Lekcije evropske tragedije

Poznata je teza istoričara Erika Hobsbauma da se čitav 20. vek zapravo zgrčio u period od početka Prvog svetskog rata do pada komunizma. Izuzetno je malo hronotopa koji mogu poduprediti ovu tezu, ali je, recimo, Sarajevo jedan od njih, s obzirom na to da je u njemu iz principa otpočeo Prvi svetski rat, a da se pad jugosocijalističkog projekta kao retko gde drugde nasilno prelomio tokom njegove opsade u prvoj polovini devedesetih. Drugi bi mogao da bude jedan vagon – čudo je istorija, u svašta može da stane – i to specijalni vagon francuskog maršala Ferdinanda Foša u gradu Kompjenju, u kojem su sile Antante 11. novembra 1918. u 11 sati potpisale primirje s Nemačkom, čime se okončao Prvi svetski rat. Taj gvozdeni simbol konačno ukroćene nade i kraja najvećeg dotadašnjeg ratnog razaranja je još dva puta ostvario svoj puni potencijal – prvi put 1940, kada je Adolf Hitler iz Fošovog sedišta likujući prihvatio francusku predaju nacistima, a drugi put 1945, kada je zajedno s ostatkom Berlina sravnjen sa zemljom za vreme savezničkog bombardovanja. Dokument koji je potpisan datuma koji se danas međunarodno slavi kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, obezbedio je tek neophodno smirivanje tla pred Versajski mir, koji je potpisan 1919. godine, tačno pet godina nakon atentata na Franju Ferdinanda. Italija, Francuska, Ujedinjeno Kraljevstvo i SAD su sklonili četrnaest tačaka američkog predsednika Vudroa Vilsona s pregovaračkog stola, premda je taj dokument prema opštoj proceni predstavljao dobru početnu poziciju, iako ne obavezno potpuno primenjivu u evropskim uslovima. U međuvremenu su razradili nacrte sopstvenih uslova i dali su ih nemačkoj vladi na potpisivanje pod pretnjom invazije u roku od 24 časa. Prvi demokratski izabrani nemački premijer Filip Šajdeman je odbio da ga potpiše, pa je umesto toga parafirao svoju ostavku. Ministar vojni Herman Miler i ministar za kolonije Johanes Bel su učinili neizbežno, jer je nemačka vojska bila odveć slaba da bi se suprotstavila mogućim napadima. Razlozi zbog kojih se dotučena Nemačka nije lako odlučila na mir verovatno će uvek biti predmet oprečnih tumačenja. Činjenica je da su naročito evropski protivnici Nemačke mir uslovili ponižavanjem zvaničnog Berlina, ali je pitanje koliko je ta taktika, koliko god revanšistički bila zaslađena, a ratnim razaranjima opravdana, bila učinkovita. Nemačka je morala da odustane od statusa kolonijalne sile i da svoje posede u Africi i na Dalekom istoku prepusti mandatima Lige naroda. Morala je da odustane i od teritorijalnih pretenzija, te je bila prinuđena da nekim područjima prizna nezavisnost i suverenitet, a neka druga da ustupi okolnim državama – ukupno 65.000 kvadratnih kilometara, od kojih je najveći deo, istini za volju, silom kroz istoriju uzela. Svu proizvodnju uglja u Sarskom basenu usmeravala je ka Francuskoj, čije je rudnike većinom bila onesposobila u ratu. NJena vojska nije smela da broji više od 100.000 vojnika, a Rajnski sliv postao je demilitarizovana zona pod budnim okom Engleza i Francuza. Najviše kontroverzi su, međutim, izazvala dva uslova – Nemačka je morala da preuzme kompletnu krivicu za Prvi svetski rat – današnjim rečnikom rečeno, da prizna da je „genocidna“ – a kontinentalna razaranja morala je da nadoknadi reparacijama u iznosu od 132 milijarde maraka, ili 442 miliona današnjih američkih dolara. Ekonomista DŽon Mejnard Kejnz, inače jedan od britanskih izaslanika na pregovorima, kritikovao je Versajski mir, jer je smatrao da je njegova prevashodna svrha ekonomsko poniženje poraženog koje ne može da ima pozitivan efekat. S druge strane, britanski istoričar Koreli Barnet smatra da je njegova drakonska dimenzija posledica nemačke osionosti iz vremena dok su mislili da će iz rata izaći kao pobednici. „Treba pogledati surovi sadržaj Sporazuma u Brest-Litovsku kojim je Nemačka posramila Rusiju, koja je u ratu izgubila trećinu stanovništva, devet od deset rudnika uglja i polovinu industrijske infrastrukture. Versajski mir u poređenju s tim liči na najobičniju packu“, napisao je Barnet. Bilo kako bilo, čak i delimično sprovođenje svih odredaba kontroverznog mira umnogome je doprinelo strmoglavoj ekonomskoj krizi u Vajmarskoj republici. Predratna Nemačka je rat finansirala zaduživanjem, jer je bila ubeđena da će u ratu pobediti. Tokom razaranja, jedan dolar mogao je da kupi 7,9 maraka; u novembru 1923, vredeo je čak 4,2 hiljade milijardi maraka. Ogroman ratni dug dodatno je otežan nametnutim reparacijama koje su morale biti isplaćene u uglju, zbog čega su Francuska i Belgija okupirale čitav rurski basen. Jedan rudarski štrajk bio je dovoljan da Nemačku potpuno baci na kolena. Stabilizacija marke usledila je 1924, ali su posledice već bile prevelike. Neuspeli pokušaj komunističke revolucije u Hamburgu 1923. takođe je imao dalekosežne implikacije – socijalisti su interno zaratili s komunistima, time podelivši levicu, a konzervativni slojevi okrenuli su se od liberalnih politika ka nacionalističkim. Malo pomalo, veliki broj Nemaca tražio je istovremeno i žrtvu i vođu. Prvo je našao u Jevrejima za koje je verovao da se zbog međunarodne umreženosti i tradicionalne trgovačke uhlebljenosti bogate na račun nemačke bede, a potonje je našao u netalentovanom slikaru ogromne harizme, smešnih brčića i velike želje za osvetničkim uništenjem. Otuda se Versajski mir neretko pominje kao jedan od temelja uspona nacizma kao perverzne ideologije, pa i otpočinjanja Drugog svetskog rata. Iz današnje perspektive, međutim, Prvi svetski rat se zaista ukazuje kao zakasneli raskid s monolitnošću građanskog 19. veka čija nerešena pitanja i danas odjekuju. S njegovim krajem, aristokratija i nadnacionalna carstva su nestali sa svetske mape, makar formalno, a komunizam, nacizam, fašizam i liberalizam postale su nove alatke u osmišljavanju nikada fragmentarnijeg sveta. Ta previranja i dalje traju, te ako se činilo da je kapitalizam otupeo srpove i razbio čekiće i svastike, to je učinio tek privremeno. SAD su se prvi put ukazale kao prirodni saveznik slobodnog sveta, makar na prvi pogled. Tadašnja bahata zapadnjačka teritorijalna cepkanja Bliskog istoka neće biti anulirana ni za stotinu godina, verovatno. Kako zapaža istoričar Endi Najdel, i namenska ratna industrija je bila prvi put demonstrirala svoju isplativost. Ratovanje je 1914. više ličilo na ono iz Napoleonovog doba nego na borenje 1918. godine, kada su rovovske klanice, avionsko zasipanje bombama i podmorničko špijuniranje međunarodnih voda, iako zapravo novine, već predstavljale preduslov svakog ozbiljnog konflikta. Nesporno je i da su ratne okolnosti drastično ubrzale tehnološke proboje na polju medicine i nauke, a propaganda se prvi put opasno približila umetnosti u vidu filmova, postera i književnih uradaka. Verovatno najpozitivnija posledica Prvog svetskog rata bile su diplomatske i politikološke analize koje su prethodile Drugom svetskom ratu i koje su nakon pada nacizma dovele do stvaranja Evropske unije – ne zbog unije kao takve, već zbog suočavanja sa činjenicom da je rat na Starom kontinentu moguće izbeći samo ako se sve države na njemu odreknu dela svog suvereniteta. Danas, kada Velika Britanija pregovara izlazak iz unije, Rusija širi svoj uticaj i teritorije uz pomoć proruskih pokreta u okolnim državama, a desnica jača nezaustavljivom brzinom, valja se setiti da se istorija ponavlja onima koji rade iste stvari očekujući drugačiji ishod. Nemci su tu lekciju savladali i eno ih, istovremeno u srcu i na vrhu EU.