Svetovi nesavršenstva

Vrcavi, božanstveni dugi crno-beli kadrovi, horsko pevanje Psycho Killer, kraj jedne ere – tvitovao je novinar Indivajera Dejvid Erlih posle premijere filma Leto na filmskom festivalu u Kanu u maju ove godine. Sada kada je film otvorio novo izdanje Slobodne zone, publika se uverila u odlična glumačka ostvarenja, sjajnu muziku i atmosferu filma intrigantnog pozorišnog i filmskog reditelja Kirila Serebrenikova, koji nas je ovog puta odveo u doba novog vala sa druge strane gvozdene zavese. Slobodna zona je ove godine, u šest festivalskih dana, priredila čak 40 domaćih premijera u četiri programske linije, kao i specijalnu programsku celinu posvećenu usponu desnog populizma u Evropi, prateći program posvećen buntu 1968, Medija desk radionice, govorni program Kompas, kao i razgovori sa mnogobrojnim autorima i autorkama, gostima festivala… Time Slobodna zona ponovo preispituje granice i uvek problematična pitanja slobode, kroz pokretne slike, dajući jednu novu definiciju sveta u kome živimo. Pažnju privlače filmovi u kojima se o tim pitanjima debatuje. Jedan od njih svakako je Zarobljena Bernadet Tuze-Riter, o pedesetdvogodišnjoj Mađarici koja deset godina služi jednu porodicu, radeći 20 sati dnevno, bez plate. NJeni tlačitelji su joj oduzeli lična dokumenta, a kuću ne može da napusti bez dozvole. Prema njoj se ophode neljudski, živi na ostacima hrane, bez kreveta na kome bi spavala. Prisustvo kamere joj pomaže da shvati kako nije u potpunosti prepuštena sebi. Polako se opušta i pokazuje prve znake poverenja. Ohrabrena je i saopštava svoj plan: „Pobeći ću.“ I film prati njen herojski put ka slobodi. „Bilo je teško snimati pod tako opasnim okolnostima i umalo nisam prekinula snimanje u nekoliko navrata“, kaže rediteljka Tuze-Riter, uoči premijere filma na Slobodnoj zoni. „Nije bilo nimalo lako nositi se sa tlačiteljima i sa mojom protagonistkinjom u isto vreme, pogotovo što njen vlasnik nije znao za njen plan bekstva. Ali osetila sam ogromnu odgovornost prema njoj i želela sam da njenu priču ispričam celom svetu – i to mi je davalo snagu da od filma ne odustajem. Ali, priznajem, nakon njenog bekstva, osetila sam veliko olakšanje.“ Film preispituje moderno ropstvo, ali i našu nesvesnot o njegovom postojanju: „Veoma je teško otkriti moderno ropstvo, s obzirom na to da se odigrava iza zatvorenih vrata. Žrtve se boje da traže pomoć, ali isto tako se osećaju osramoćenim, da bi tražile pomoć – ljudi ih obično krive za situaciju u kojoj se nalaze. Verujem da je moj film jedini koji pokazuje svakodnevni metod modernog ropstva iznutra, u vremenu u kome se odigrava, s obzirom na to da sam dobila pristup da snimam u kući u kojoj su robovi zatvoreni. Počastvovana sam što mi je omogućeno da uhvatim taj trenutak kada se moja protagonistkinja vraća svojoj slobodi. Verujem da će film otvoriti oči mnogima da je ropstvo u našem komšiluku, svuda oko nas, u svakoj zemlji.“ Dok gledamo film, ne možemo a da se ne zapitamo, da li mi svi živimo u svetu ropstva, pod vođstvom pogrešnih politika i političara. Bernadet Tuze-Riter tu ipak pravi razliku: „Mislim da je naše `ropstvo` različito u odnosu na `moderno ropstvo`. Mi smo ipak slobodni da odlučujemo o našim životima. Niko nas fizički ne zlostavlja svakodnevno, nismo zaključani u kućama, niko nam ne oduzima dokumente, niti našu zaradu. Ali isto tako mislim da sloboda zavisi isključivo od nas samih – koliko smo hrabri da prihvatimo rizik i promenimo živote. Mnogi se boje nepoznatog. Imala sam priliku da biram drugo okruženje koje nije tako obavijeno opasnošću. Ali ja sam odlučila da snimam tamo. I osetila sam se slobodnom“, zaključuje Tuze-Riter. Drugi film bavi se umetničkom slobodom, ali i onom dubokom ličnom. Sanjati Murakamija osvetljava lik Mete Holm, žene koja prevodi dela čuvenog pisca na danski jezik. A onda se pojavljuje čudan koncept tog dokumentarca – kada je počela da prevodi njegov debitantski roman Slušaj pesmu vetra, na jednoj stanici metroa u Tokiju pojavljuje se žaba visoka dva metra. Žaba je uporno prati odlučna u tome da uključi prevodioca u svoju borbu sa džinovskim crvom, koji se polako budi iz dubokog sna i koji je rešen da mržnjom uništi svet. Dok se Mete bori da pronađe prave rečenice koje bi nam prenele šta Murakamijevi usamljeni, zamišljeni likovi pokušavaju da nam kažu, granice između realnosti i imaginacije polako se gube. „U početku sam bila vrlo skeptična prema takvom konceptu filma – zapravo nisam ni htela da učestvujem u njemu“, kaže Mete Holm za NIN. „U suštini, prevođenje je vrlo ličan i usamljenički posao – i izgledalo je pomalo strašno da otkrivam svoje male tajne. Ali tek nakon godinu dana rada sa rediteljem i snimateljem, osetila sam se usamljenom kad je sve prošlo i kada su oni otišli. A onda sam čekala još godinu dana dok nisam videla film – ne imajući predstavu o tome kako će zapravo na kraju izgledati. I bila sam vrlo prijatno iznenađena! Dopalo mi se kako film iznosi čitav Murakamijev autorski rad i kako ga oživljava… ima tako mnogo skrivenih asocijacija u njegovom pisanju – a onda uvod u japanski jezik… I konačno, nisam osetila moju tajnu otkrivenom, već vidljivom. A to je veoma važno, posebno u godinama kada ljudi podižu zidove svuda oko nas“. U tom smislu, film otkriva poetiku reči, tranziciju iz jednog jezika u drugi. To sve približava prevodioca samom piscu: „Tačno je to, osećam se veoma bliskom Murakamiju. Ali više kao njegov misionar, a ne kao prijatelj. Osećam duboko poštovanje prema njegovom pisanju, njegovom umu i imaginaciji. Zaista volim njegove knjige i uživam radeći na njegovim rečima, rečenicama i vizijama“, kaže Mete Holm. Nismo mogli a da je ne pitamo za komentar Murakamijeve rečenice: „Ne postoji savršeno pisanje…“: „NJegovo pisanje je vrlo savršeno – vrlo oblikovano – iako često ostaje otvoreno. U poslednje vreme mi se čak čini da neke japanske izraze mogu da oživim i zadržim u danskom jeziku, ali je to ipak samo u mojoj mašti.“ Biti savršen, u Murakamijevoj interpretaciji tako postaje želja za nesavršenstvom. Za odražavanjem jednog nesavršenog sveta sa otvorenim krajevima i enigmatičnim putovanjima kroz vreme, prostor i um. Baš kuda luta i većina filmskih autora današnjice.