Dobili smo zlatne rogove

Neki francuski kolekcionar umetnina kupio je pre nekoliko meseci na pariskoj aukciji odlično očuvan skelet dinosaurusa za dva miliona evra. Jeste monstrum bio skup, ali bio je i devet metara dug, i po svoj prilici pripada nepoznatoj vrsti tih reptila. Pride je star barem 66 miliona godina. Beograd je, pak, otprilike u vreme pariske aukcije, za dva miliona evra kupio veštačkog irvasa. Dobro, kupio je i kapiju i tunel i lavirint, i štošta još od novogodišnjih ukrasa, no i francuski kolekcionar i beogradska vlast kupili su šta su kupili, kažu, da bi time razonodili građane. Ne može se poreći da Beograđane zabavlja kompozicija šljaštećeg i malčice hipertrofiranog irvasa okruženog istim takvim foteljama. LJudi se slikaju serijski; grupica tinejdžera, pa mama i tata sa detetom, pa dve gospođe. Šta ćemo, većini je to jedina životna prilika da sede na tronu, nije svako imao sreću da se rodi u kraljevskoj ili gastarbajterskoj porodici; i da ga čuva irvas, a ne lavovi, što izvesno simboliše miroljubivost naše politike. Tronovi su udobni, zaključujemo empirijom. E sad, to što su i oni i irvas-čuvar u bojama zlata i bakra, kombinaciji koja se nije baš proslavila u istoriji estetike, i što su povrh toga na njima izrasle stotine sitnih sijalica – sve je to, valja priznati, revolucionarni napredak u humanizaciji električnih stolica – možda ne bi bilo strašno da ta kompozicija nije postavljena na Cvetnom trgu. Jer Cvetni trg je trenutno betonska ledina, sa tri prazna i prljava lokala, četvrtim u kome nema prljavštine, ali nema ni žive duše, i pet žardinjera čije je rastinje tek počelo borbu za opstanak. U toj sivoj pustoši crni postament sa zlatnim natpisom Merry christmas, na kome irvas leži, asocijativno postaje nadgrobni spomenik – „Svom omiljenom irvasu – njegov Deda Mraz“ – a onaj ko u fotelju sedne, postaje kralj pustinje. A biti kraljem jeste kič, pa je i bronzani Borislav Pekić morao svemu tome da okrene leđa. „I u drugim gradovima njihovi građani ovih dana moraju da prežive sličnu kičastu dekoraciju, ali tamo se vidi da iza toga stoji neka koncepcija. Pogledajte, na primer, Zagreb u vreme Adventa – to je komercijalni užas, ali se vidi da je izveden planski i ‘za sve pare‘. U Beogradu, pošto o ovome odlučuje uski krug neznalica – koji hoće što jeftinije da prođu, a da to predstave kao mnogo skuplje, kako bi na takvim operacijama profitirali – sve deluje trećerazredno, bez ikakvog plana, bez ikakve ideje. U eseju Avangarda i kič Klement Grinberg je pre skoro sto godina zaključio da se kič ponaša kao da od potrošača ne traži ništa osim njihovog novca. To je i ovde jedina koncepcija – što više kiča sa što manje ulaganja da bi grad nešto zaradio, ali od toga njegovi građani neće imati nikakve koristi“, smatra istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević. Može se, međutim, i gore; to se uvek može. Dve montažne zlatne trijumfalne kapije na ulazu u Knez Mihailovu ulicu, dve zlatne kajle oko vrata kneza Mihaila, bile bi mnogo umesnije u nekoj hali na Sajmu, na novogodišnjem vašaru, gde bi se deca igrala u imaginarnom gradu, ali – kao što je i Dimitrijević rekao – novogodišnji praznici imaju veoma široko polje dopuštenog poigravanja sa ukusom. Odmah iza kapija su džinovski paket, džinovska kugla za jelku i kočije, sve crveno i zlatno, sve drečeće i kičasto, ali sve u redu, bez obzira na to što deca koja uđu u taj paket izgledaju kao da su u zatvoru ili kavezu zbog njegove rešetkaste konstrukcije. I to je čak u redu, jer se od novogodišnjih ukrasa ne očekuje da budu umetnine, već zabavnine. Problem napraviš tek kada na zlatnu trijumfalnu kapiju turiš grb Beograda, grb Srbije, i pride krunu. E to je pravi treš. Država ti se raspada, a ti to rešavaš tako što je uvijaš u zlatan celofan, i pride odaješ čemu stremiš, jer ta kruna u državi koja nije kraljevina, može da bude samo autoritarna žudnja za legitimizacijom. Nema diktature koja ne mašta da je monarhija, i nema ih bez lažnog nacionalnog sjaja. A kako stojimo sa pravim? Evo, nasumice – grob Franje Šoštarića, golmana Partizana i jugoslovenske reprezentacije koja je osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim igrama 1948, raskopan je jer dugo nije plaćen. Šoštarić je još u grobu, ali su preko njega ostaci drugog čoveka. Grad koji podiže zlatne kapije, prevrće grob svog srebrnog olimpijca, a kako treš, rekosmo, umnogome počiva na odstupanju od stvarnosti, jasno je da je ovde na maksimumu. „To je ozbiljna degradacija državnih simbola, koji bi trebalo da imaju nekakve norme za izlaganje. Estetske odluke, međutim, uvek otkrivaju profil onih koji ih donose i nude bezbroj metafora za stanje u zemlji. Kako bi rekao Milan Kundera u romanu Nepodnošljiva lakoća postojanja – ‘Kič je potpuno poricanje sranja‘. Što je više potrebe da se ovo drugo sakrije i porekne, to je više kiča“, dodaje Branislav Dimitrijević. Metafora je, dakako, i obližnji tunel. Da je to samo novogodišnji ukras, makar i zlatan, bio bi samo uobičajeno neukusan. Ovakav, u bojama državne zastave, nužno postaje predstava te države. I kada je već tako, mora se zaključiti da je tri miliona evra uloženo kako bi se metaforično saopštilo da država Srbija niotkuda ne ide nikuda, da je suvišna, pošto tako izgleda taj nelogični tunel, spušten nasred Obilićevog venca, ili da u najboljem slučaju ide pravo u lavirint. Taj dakako ima zidove u zlatnom staniolu, ali osim tih zidova skoro ničeg nema do golog betona, i na tom mestu alegorija je kompletna. Ima jedino metalne konstrukcije sa zvezdom na vrhu, koja neodoljivo podseća na vrh gradske Skupštine pre skidanja petokrake. U lavirintu, usred mraka, sijaće jedino petokraka, što je još jedan od onih šaljivih računa koje istorija u Srbiji redovno isporučuje. A opet, da ne budemo nepošteni, i u tom se tunelu i u tom se lavirintu ljudi zabavljaju, deca trče, roditelji ih traže, čemu sve ta dekoracija i treba da služi. Nevolja je, međutim, veća od trijumfalne kapije kada i država služi zabavi. „Beograd sve više liči na gradove kakvi se mogu, na primer, videti u srednjoj Aziji – sve se sravnjuje i pretvara u neke široke platoe i brisane prostore, grade se fontane, visoki jarboli za zastave, vegetacija se seče, ukidaju se prostori koje zajednica, a posebno mladi, mogu da koriste. Pogledajte samo kako je izvedeno okruženje oko Muzeja savremene umetnosti, gde su u pojam ubijeni prirodni ambijent i osećaj slobode koji su šetači tamo imali. Zašto autoritarni sistemi to vole? Zbog lakšeg kontrolisanja javnog prostora“, zaključuje istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević. Za tri miliona evra, koliko je Beograd uložio u novogodišnje kićenje, može se kupiti i državljanstvo Evropske unije – Kipar trenutno nudi pasoše za sedamsto investitora koji ulože tu sumu u tamošnje nekretnine. Kada se sve sabere, možda bi bilo bolje da je Beograd kupio u Nikoziji šta treba, i lutrijom izvukao i usrećio bar jednog građanina i njegovu porodicu. Ovde, videli smo, čak ni kosti olimpijca nisu mirne, i nema staniola koji to može da sakrije.