvarnosti u kojoj ljudi nisu živeli. Sada slušamo da smo mi lider u regionu i da samo što nismo stigli Nemačku i Italiju, a ljudi žive u okolnostima u kojima nema nijednog zajedničkog elementa sa tvrdnjama izloženim u zvaničnoj verziji stvarnosti. Nema solidarnosti, ali ima poltronstva? Mi pokažemo solidarnost u ratu, poplavama ili nekoj drugoj stihiji, ali ne shvatamo da nam je solidarnost neophodna kao svakodnevna pojava. Inače, izgubićemo supstancu kao društvo koje toliko dugo odbija promene da jednog trenutka promene i neće biti toliko važne. Ne želim da verujem u to. Samo od nas zavisi da li će ta promena biti moguća. Populizam čije smo žrtve i taoci neće srušiti velike reči, ni velike ni male sile, njega mogu da obuzdaju samo solidni ljudi koji su rešeni da sačuvaju svoje profesije i da učestvuju u izgradnji svog društva. Ako ne budemo imali takvih solidnih ljudi u dovoljnom broju, onda ćemo mi biti u još većim problemima nego danas. Autoritarne tendencije će trajati sve dok društvo ne pokaže snagu da ograniči autoritarnu vlast ili da je promeni. U suprotnom, autoritarna vlast će biti sve snažnija, zemlja sve iscrpljenija, a populizam će od našeg društva napraviti pustu zemlju. U čitavoj priči izgleda da je najmanji problem nova estetizacija Beograda? Beograd na vodi deluje kao metastaza u tkivu Beograda, ekskluzivni prostor stavljen izvan Ustava i zakona zemlje, dat na upravljanje nepoznatoj stranoj kompaniji gde je država njen manjinski partner. Tu nije bilo važno i mišljenja ni struke ni javnosti, nego jednog čoveka koji je sam doneo odluku i na kojoj je kapitalizovao svoju političku moć. Ima li ikakvog smisla da se napravi nekoliko zgrada, nimalo posebnih simbolično važnih, ni estetski lepih, niti uklopljenih u kulturnoistorijski i urbani identitet Beograda, u kojima će nekoliko stotina ljudi imati izvanredan pogled na reku, da bi dva miliona Beograđana imalo zatvoren i zabranjen grad u srcu Beograda i da bi ostalo bez pogleda na reku i na vekovima stvaran gradski pejzaž? To je sve prebrisano jednom odlukom. Izgled Beograda postao je naprosto lično pitanje. Kažu da je praonica novca... Beograd na vodi je primer kako se mogu poniziti institucije i olako odbaciti stručna mišljenja i stavovi nekoliko profesija. Možemo videti kako se Beograd reklamira kao grad u kojem se jeftino živi i beskrajno zabavlja. Niskobudžetni grad za niskobudžetne turiste. Grad u kome duže traje novogodišnja rasveta nego grejna sezona. Grad u kome rekonstrukcija ulica traje duže nego što su te ulice potom upotrebljive. Grad u kome estetski deficit postaje dramatičan. Nikada toliko kiča nije bilo u javnom prostoru Beograda. Jasna je poruka kada kažu na izlazu iz svakog tunela je svetlost. Poruka sa Obilićevog venca glasi - iz tunela u lavirint? Simbolično za srpsko društvo u kojem je Skupština samo govornica mržnje i prostakluka? Treba obnoviti Skupštinu kao mesto gde se donose odluke. Ona danas postoji samo po imenu, svedena na folklor. Ona je govornica teških reči, ali ne i institucija u kojoj se odlučuje. Skupština je u toj meri izgubila uticaj na Vladu i državnu politiku da se mirno može smatrati nevladinom organizacijom. U toj vladavini poltronstva i straha kako će ovo vreme biti zapisano u istoriji? Čak je i nacionalizam ideologija koja počiva na nekim vrednostima. Danas imamo vlast koja ne počiva ni na jednoj ideologiji. Sama i ničim ograničena vlast je jedina ideja koja ih drži na okupu. Nije jedan politički lider došao u posed autoritarne vlasti zato što je to sam odlučio. Mi smo odgovorni? Ako jedno društvo za 20-ak godina padne u ruke dva autoritarna vladara kao što su Milošević i Vučić, to bi bila velika opasnost i za veća, uređenija i bogatija društva. Društvo mora da se zapita zašto tako često i tako dugo trpi autoritarne lidere. Zašto ih uopšte bira? Zašto od vladara ne traži da mu podnosi izveštaje, a ne da drži beskrajne monologe? Nisu nam potrebni politički lideri da nam govore šta su jeli ili kako su spavali, šta sanjaju i šta im se događa, oni treba da govore šta su učinili i šta nisu učinili, a društvo na osnovu toga treba da donosi odluku o njima. Ne ocenjuju oni nas, nego bismo mi trebalo da ocenimo njih? Mi se nekako lako kao društvo odričemo svoje autonomije i svog suvereniteta u korist ovog ili onog vladara, a onda u posebno kriznim situacijama lične mane vladara postaju sudbina čitavog društva. To pokazuje naša istorija kroz ceo 20. vek. Nekako se lako priklanjamo vladarskim moćima i skutima, nerado ih napuštamo, a kada jednom vladar siđe sa scene, onda ga optužimo za sve i jedva čekamo da se pojavi neki novi vladar. Naše društvo mora da izvuče pouku iz tih olakih i opasnih padova u vladarsku milost. Imaju legitimitet na izborima... Jedno je izabrati nekog političara za predsednika ili premijera, ali on je izabran pod određenim uslovima i na određeno vreme. Ako je neko dobio tehničku većinu na izborima, to nikako ne znači da je on gospodar naše sudbine. Vlast mora biti smenjiva, a ako nije odgovorna, onda utoliko pre. Predsednik je svih i mora da položi račune i onom poslednjem među nama, jer svi ga plaćamo? Ne može vođa da odlučuje o slobodama i pravima, o ratu i miru, o interesima zemlje i njenim prirodnim dobrima, a da to čini kao sa privatnim imanjem. I kada raspolaže privatnom imovinom, čovek se barem konsultuje sa svojom porodicom i prijateljima, ako ništa drugo, onda sa advokatom. Privremeno izabrani funkcioner neke zemlje mora neprestano da potvrđuje svoj legitimitet. To što je neko izabran na izborima samo je tehnička informacija ko će vršiti određene poslove u određenom vremenu pod određenim okolnostima. To ne daje nikakvu apsolutnu vlast i nikakva apsolutna prava. To se kod nas zaboravlja i kako koji dan odmiče ne samo da je sve veći raskol između propagandne slike stvarnosti i onoga kako stvarnost izgleda, nego i između toga šta su politička prava društva a šta je uloga izabranih predstavnika. Već nekoliko godina u Srbiji se ništa tako organizovano i tako temeljno ne gradi kao što se gradi kult ličnosti. Znamo, međutim, da kult ličnosti ponižava društvo i da je osnova ne samo za apsolutnu vlast nego i izvor apsolutne štete. Smena čitavih elita, NVO... Krajem 19. veka imali smo nešto što su istoričari nazvali planirano stvaranje elite. Planirano stvaranje elite je trebalo da oblikuje moderno društvo sa šansom za razvoj. Mi prisustvujemo novom planiranom stvaranju elite, samo što ona nije bazirana na najboljima, nego na ljudima koji imaju problem u svojim biografijama. Često na prvorazredna mesta dolaze ljudi koji ih ni po čemu ne zaslužuju. Vlast već nekoliko godina unazad pravi svoju elitu u institucijama i van njih. U kulturi i van nje. Vlast govorom protiv elita istovremeno mobiliše mase koje veruju, sa razlogom ili ne, da su socijalno diskvalifikovane i ekonomski neravnopravne, pa ih okreće protiv nekoga koga proglasi neprijateljem, a najčešće ga vide među ljudima ostvarenim u svojim profesijama. Eliti možemo da prigovorimo mnogo toga, ali bez nje nije moguć razvoj jednog društva.