Profesor Zec, neverni Toma i ružičasti mesija

Sa profesorom Miodragom Zecom, od kojeg sam puno naučio i mnogo toga lepog doživeo, predavao sam ekonomiju osamnaest godina na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Arbitrarnom retroaktivnom primenom Zakona o visokom obrazovanju iz 2017. ukinut mu je produžetak od tri godine odobren od strane Senata Univerziteta u Beogradu. O tom sramnom činu nekom drugom prilikom. Ono što je profesora Zeca uvek zanimalo i impresioniralo jeste pitanje zašto su neki narodi bogati, dok su drugi siromašni. To pitanje je postavljao na svakom prvom času predviđenom za upoznavanje sa novom generacijom studenata. Upoređivao je naš kolektivistički sistem, koji se zasniva na preraspodeli, sa zapadnjačkim, individualističkim sistemima koji se zasnivaju na kreiranju viška. Po njemu je jedna od osnovnih karakteristika kolektivističkih sistema glasač-podanik: spreman da veruje, da sluša, da trpi, da se osmehuje vođi, da kliče vođi i da glasa za vođu. Ovaj glasač-podanik zahteva i nešto zauzvrat - njemu nije važno ko stvara višak, već da vlast obezbedi da deo tog viška bude preraspodeljen u njegovu korist. Na primer, da se tehnološkim viškom proglase neki kompetentni predavači Više medicinske škole u Ćupriji, dok se sa druge strane na njihova mesta zapošljavaju nekompetentni partijski jurišnici; ozakonjenje nezakonitih doktorskih disertacija čime postaju ravnopravne sa zakonitim; partijsko zapošljavanje u javnim preduzećima i administraciji čije gubitke pokrivaju poreski obveznici ili penzioneri kroz otimanje njihovih stečenih prava; ili ono čuveno „3.000 za gospodina, 2.000 za gospođu“... Dakle, pitanje koje on postavlja je šta će vlast uraditi za njega. Sa druge strane, zapadnjački sistemi se zasnivaju na individualizmu. Tu je centralna figura građanin koji sumnja - on je zainteresovan, on pita, on kontroliše i zahteva odgovore. Građanin se, za razliku od podanika, pita šta može da uradi za sebe po datim pravilima igre. On kreira višak i želi da učestvuje u njegovoj raspodeli u skladu sa resursima koje je uložio. Kolektivistički duh preraspodele je okrenut verujućim, a ne onima koji sumnjaju. U tom smislu, veoma je slikovita priča iz Biblije o nevernom Tomi, jedinom učeniku koji nije prisustvovao Isusovom vaskrsenju zbog čega je rekao: „Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću verovati.“ To je, po tumačenju profesora Zeca, uznemirilo Isusa, jer je Toma doveo u pitanje njegovu ulogu mesije, to jest novu religiju koja je njegovim vaskrsenjem dokazala da postoji život posle života zbog čega trpljenje u ovozemaljskom životu konačno dobija smisao. Kako bi spasao doktrinu koja je dovedena u pitanje, Isus se nakon nedelju dana pojavljuje pred Tomom i kaže: „Pruži prst svoj i dotakni rane na rukama mojim, i pruži ruku svoju i dotakni ranu od koplja u rebrima mojim. I ne budi neveran, nego veran. Veruj da sam živ.“ Kad to vide, Toma reče: „Ti si Gospod moj i Bog moj.“ Nakon toga sledi ključna rečenica Isusova koja predstavlja vododelnicu između religije, propagande i ideologije sa jedne i racija, to jest znanja sa druge strane: „Pošto si me video, poverovao si; blaženi su oni koji ne videše, a verovaše!“ Dakle, upravo takve Isus traži, isto kao i naše vođe - koji ne videše, ali veruju. Na primer, da smo nebeski narod, da nam BDP raste najbrže u regionu, da su ovo zlatne godine za srpsku privredu, da investitori jedva čekaju da dođu kod nas, da nam je najveća prosečna plata u regionu, da smo vojna sila, da smo ključni faktor stabilnosti u regionu, da nam svi zavide, da se Putin pita kako je naš predsednik uspeo da reši toliko problema itd. Dakle, sukob između religije i kolektivističkog duha nije ideološke prirode - i jedna i druga doktrina traže verujuće podanike. Sukob je na liniji pitanja ko je mesija - da li je to Isus ili Vođa. Naš mesija ima ružičast pojavni oblik. U vestima Minut-dva na TV Pink 30. oktobra 2018. obavestio nas je da je agencija CIA objavila u svom najnovijem izveštaju o zemljama sveta da su glavni faktori za povoljan privredni rast i ekonomske reforme Srbije njena strateška lokacija, jeftina i kvalifikovana radna snaga i sporazum o slobodnoj trgovini sa EU, Rusijom, Turskom i zemljama članicama CEFTA-e. U istom trenutku se setih profesora Zeca i nevernog Tome, jer sam počeo da sumnjam - otkud se ružičasti mesija poziva na podatke CIA kada su najveći domaći izdajnici oni koji rade za takve agenture? Za citiran izveštaj CIA o zemljama sveta pomislih da je verovatno u pitanju The World Factbook, poslednji put apdejtovan 24. oktobra 2018. Na The World Factbook stranici posvećenoj Srbiji (https://www.cia.gov/library/publications/the-world-factbook/geos/ri.html) nađoh potvrdu reči ružičastog mesije, ali i veoma selektivnog izveštavanja. Naime, ružičasti mesija propušta da nas obavesti da CIA na prvom mestu konstatuje: da je stopa nezaposlenosti od 16 odsto daleko iznad proseka EU; da je implementacija strukturalnih reformi neophodnih da bi se u dugom roku obezbedio privredni prosperitet izuzetno spora; da je u 2017. udeo javnog duga u BDP-u iznosio 71 odsto (istovremeno, prema našem Ministarstvu finansija, javni dug je 31. decembra 2017. iznosio 61,5 odsto BDP-a) i da se u periodu od 2008. do 2015. (dakle u periodu pre i posle NJega) ovaj udeo više nego udvostručio. Dalje, CIA konstatuje da su naši glavni izazovi: stagnirajući dohoci domaćinstava; potreba za značajnijim otvaranjem radnih mesta u privatnom sektoru; strukturalne reforme javnih preduzeća; strateška reforma javnog sektora; potreba za svežim prilivom stranih direktnih investicija. Ipak, kako CIA navodi, naš najveći izazov u dugom roku su neefikasan sudski sistem, izuzetno visok nivo korupcije i stanovništvo koje ubrzano stari. Rečju, zemlja trećeg sveta koja kroz ružičastu prizmu postaje lider u regionu. Kad smo već kod regiona, pomislih, šta kažu podaci CIA. Imam šta da vidim - BDP Srbije je u 2017. (procena) iznosio 41,47 milijardi dolara, što je negde između Turkmenistana (37,93 milijardi), Obale Slonovače (40,36 milijardi) i DR Konga (41,44 milijarde dolara). U zemljama regiona koje se nalaze u EU, situacija je neuporediva - Hrvatska (54,52 milijarde), Bugarska (56,94 milijarde), Mađarska (152,3 milijarde) i Rumunija (211,3 milijarde dolara). Kada je privredni rast u pitanju, pune su nam uši najbržeg privrednog rasta u regionu - ove godine čak četiri odsto. Ali se ne pominje da je ta stopa rasta posledica niske osnove iz prethodne godine, kada nam je privredni rast bio ubedljivo najniži u regionu i iznosio 1,8 odsto. Iste godine je, prema istom izvoru, u Rumuniji iznosio sedam odsto, Crnoj Gori 4,2, Mađarskoj četiri, Albaniji 3,9, Bugarskoj 3,6, Hrvatskoj 2,8 i BiH 2,7 odsto. Po stopi privrednog rasta Srbija je prošle godine, prema CIA rangiranju, zauzela 163. mesto od ukupno 224 posmatrane države. Slično tome, iako smo bombardovani nekim neverovatnim brojkama, prema izveštaju CIA na koji se ružičasti mesija poziva, stopa nezaposlenosti je prošle godine kod nas iznosila 16 odsto i nalazimo se na 175. mestu od ukupno 217 posmatranih država na CIA rang-listi. Iste godine je, prema istom izvoru, stopa nezaposlenosti u Bugarskoj iznosila 6,2, Mađarskoj 4,4, Rumuniji 5,3 i Hrvatskoj 12,4 odsto. Isto tako, prošle godine smo potrošili 107,2 odsto svog BDP-a, što znači da se i dalje zadužujemo u inostranstvu i tako unedogled. Verujuće društvo traži ovakvo izveštavanje - zato ono prolazi i samoreprodukuje se. Da citiram Orvelovu 1984: „Ispadalo je da su čak bile organizovane manifestacije u znak zahvalnosti Velikom Bratu zato što je sledovanje čokolade povećano na dvadeset grama nedeljno. A koliko juče, razmišljao je, bilo je objavljeno da će se sledovanje čokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguće da svi ovi ljudi mirno gutaju takvu laž, posle svega dvadeset četiri sata? Da, gutaju je.“ Sumnjajuća manjina je dužna da sumnja i na taj način održava kakvu-takvu nadu u bolje sutra. Barem tako kaže profesor Zec. I ja mu verujem jer, pored svega, on i dalje sumnja.