Prvi put s ocem na Dedinje

Kada je Tomislav Nikolić u aprilu 2012. obelodanio da započinje štrajk glađu, dobar broj njegovih pristalica je želeo da se solidariše sa njim. Nikolić im je, sa govornice, poručio da ne kreću njegovim putem i pozvao ih je da se raziđu sa platoa ispred Skupštine Srbije. Naprednjaci su glasno odgovorili: „Nećemo, nećemo... Hoćemo na Dedinje... Hoćemo na Dedinje...“ Nikolić je tada ostao da gladuje na stiroporu, nije poveo demonstrante na Dedinje u obračun sa „korumpiranom političkom elitom“, a posle šest godina paradigma se promenila: politički otac SNS-a skrasio se na Dedinju, odlukom naprednjačke vlade, u vilu od 800 kvadrata, sa bazenom, u Užičkoj 23, dok njihove pristalice nisu tako glasne u borbi protiv privilegija koje eliti donosi novac svih građana Srbije. Glad i stiropor više ne spominju. Elem, prošle nedelje je Vlada Srbije ozakonila Nikolićev boravak na Dedinju. On se, doduše, tamo naselio još kad je postao predsednik Srbije, 2012. Funkciju je napustio 2017, ali vilu nije. Od tada je, godinu i po dana, kuću kolokvijalnog naziva „Čiča Tomina koliba“ koristio nelegalno, sve dok na prošlonedeljnoj sednici Vlada nije donela „Uredbu o izmenama i dopunama Uredbe o nepokretnostima za reprezentativne potrebe Republike Srbije“. U tom dokumentu se navodi da se „zgrada u Užičkoj ulici 23 određuje za boravak i reprezentativne potrebe predsednika Nacionalnog saveta za koordinaciju saradnje sa Ruskom Federacijom i Narodnom Republikom Kinom“. Dodelu vile Nikoliću obrazložila je premijerka Ana Brnabić. „Imamo dosta česte posete iz Kine i Rusije, tako da smo iz tog razloga odlučili da to bude objekat za tu namenu“, rekla je i dodala da je najbolje da se u toj rezidenciji održavaju sastanci. Možda ne bi postojalo ništa sporno da po jedan reprezentativni objekat na Dedinju dobiju i ostali predsednici nacionalnih saveta u Srbiji, ali to ovde nije slučaj. Niko nikad nije čuo da su, recimo, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ili njegov kolega iz Nacionalnog saveta za kulturu, dobili vilu na najekskluzivnijoj lokaciji u Srbiji, iako su ta vladina tela u istoj ravni sa ovim koje vodi Nikolić. Uostalom, i ti saveti imaju sastanke, zar ne? U beogradskim političkim krugovima jasno je da obrazloženje Brnabićeve nema nikakve veze sa realnošću. Legalizovanje Nikolićevog „stanarskog prava“ na Dedinju se zapravo tumači kao još jedan vid njegove političke trgovine sa predsednikom Aleksandrom Vučićem, koji je već nekoliko puta uspešno primenio. A ta trgovina izgleda otprilike ovako - Nikolić pusti glas da je nezadovoljan i da će se osvetiti Vučiću zbog političke izdaje, a onda zauzvrat Vučić odreši, naravno, državnu kesu. Tako je bilo kad je Nikolić najavio moguću kandidaturu na predsedničkim izborima 2017, bez podrške Vučića i SNS-a. Prvo je prošao tabloidnog „toplog zeca“, tokom kojeg mu je prećeno istragom rada Fondacije Dragice Nikolić, rušenjem nelegalne kuće na Savskom nasipu, ali i otkrivanjem veza sa pojedinim starletama, zaposlenim u Ministarstvu spoljnih poslova, da bi na kraju pao dogovor i Nikolić dobio na rukovođenje novoosnovani Nacionalni savet za saradnju sa Kinom i Rusijom. Tu je udomio sve one koji su mu ostali lojalni. Danas to telo košta građane Srbije 50 miliona dinara godišnje. Toliko se, naime, izdvaja iz budžeta za njihove plate, dažbine i putovanja. Iako se mnogi pitaju čemu taj savet služi, jer Nikolića nigde nema kad se Vučić sastaje sa Si Đinpingom ili Vladimirom Putinom ili kad srpske delegacije putuju u ove dve zemlje, fer je reći da je bivši predsednik imao zapaženu ulogu u pronalaženju strateškog partnera za RTB Bor. Prvi je uspostavio kontakt i posetio firmu Ziđin majning početkom ove godine. Bila je to inicijalna kapisla za dalje razgovore i njihovo preuzimanje posrnulog rudarskog giganta. Vučić je Nikolića, kasnije, kao i u svemu ostalom, sklonio u stranu iz posla. Zašto se, dakle, i ova dodela vile smatra istom vrstom trgovine Nikolića sa Vučićem? Pre otprilike dva meseca beogradskom čaršijom prostrujala je vest da Nikolić planira da se politički reaktivira. Navodno je toliko bio ljut zbog Vučićevih postupaka da je odlučio da formira novu stranku i okupi nemali broj naprednjaka, nezadovoljnih privilegijama koje su u aktuelnom režimu zadržali politički preletači iz raznih frakcija DS-a. Priča je išla toliko daleko da je navodno novu stranku planirao da pravi sa Zoranom Mihajlović, Velimirom Ilićem i da u nju uključi čak i Vojislava Koštunicu, Matiju Bećkovića i mnoge druge srpske intelektualce. Cela ta priča delovala je krajnje klimavo i nerealno svakom iole upućenom pojedincu. Ali je, izgleda, ozbiljno shvaćena na onom mestu kojem je bila i upućena - na Andrićevom vencu. Nemali broj svedoka je izlazio iz te zgrade i pričao, uistinu verujući u to, da se „Toma odmetnuo i da zabija nož u leđa Vučiću“. Krenuo je novi krug trgovine čije finale je bilo na proslavi 10. rođendana SNS, kada je Nikolić imao zapaženo obraćanje „detetu koje je poraslo“, pa je sada valjda postalo „lav među hijenama“. Ili obrnuto, ko će ga znati. Uredba Vlade o dodeli vile je samo pečat na ceo posao - nova Tomina stranka ostaće, do daljeg, prazna priča. Ovakva vrsta trgovine građane Srbije će dodatno koštati 400.000 dinara mesečno. U te troškove spadaju redovno održavanje objekta, spolja i iznutra, generalno čišćenje kompletne zgrade dva puta godišnje, komunalni troškovi, kao što su voda, struja i telefon, kao i grejanje na lož-ulje. Pare za čišćenje bazena će se naknadno odobriti, baš kao što je to učinjeno 2015, kada je za te namene izdvojeno dva miliona dinara. Ali, uprkos tome što je Vlada Srbije sada uvela u zakonske okvire boravak Nikolića na Dedinju, ostaje problem vlasništva te vile, pre svega zbog postupka vraćanja kuće naslednicima prvobitnih vlasnika. Naime, vlasnik vile u Užičkoj 23 bio je ugledni kraljevski lekar Moačanin, koji je sa porodicom napustio kuću 1941. Četiri godine kasnije u nju se uselio Edvard Kardelj, jedan od najbližih saradnika Josipa Broza, ali se u njoj nije dugo zadržao. Dr Moačanin i njegova supruga odselili su se u Ameriku 1946, nakon čega su vrlo brzo oboje umrli, a sin im se tamo oženio. NJegovi naslednici, unuci Jovan i Radmila, bore se za svoju imovinu, a zahtev za vraćanje vile im je u maju 2015. kao neosnovan odbilo Ministarstvo finansija. Na to rešenje naslednici su uložile žalbu, pa se predmet trenutno nalazi u Upravnom sudu. Sličan je slučaj bio i sa rezidencijom Borisa Tadića u Lackovićevoj 10. I tu vilu su potraživali naslednici, ali im sud nije priznavao pravo sve dok se vlast nije promenila. Kako stvari stoje, i u slučaju Nikolićeve rezidencije, naslednici će morati da čekaju na nezavisno i nepristrasno pravosuđe tek kad se vlast promeni.