Ajkula bez plena

Den O'Benon u knjizi Guide to Screenplay Structure (ili to beše radi Dejvid Mamet u Bambiju protiv Godzile? – svejedno, obe knjige valja pročitati pre ako ste scenarista koji želi da sukobi iskustva sa boljima od sebe nego u cilju učenja kako se piše filmski scenario) upoređuje dramsku radnju sa opisom ljubavne veze iz filma Eni Hol Vudija Alena – ona je kao ajkula, ako ne pliva bez prestanka, umreće. Aristotel, pak, za pokolenja ostavlja bizarne ideje poput one da bez delanja ne može biti tragedije ali tragedija može postojati bez karaktera. Ili, već, nešto u tom stilu – ti Grci su u dosadi svog robovlasničkog sistema prekraćivali vreme grickanjem svakovrsnih gljiva i šumskih bobica. Sad, dramaturgija televizijske serije, kojeg god žanra bila, i dalje mora biti poput ajkule ali uglavnom nalikuje porodici čekićara, bića za koje se morate zapitati kako žive same sa sobom i kojoj svrsi njihovi apsurdni oblici glava uopšte služe. Osim što obavljaju osnovnu funkciju bistvovanja. Scenaristi serije Jutro će promeniti sve svoju ajkulu čekićaru puštaju da pliva sporo, ne tragajući za energetski vrednim plenom već jedući sve što joj se nađe na putu koliko god da se radi o besmislenom zalogaju za prekrajanje vremena. Može im se, budući da im je RTS naredio da odjednom isporuče četrdeset dvadesetdvominutnih epizoda. U američkim uzorima koje lakomisleno navode (Momci sa Medisona, Devojske, Čista hemija...) kompleksnim, dugotrajnom mukom izgrađenim likovima se na početku svake sezone donosi nova radnja koja je samo naoko u drugom planu. Naime, ona mora biti vredna likova, a ako nije, serija umire, tj. biva napuštena od strane publike koja će lako pronaći zanimljiviju ajkulu za gledanje. Jutro će promeniti sve nema konkurenciju, stoga ni njene autore ne ganja strah od nestajanja. Oni se prema svojoj seriji odnose kao da je u pitanju petnaestosatni film i nakon što smo došli skoro do polovine njegovog trajanja moglo bi se zaključiti da su pokušali da radnju organizuju po činovima. U prvih deset epizoda četvoro glavnih junaka, tridesetogodišnjaka, donosi odluku, ili je primorano, da napusti dotadašnje životne izbore. U sledećih deset epizoda oni polako, vrlo polako, daju svom postojanju novi oblik. Zadatak da se izbore za gledaočevu identifikaciju, dakle, da gledaocu bude stalo za njih, valjalo bi da ispune: Filip, programer koji ostavlja od strane devedeset i devet procenata programera sanjan posao u Americi da bi se vratio u Beograd bez jasnog cilja; njegova sestra Anđela, asistentkinja na psihologiji koja odugovlači sa pisanjem doktorata i tokom prvog, desetoepizodnog segmenta, ostavlja dečka sa kojim je planirala deljenje životnog prostora; Saša, Anđelina najbolja prijateljica i cimerka, bez završenog fakulteta (dakle, poziva), vlasnica noćnog kluba koja ostaje bez izvora prihoda nakon policijske racije te je primorana da nastavi da se snalazi radeći seriju slabo plaćenih poslova (glumica u reklami, prodaja kozmetike po kućama...); na kraju, LJuba, Filipov drug, trener dokonih gospođa u teretani, takođe bez jasnog poziva, zavodnik mladih studentkinja sa jednom ozbiljnom vezom u daljoj prošlosti koju će pokušati da oživi dok, kao Saša, ostaje bez posla. Nagradno pitanje bilo bi, „ko je od njih najzanimljiviji za gledanje?“ a odgovor je, naravno, Saša. NJoj se dešavaju neprizvane stvari nakon čega je prinuđena na delanje kroz koje se, prirodno i bezbolno, gradi lik, tj. na taj način se lik, kroz njegove odluke iz moranja, predstavlja gledaocu. U teoriji, to bi trebalo da bude slučaj i sa LJubom, no, on je dovoljno inertan i banalan da scenaristi uspevaju da – barem u prvoj polovini serije (da žive u Americi šansu za ispravku u drugoj polovini ne bi dobili već bi morali da producentima, praćeni mirisom gubitništva, odnesu novu pilot epizodu) – njegovu liniju priče ostave bez ikakvog razloga za postojanje. Saša i LJuba su, zapravo, od četiri glavna lika dva manje važna, „quirky best friends“, što bi se reklo u klasifikaciji Sandens filmskog stila. U Filipu i Anđeli, stoga, leži glavni razlog za najavu neuspeha celine. Filip je nekakav srpski Bendžamin Bredok, glavni lik Diplomca, mašina za pravljenje novca koja se pokvarila i postala nesposobna za svoju osnovnu funkciju. Ponašaju se slično, Bendžamin pluta u bazenu dok Filip u roditeljskom domu puši travu u svojoj sobi. Pa, ipak, iza Bendžamina stoji energija šezdesetih (bez ijednog hipika u vidokrugu), svet njegovih roditelja koji on prezire je jasan. Klasni sistem izgrađen tokom dvesta godina američkog liberalnog kapitalizma je jasan. Određen je kontekst. Na planu onoga što gledamo, u prvoj sceni Diplomca reditelj i scenaristi ne gube vreme i pokazuju nam naizmenične kadrove Bendžamina i njegovog kofera, prvog na pokretnoj traci za ljude, drugog na traci za prtljag. Glavni junak je na ivici tihog, samo za njega primetnog, nervnog sloma jer je shvatio da je, nakon završetka fakulteta, na putu da postane predmet (na prvi pogled, sve prethodno opisano samo je pozadina najavne špice, ali ćemo se svega toga setiti kasnije i tumačiti sa „aha“ izrazom lica; sa druge strane, špica serije Jutro... je reklama za mobilnu telefoniju – sumraci i svitanja iznad krovova, omladinke i omladinci u provodu...). Filip, u prvim kadrovima, sedi u avionu, kada avion sleti on uzima prtljag, hoda između redova sedišta, dočekuje ga otac na aerodromu, zagrle se, majka puši cigaretu ispred aerodromske zgrade. To sve traje bespotrebno dugo i značenjski nikakvo. Ako ne umete da stvorite, na tragu Diplomca, iz naizgled ničega nekakvu tezu, dajte nesrećniku da nešto radi – može da priča sa avionskim susedom, ne velike reči, nešto banalno u čemu ćemo uhvatiti naznake unutrašnjeg života junaka (ili upravo nešto veliko, čime bi serija počela uništavajućom eksplozijom, jer neznancima se ponekad govori mnogo više nego bliskim osobama – Filip je bio i ostao dosadan čovek samo što je sada još i odlepio, iskoristite to, osim ako ste uvereni da je sasvim intrigantan u kojem slučaju, ajoj); ako je sedište do njega prazno, neka gleda nešto na minijaturnom monitoru, saznaćemo da li ubija vreme sitkomima ili naučnim emisijama o životnim ciljevima ameba. Tokom vožnje od aerodroma do kuće otac pokazuje Filipu kako se Beograd gradi, razvija, kako se dižu nekakve zgrade na šta majka komentariše da su „za godinu dana izgradili pola zgrade“. Majka je, tako, uspostavljena kao dežurno gunđalo pre nego kao osoba sa stavom („kradu narodnu imovinu zarad promocije svojih fantomskih uspeha“, bio bi stav – nemojte stavljati u usta junaka nedefinisane detalje gorućih tema u želji da od svojih hipsterskih prijatelja dobijete tapšanje po ramenu). Ili je majčin polustav nešto na čemu se mogu graditi likovi? Da li su Filip i Anđela izrasli u impotentne ljude jer su genetsko-društveni proizvod veze ideološki neodređenih osoba koje su uspostavile svoje postojanje prateći pravila (i, naravno, čitajući „Politiku“, u svakom vremenu i pod svakom vlašću – teško je reći da li rediteljsko-scenaristički autori serije uopšte razmišljaju u tom pravcu ili je izbor novina rezultat scenografske nužnosti; pre se radi o ovom drugom). Rečeno je već kako se čini da su scenaristi školski podelili seriju na činove gde se, uz malo češkanja glave, može zaključiti zašto, recimo, LJuba nakon desetak epizoda ostaje bez svojih prevrtljivih ljubavnih veza. No, budući da se svesno izbegava bilo kakav upad opasnosti (osim finansijske, naravno, za koju su sami junaci izborom životnog pravca odgovorni) teško je predvideti kako će se uspostaviti O' Benonova „tačka bez povratka“, trenutak koji najavljuje poslednji čin - do kojeg je bilo moguće obustaviti sve i otići na drugu stranu ili se vratiti nazad. Od „tačke bez povratka“ junak mora ići do kraja jer su alternative smrt (u trileru, hororu...) ili život gori od smrti (u ljubavnoj priči). Može se, naravno, diskutovati da je serija Jutro…zasnovana na stvarnosti, da se u njoj ne može događati ništa van verovatnog (i opet smo kod Aristotela koji upravo na tome insistira, praćen od strane tvoraca i žanrovskih i festivalskih filmova dve i po hiljade godina kasnije) pa, ipak, vidimo da je seriji data organizacija radnje koju valja ispratiti, po činovima ispisati do kraja. Kako kada sva relevantnost radnje – toliko svakodnevne, obične – zavisi od likova kojima se ona događa a koji su, kako smo već rekli, ljudi bez stava koji misle da imaju stav (uz scenariste koji takođe smatraju da su proizveli četvorku rušitelja granica)? Na koncu, dolazimo do pitanja autocenzure ili potpune besvesti koja se ogleda, recimo, u nekoliko epizoda tokom kojih Filip želi da policiji proda ideju aplikacije koja objedinjuje sva dokumenta na jednom mestu i eliminiše omiljeni srpski sport maratonskog čekanja u redovima, što je problematično po barem dve osnove. Prvo, Filip koji je pobegao iz Amerike jer, valjda, ne želi da bude šraf u sistemskoj mašini po povratku bira da podmaže istu takvu mašinu, samo manju. Za to, prilično lako, angažuje kolegu programera, „anonimus“ tipa koji iz svog podruma napada virusima kompjutere banaka da bi, nakon što plate otkup, poslao ključ za čišćenje i na kraju zarađeni novac robinhudovski donirao onima kojima je potrebniji. I taj čovek sada, posle malo ubeđivanja (zapravo glumačke vežbe koja deluje kao da nije potekla iz scenarija – jedan nešto hoće a drugi želi da ga izbaci iz prostorije), sedi dobrovoljno u policijskoj stanici pri čemu celokupni autorski tim serije propušta da iz scene stvori komični efekat. Drugo, svakome iole normalnom je jasno da se takvi informatički poslovi u državnoj administraciji dobijaju kroz odnos sa vladajućom grupom, sadašnjim interesnim društvom ili nečim nalik političkoj organizaciji što je vladalo pre deset godina, svejedno. Filip, „anonimus“ drug, Filipovi otac i majka, očev prijatelj koji radi u policiji, svi kao da žive u paralelnoj stvarnosti. I, da, taj iracionalni poduhvat sve je što glavni muški lik serije radi tokom nekoliko epizoda osim što pokušava da reši problem seksualne apstinencije sa pomalo bucmastom poznanicom – nisko je pao, jasna je poruka (slično posrnuće junaka videli smo i u ideološki krajnje diskutabilnom filmu „Jesen samuraja“). Nedešavanje, istina sa svešću o stvarnom svetu, odlika je i LJubinog prostora za igru. U epizodi, celoj posvećenoj njemu, u kojoj odlazi u posetu porodici i rodnom gradu u, valjda, centralnoj Srbiji, očituje se kako autori serije ne uspevaju da dramski uokvire i ono malo potencijala koji su stvorili. Naime, tokom epizode se ne dešava ništa osim pokazivanja očekivanog stanja – majka životari, mlađa sestra je udata i ima decu, prijatelji sede po kladionicama nakon što završe radno vreme u lokalnoj fabrici za koju se priča da će je kupiti nekakvi stranci, bivša devojka, razvedena, radi u samoposluzi... Međutim, jedan prijatelj sada je policajac. „Ne mogu da verujem da je taj i taj pandur“, govori LJuba na kraju epizode sestri, dok mu ona predlaže da bi mogla malo da poseti Beograd, usput ga čačkajući kada on misli da počne sa razmnožavanjem. Ali, hajde da probamo da popravimo... Da je prijatelj policajac saznajemo na kraju epizode, nakon što smo ga upoznali u pijanstvu sa LJubom. Ujutru, u svom domu, dok oblači uniformu, nalikuje zombiju. Kod sestre, pak, ne kroz reči, ako nije u pitanju nezavršena rečenica ili dvosmislena opaska, već kroz pogled, energiju, tumačimo groznu istinu da bi se rado menjala sa LJubinim životom, sve shvatajući razmere njegove neostvarenosti i svakodnevnog besmisla. Bez scenarističko-rediteljskih intervencija tog tipa ostaje nam ono što smo od epizode dobili – dvadeset i dva minuta dramski neobrađenog Ničega. Naravno, kada bismo iz srednjeg dela epizode odstranili „Ne mogu da verujem da si pandur“, „Šta fali? Državna platica“, trivijalne dijaloge ostaje pitanje o čemu bi likovi pričali. Junaci serije Afera, na primer, ispunjeni istorijom svojih odnosa, i još važnije, za narativ upotrebljivih stavova o svetu i sebi u svetu, mogu da istrpe dvadesetominutne dijaloške scene. Junacima Jutra..., posebno muškim, ne bi bilo lako napisati dva minuta neprekinutog dijaloga. Scenaristi su tako, prateći početni zadatak da dramsko delo bude blisko stvarnosti, sami sebe saterali u ćošak uspostavljajući princip serije u kojoj su ljudi bez stava izloženi trivijalnostima. Tim putem, RTS je nenamerno uspeo da doda rijaliti svojoj programskoj šemi. Rijaliti u kojem učesnici slušaju Darkvud Dab. Junaci američke serije Search Party su dve devojke i dvojica momaka koji se bliže tridesetoj (što bi bile rane tridesete u Srbiji): Dori, lična asistentkinja dokone bogatašice; Porša, uglavnom neuspešna glumica; Eliot, Dorin dečko, cvikeraš koji radi u banci; Eliot, homoseksualac koji pokušava da postane zvezda na bilo koji način. Dori, prva među jednakima, nejasnost putanje kojom njen život ide pokušava da izleči ni od koga traženom potragom za nestalom poznanicom sa fakulteta a koja je, jasno, zapravo potraga za smislom života koji joj odavno izmiče. Istraga pokreće niz „crvenih haringi“ i „megafina“, svaki sa nekakvom posledicom, sve dok Dori ne postane, ne ludak za koga se ispostavilo da je u pravu jer bi to bilo idejno pogubno, već nesrećnica čije delanje celu grupu prijatelja stavlja u sve veću i veću opasnost. Kroz smeh, nervozu, identifikaciju sa likovima Search Party postiže društveni komentar a da je teško zamisliti da je neko od autora na sastanku sa producentom izgovorio da namerava tako nešto. Komentar, tj. stav o elementima našeg trenutka u vremenu će doći sam, na svom prirodnom mestu u priči, posebno ako se ne radi o priči koja robuje jednom žanru. A kad smo već kod identifikacije, za razliku od eventualnih „ovo se i meni desilo“ serije Jutro..., Search Party operiše mnogo sofisticiranijim „ovo bi i meni moglo da se dogodi“, budući da smo svi sposobni za Dorino pogrešno skretanje, samo što ono nije toliko trivijalno da nam se svima već i desilo. I, Search Party se za svoje tri sezone (do sada su emitovane dve) sa ukupno trideset epizoda bori polako, uz pohvale pametnjakovića iz štampanih i digitalnih medija (bizarno, izgleda da ko god da je došao do ove skrajnute serije, rukavca u Amazonu televizijske produkcije, bio je prijatno iznenađen) i jedva dovoljnu gledanost. Serija ponajviše sve nas koji povremeno dobijemo potrebu da započnemo novi dokument rečima „1. EXT. Ulica – Noć“ podseća da je i dalje moguće stvoriti nešto novo i drugačije, a jedini uslov za to – ako izuzmemo neophodni talenat za građenje radnje - je spremnost da zaronite duboko u mrak i nepoznatost čovekovog mozga. Time ćete ozbiljno uzdramati i društvo, jer, ono se sastoji od jedinki. U međuvremenu, u Srbiji, na Anđeli i Saši je ostalo da spasavaju dramsko-idejnu čast svoje serije. Saši se, očekivano, događaju neočekivane stvari, ovaj put poseta polu-sestre sa obaveštenjem da otac koga nikada nije upoznala umire od raka te da bi voleo, iako nije tip čoveka koji bi to i izgovorio, da je vidi. Da li če Saša kroz predsmrtno druženje sa ocem dodati svojoj ličnosti slagalici koja nedostaje? Da li je njen lik scenaristički izgrađen tako da nam je uopšte stalo? Ipak, nešto se događa. Otprilike. Nešto što dolazi spolja, što nije posledica samosažaljevanja u svojoj sobi i slušanja alternativnih muzičkih hitova od pre petnaest godina. Anđela, pak, u pauzi stanja iz prethodne rečenice, počinje da se druži sa svojom progresivnom studentikinjom Darijom i njenim dečkom čiji bend drži probe u zgradi BIGZ-a. Druženje vodi ka trojki; trojka se sledeći put pretvara u čistu gej akciju; Anđela shvata da je zaljubljena u Dariju; Darija je ostavlja; Anđela spoznaje da je lezbejka; scenaristi verovatno ne primećuju da su nesvesno obezbedili materijal za „spin-of“, seriju U frci sa Darijom o maloj psihopatkinji, seksualnoj predatorki zbunjenih tridesetogodišnjakinja, seriju koja bi bila istinski protestna budući da poručuje da je svet u kojem živimo toliko grozan da je zapravo u redu provoditi svoje vreme sa nekim kao što je njena glavna junakinja. Sada ozbiljno, otkrivanje u najmanju ruku biseksualnosti na pragu srednjih godina implicira da je osoba kojoj se to dešava od početka adolescencije upražnjavala sport podsvesnog potiskivanja erotske želje. Kada se to još dešava asistentkinji na psihologiji to samo znači da imamo posla sa osobom obučenom za tumačenje sebe te da potiskivanje ima duboke lično-društvene razloge, čak i bez uzimanja u obzir zadrtosti zemlje u kojoj se odvija. Ukratko, to sve ne bi trebalo dirati ukoliko niste spremni da ispratite temu do kraja. Sa druge strane, čak i bez preteranog psihologiziranja i dubljenja Anđeline ličnosti do samog dna, propuštena je šansa za igru sa donekle sadomazohističkim odnosom, ili, zapravo, bilo kakvim odnosom, kompleksnijim od privlačnosti ka naizgled oslobođenoj predstavnici nove generacije. Autori serije Jutro... kao da, poput njenih junaka, osećaju strah od svega. Ukoliko se ne radi o tome da jednostavno ne umeju. I tu dolazimo do suštine, do osnovnog razloga za tekst koji se nalazi u reakciji na masovne pohvale jednom duboko defektnom delu od strane za Srbiju natprosečno obrazovanog procenta publike koju je, izgleda, lako zavesti fiktivnim junacima samo zato što između Guče i Egzita biraju ovo drugo. A problem je dubok kao ono Anđelino grotlo podsvesti koje se ne sme istraživati. Jutro... je simulakrum oslobođene serije ostvaren u zemlji ropstva.