Osveta banalnosti

Kažu izdavači i poneki kritičar da je Sajam knjiga bio vrlo uspešan, odlična posećenost, dobra prodaja, a predstavljena su i neka važna nova izdanja. Uostalom, jedan je sajam, takav kakav je, čak i kada se u njemu nađe, kako je neko eufemistički rekao, neknjiževni sadržaj, a preciznije rečeno: đubrište kulturnih nuspojava. Tako će, na primer, predsednik Odbora Sajma istaći kako ne vidi nikakav „moralni problem“ u tome što je (između ostalog i na štetu dva izdavača) omogućen prostor za javnu promociju osuđenog ratnog zločinca – ili kako dotični sam voli da precizira: počinioca zločina protiv čovečnosti – pa ni u tome što će štand te individue, pod stalnim nadzorom nabildovanog obezbeđenja, poslužiti kao meta školskih ekskurzija. Predsednik Odbora lažno će pomenutog zločinca opisati kao nikada neosuđenog, naglašavajući da je, kao takav, „sigurno zanimljiv jednom delu javnosti“ i u tome svakako biti sasvim u pravu, potvrđujući da je, eto i Sajam knjiga, jedna od mnogih prilika za osmatranje kontinuiteta nacionalističkog populizma koji se, od kraja ’80-ih pa do dana današnjeg, može pratiti kao jedna od retko stabilnih konstanti srpskog društva. Kao mnogi vidovi gluposti, nacionalistički populizam javlja se kao prekomerni nataloženi otpad, nedostatak smislenih strategija i društvenih instrumenata za njegovo razdvajanje i uklanjanje, a pre svega kao ishod kompromitovanja i neodrživosti iole suvislih političkih, društvenih i moralnih pozicija. Jer nije tu, naravno, reč ni o kakvoj ideologiji, već o kužnom talogu, nastalom upravo u nedostatku bilo kakve ideologije i realnog nacionalnog identiteta. Od vlasti do vlasti, intenzitet naci-populizma (da skratimo, shodno suštini) varira, a kada se za njega stvore optimalni uslovi, kao što je danas slučaj, manifestuje se kao osveta banalnosti. Banalni se, rado i često, nasilno svete za svoju banalnost, a ovdašnji kralj banalnosti to čini vrlo providno, ostavljajući otvorenim mnoge septičke jame svoje nedavne prošlosti. U datim okolnostima, a budući da naci-populizam počiva na izvitoperenoj proceni stvarnosti, neophodno je da između vlasti i građana postoji prećutna i paradoksalna saglasnost, pa i čudna podudarnost interesa. Naci-populizam verovatno bi bilo moguće i sasvim precizno izmeriti - kroz odnos ulaganja u nesuvislo od strane vlasti i prihvatanja nesuvislog od strane građana. Merenje takvog odnosa pokazalo bi zanimljive oscilacije, pa i količinu prožimanja polja investiranja u nesuvislo sa ličnim, nagomilanim problemima pojedinca koji će, ne bi li se nekako snašao u svemu tome, spremno prihvatiti mit o „neosuđenom“ zločincu, jednako kao što prihvata novogodišnju rasvetu u oktobru. Okružen takvim stanjem stvari, građanin, hteo-ne-hteo, stvara kompromisne strategije suživota s dominantnim društvenim modelima, pa tako, u odnosu vlast koja plasira glupost i građanina koji se s glupošću miri, nastaje zona podudaranja, kao dva kruga na grafikonu koji se samo delimično preklapaju. A upravo je činjenica da se to preklapanje dešava samo delimično, te da građanin ostaje svestan da izvan zone preklapanja ostaje još mnogo gluposti kojoj se može „slobodno“ smejati i čuditi, predstavlja najuspešniji poduhvat naci-populizma. Jer u okvirima preklapanja dva pomenuta kruga, nastaje bizarni i fiktivni svet današnje Srbije, prostor sasvim neobičnih zakonitosti. U tom će svetu mnogi građani rado posetiti Šešeljev štand, uključujući nastavnike i sveštenike. Povešće i decu, svoju ili tuđu, sopstvenom voljom i odgovornošću, a povod za tu posetu možda i neće biti - makar ne isključivo - divljenje prema „neosuđenom“. Naime, možda će poneki građanin zadržati u sebi stečeni prezir prema njegovoj abjektnoj pojavi. Možda će kasnije, nakon što će ponizno zatražiti autogram, i kupiti neku od knjižurina sa sve posvetom, istu baciti u đubre, a o dotičnom pričati s podsmehom. Ukratko, poseta Šešeljevom štandu događaće se izvan moralnog, izvan političkog, u podudarnosti interesa vlasti i većinskog pojedinca za postojanjem smuljane, zapuštene i u osnovi nerazumljive stvarnosti, stvarnosti lišene muke tumačenja. Prizor u sajamskom ve-ceu: dečak, verovatno još osnovac, sakuplja sa upišanog poda gomilu promotivnog materijala Velike Srbije. Dečaku je neprijatno, pa sav crven u licu žurno uklanja dokaze svoje nepažnje, kao da očekuje kaznu za neki nerazumljiv greh. Plastična kesa, nakon organizovane posete štandu, raspukla se i sada su tu na podu mnoge fotografije „neosuđenog“, brošure sa bizarnim naslovima njegovih „naučnih radova“, a drugovi stoje kraj njega i začikavaju ga. Prijaviće ga razrednom, kažu.