Ima li dijaloga posle smrti

Disproporcionalno snazi zajednice koju predstavlja na međunarodnoj sceni i obrnuto proporcionalno učešću te zajednice u Prvom svetskom ratu Hašim Tači dobio je, na opšte čuđenje i Vučićevo zgražavanje, uvaženo mesto na ceremoniji proslave stogodišnjice primirja i iskoristio ga, dabome, da proćaska čak i sa jedinim (osim Kine) saveznikom koji Srbija po kosovskom pitanju danas ima. Kao i pre stotinu leta, reč je o Rusiji (kojoj je namesto Kine, onomad društvo pravila Francuska u čijoj se prestonici zbiva svečanost 2018) na čijeg je predsednika kosovski navodno ostavio dobar utisak. Ispod serije fotografija sa Vladimirom Putinom, Tači je na svom nalogu na Tviteru napisao: „U Parizu sam se sastao sa predsednikom Ruske Federacije, sa kojim sam razgovarao o dijalogu o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova i sveobuhvatnom, pravno obavezujućem sporazumu. Na ovu temu, predsednik Putin je bio jasan: Ako vi (Kosovo i Srbija) postignete mirovni sporazum, Rusija će ga podržati.“ Simboličke paralele ne utiču na suštinske istorijske i činjenične razlike onog u odnosu na ovo vreme, ali istovremeno nisu i jedine koje se kolokvijalno i tek za potrebe novinskog članka mogu povući. I pre leta 1914. Rusija je, za razliku od Austrougarske i Nemačke, priželjkivala da se srpsko pitanje u Bosni i uopšte, kao žulj u cipeli habzburške imperije i njenog severozapadnog suseda, „izleči“ tretmanom celog tela. Odnosno, međunarodnom konferencijom koja bi se dogodila kao paket-aranžman svih „nesuglasica“ koje je Rusija, daleko od Srbije i Balkana, imala sa potonjim ratnim neprijateljem, ali i saveznicima. Propast briselskog dijaloga, koji je, osim zvaničnika Beograda i Prištine, nedavno objavio i šef ruske diplomatije, nije ništa drugo do ponuda da se o žarištima ugovori paket-aranžman. Povratak na Rezoluciju SB UN 1244 Sergej Lavrov predlaže između ostalog inspirisan nesposobnošću Evropske unije da privede Prištinu realizovanju minimuma dogovorenog (kao što je formiranje Zajednice srpskih opština), ali pre svega iz Amerike podstaknutim naporima da se formira vojska Kosova. I ovog puta, konferencija koja uključuje rešavanje krimske krize, situacije u Južnoj Osetiji i Abhaziji i na drugim žarištima, Rusiji odgovara - ali to ne znači da je Lavrov u krivu u pogledu sposobnosti EU da „posreduje“ na kosovskom žarištu. Argument više je i mali trgovinski rat koji je vlada Kosova, ne skrivajući političke motive, pokrenula kao odgovor na „divlju kampanju, antikosovsko, skandalozno, protivevropsko“ i svakojako još, mada ne precizirajući i tačno koje - ponašanje Srbije. A po obećanju Bedžeta Pacolija, zamenika tamošnjeg premijera, mera da se za robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine poveća porez za 10 odsto - samo je prva u nizu kojima će „Srbija platiti cenu“. Ne mareći za sporazum CEFTA i obaveze proistekle iz te organizacije, kojoj Kosovo u ovom trenutku predsedava, u vladi Ramuša Haradinaja postoji svest o tome da reciprocitet ne bi imao smisla na tržištu centralne Srbije koja u razmeni sa Kosovom ima (verovatno najveći) suficit. Van KiM, u Srbiji je veoma malo robe poreklom iz južne pokrajine, pa sad Beograd vaga da li bi uzvraćanje trgovinskim barijerama nanelo štetu Prištini dovoljnu da opravda praktično poništavanje dogovora iz CEFTA. Tim pre - što je veći suficit, izvesnija je šteta po srpske proizvođače. A tu je, kao i uvek kad je Kosovo u pitanju, i dilema iz Ustava. Kome bi Srbija, zapravo, povećala poreze? Samoj sebi? Robi iz sopstvene pokrajine? Hoće li istom merom, onda, Beograd postupati i sa robom iz Vojvodine? Da ne preterujemo sa pokušajima da situaciono odgovorimo na pitanja koja imaju samo jedan logičan odgovor, ako je KiM deo Srbije, evo podataka Privredne komore. Ukupan promet robe između centralne Srbije i KiM, za devet meseci prošle godine iznosio je više od 366 miliona evra, a 13 odsto više u odnosu na isti period godinu dana pre (2016). Trgovinska razmena je, prema podacima iz Prištine, dostigla 500 miliona evra i godišnje raste za pet procenata. Tako se, prema rečima Marka Čadeža iz PKS, razmena uvećava, a on to najbolje zna, jer je pre svih državnih organa (iako zvanično još uvek naglašava i Metohiju, uz Kosovo) otvorio predstavništvo tamo, kao u inostranstvu, i probio branu bilateralnim odnosima. Evropska komisija saopštila je tim povodom da očekuje od Prištine da se u potpunosti uskladi sa svojim obavezama prema CEFTA i da opozove mere protiv robe iz Srbije i BiH. Haradinaj se osvrnuo preko ramena i još jednom pozvao na prekid razgovora sa Srbijom. Nakon još jednog nevoljnog dugo očekivanog sastanka kod Federike Mogerini, i Vučić i Tači, svako u svojim medijima, objavili su prekid dijaloga dok druga strana ne popusti. Iako se visokoj predstavnici žuri pred izbore u Uniji, kao onomad i njenoj prethodnici Ketrin Ešton koja je, podsećamo, na samom kraju manadata ostavila potpisan Prvi sporazum o normalizaciji, Vučić i Tači se nisu sastali ni u Parizu ponovo, kako se nedeljama spekulisalo da će se dogoditi. Na Dan primirja niko se nije primirio već je, naprotiv, Vučić naredio prekid razgovora na svim, i nižim nivoima, i da nema više odlaska u Brisel dok Priština ne povuče trgovinske barijere. S druge strane, Haradinaj, s ulogom lošeg policajca u igri odugovlačenja, poručio je EU da neće biti nastavka dijaloga dok Kosovo ne uđe u režim vizne liberalizacije. Tači, dobri policajac, kao što je uostalom i srpski predsednik spolja gledano - poručio je ne Haradinaju, nego Vučiću - da razgovor ne može da se vodi ultimatumima. Da nije uistinu dokaz nesposobnosti Unije da upravlja procesom dogovaranja, bilo bi dosadno beskonačno ponavljanje tih dramskih elemenata. Ne razumevajući još uvek da je i sam dijalog kao razmena argumenata, teza i antiteza - uzbudljiv dramski element, ako im je do drame, lideri su dijalog proglašavali mrtvim dok on izgleda stvarno nije nestao. Pod uslovom da dijalog (bilo koji) može da umre, brzo će biti jasno i kome to stanje odgovara, a ko priželjkuje njegovu reanimaciju. Jer i iz komentara koje šalje zvanični Beograd, ministar spoljnih poslova pre svih, čini se da su ruke već podignute u znak odustajanja. Ivica Dačić stavlja (ili prepoznaje) ponašanje prištinskih zvaničnika u kontekst unutrašnjih potreba, negira mogućnost prijema Kosova u Interpol na čemu se aktivno lobira i u čemu, po njemu, kao i na drugim frontovima Prištini pomaže Vašington. Ali na pomen vojske, Dačić prestaje da glumi ležernost. Kaže da kosovski Albanci na taj način hoće da prete Srbiji. „Mogu oni da pripremaju (pukove), ali mi već imamo pripremljene, pa ako ćemo da se borimo, hajde da se borimo. Ali, ovo je 21. vek, gde žive oni“, pita se ministar, koji će u iščekivanju sednice Saveta bezbednosti UN posvećene izveštaju o KiM ponovo spustiti loptu. Ako nije reč o odustajanju, onda jeste o tvrđenju pazara, u lamentiranju nad težinom situacije kao poslednjem uporištu „razoružanog“ pregovarača. Da bar nije zaboravio na takozvani unutrašnji dijalog iz kojeg je očekivao da se iznedri svenarodno razumevanje za konačno rešenje kosovskog pitanja, danas ga ne bi pritezala i Srpska pravoslavna crkva ili bar ne bi toliko očigledno. Na zaključak Sabora SPC da se KiM ne sme deliti ni razgraničavati, da to nije samo političko pitanje nad čijim rešavanjem „monopol imaju državni organi“ i da se strahuje da bi pod izgovorom razgraničenja mogao da se odvoji najvažniji deo KiM - Vučić je skočio kao oparen i poručio crkvi da se ne meša. Izneti stav suštinski je ponovljen sa prethodnog Sabora u maju, i na njega su se pozivali iguman Sava Janjić i vladika raško-prizrenski Teodosije - pre nego što ih je vlast obeležila kao državne neprijatelje. U Parizu, međutim, tamo među saveznicima, razgraničenje prvi put odobravaju i evropske diplomate. Nema crvenih linija, ponovili su Francuzi reči koje smo nedavno prvi put čuli od Amerikanaca. Na šta se ne bi osvrtao tvorac unutrašnjeg dijaloga da je dijalog i želeo da vodi. Imao bi dogovor s građanima, crkvom, strankama, pa bi ga manje bolelo i što je Tači bio počasnije smešten na ceremoniji u Parizu od njega i što naknadno izvinjenje francuskog ambasadora nema isti efekat kao slika koju je gledao svet.