Pozorište gori a upravnik se češlja

Da je Branislav Nušić živ, ono što se dešava u Kući kojom je rukovodio dve burne godine (1900-1902) dalo bi mu obilje materijala za možda i najbolju satiričnu dramu u karijeri. Sociološka analiza, njemu svojstvena, pokrila bi pojave karakteristične za ono što je već pisao – političku borbu gde je sve dozvoljeno, karijerizam, nepotizam, beslovesnu protekciju poslušnika, neodgovornost do bahatosti…, samo bi akteri bili malo promenjeni. Pa bi čuveni Nuša govorio o „gospodinu“ ministru, predsednici Vlade, upravniku i članovima Upravnog odbora Narodnog pozorišta u Beogradu... kao nosiocima karakteristika vrednih posebne vrste smeha što izvire iz gorčine, nemoćnog besa, razočaranja... jer „likovi“ ne reaguju u skladu sa pozicijama, već ličnim interesima. Bilo bi to nešto u stilu „Selo gori, a baba se češlja“, bar što se tiče naslova. Povod za ovo moguće delo izlazi iz okvira Nušićeve svakodnevice: nedavno je u foajeu male scene „Raša Plaović“ Nacionalnog teatra organizovan jednočasovni štrajk upozorenja, sa nekoliko zahteva koji bi mogli stati u jedan – hitnu smenu prvog čoveka, Dejana Savića. Zbog neprimerenih istupa u medijima, nesavesnog poslovanja, neobraćanja pažnje na loše uslove rada, mobinga i drugih vidova zlostavljanja, zloupotrebe položaja, kako je stajalo u letku koji su publici delili pripadnici sindikata Singlus, sačinjenog od većine članova Drame i dela tehničkog osoblja. Verovatno je isti proglas dobio i ministar kulture Vladan Vukosavljević, pre no što se obratio novinarima u situaciji pobune glumaca, rekavši da ne bi da ishitri sa smenom, već da će sa premijerkom sve dobro da izvaga, pre no što donese bilo kakvu odluku. I da je sve to, naravno, u „najboljem interesu jedne od tri-četiri najvažnije institucije kulture u Srbiji“. Pritom, izgleda, nije okrenuo drugu stranu letka, gde se navodi između redova da u toaletima Pozorišta nema osnovnih sredstava za higijenu, dok gledaoci sede na ofucanim sedištima i nakon nedavnog renoviranja. Ili mu je bilo ispod časti da se osvrne na te „trivijalnosti“. Za „najbolji interes“ ustanove zalaže se i Savić, sam po sebi „institucija“ kako sebe doživljava i predstavlja, odbijajući da da ostavku jer „ništa loše, ni pogrešno nije učinio“. Vlada ga je inaugurisala, kaže on u nastavku, pa ona jedina može i da ga makne iz (Nušićeve) fotelje. Rasplet ove rijaliti drame je na vidiku i može da se pročita iz iskaza Ane Brnabić: „Ne može se reći ’Vlada me je postavila, Vlada nek me smeni’, već ako neko prihvati upravljačku funkciju, mora da prihvati i odgovornost“. Premda je Brnabićkin gest na nivou „pranja ruku“ Pontija Pilata od čina Hristove egzekucije, iz njega se da zaključiti da nije sve do aktivnog delanja, već i do izbegavanja da se bilo šta preduzme. Zbog čega nema ni papira, ni sapuna u toaletima Pozorišta, a zbog istog manjka i drugih uslova, predstavljenih na fejsbuk-stranici Nije umetnički ćutati (kako se zvao i štrajk), a nekim i prećutanim, da se javnost sasvim ne sablazni poentiranjem katastrofalne situacije u najelitnijoj pozorišnoj ustanovi. Tako, krov teatra od nacionalnog značaja prokišnjava, zbog čega na poslednjem spratu stoji kofa i prikuplja padavine, dok od aktuelnog čišćenja fasade mlazevima vode, nema odbrane. Utičnice sa sve kablom vire iz poda, pa se zaposleni sapliću i ozbiljno povređuju. Šminkernice su zapuštene, fundusi natruleli, iz slavina teče žuta voda, prostorija za farbanje kostima je bez ventilacije, a kadu sa istom svrhom je nemoguće oprati. Veš-mašine su debelo načete korozijom, kostimi stoje po pretrpanim, neuslovnim prostorijama, po hodnicima u sanducima i na gomilama, ponegde se pronalaze i mrtvi pacovi..., što sve Savić nije mogao da ne zna. Već mu se „češljalo“ za osnovne potrebe i preduslove nastanka predstava, kako slobodno interpretiramo navode pobunjenih. Međutim, sve je to manje važno, i pravi samo metaforičnu sliku rada Nacionalnog teatra, kaže za NIN kostimografkinja Marina Vukasović Medenica. Jer, šta je sa nebrigom o neophodnim, pozorišnim radnim mestima i zanimanjima? Šta sa svega četiri muška garderobera koji pokrivaju Dramu, Operu i Balet? Šta sa dekoraterima, rekviziterima, maskerima kojih je nedovoljno da pokriju potrebe Kuće, kao i mladim talentovanim novim ljudima koji se zbog sramotnih honorarnih ugovora ne zadržavaju u NP, te nema smene generacija? Dalje, šta će obuvati glumci, pevači... Nacionalnog teatra ako više nema modelara obuće? Ko će nadomestiti stručnost i znanje modelara kostima kad napuste Pozorište gde su ovo stekli, a zbog nebrige uprave i ponižavajućih dohodaka? Da li vojska onih, nepoznatih struka i nezainteresovanih za bilo kakav rad, što su poslednjih nekoliko godina dobili stalno zaposlenje u Pozorištu, ili će mesta umetničkih zanata biti upražnjena? Da li je sreća što pravila trošenja novca za opremu predstave ne dozvoljavaju kupovinu preko oglasa i na buvljacima, pa Kuća ne može baš dotle da se sroza? Logično je i pitanje – zašto su umetnici (i tehničko osoblje) do sada ćutali, puštajući da sve ode u sunovrat? To je kao u lošem braku, trpiš i čekaš da se nešto promeni, daješ sve od sebe da se to dogodi, a onda na prividnu sitnicu, kao čir eksplodiraš, objašnjava Vukasović Medenica. A tada pokulja sav gnoj iz rana, izbije sav jad i čemer, skupljani godinama. Smena Željka Hubača sa mesta direktora Drame, bila je tako tek okidač da se bunt ovaploti. „Ćutanjem ti više nisi samo svedok, već saučesnik u propadanju, u bagatelisanju nečijeg truda, stručnosti, umeća, a na kraju, i na početku – i uloženog novca“, dodaje Vukasović Medenica. Novac, zakinut od premijera Drame u jubilarnoj pozorišnoj godini, i preusmeren na međunarodnu saradnju, bio je taj koji je i doveo do eksplozivnog naboja, i zbog čega je Hubač javno progovorio, i bio smenjen, po opravdanim sumnjama, o čemu je NIN već pisao. Sporne pare su se odnosile na koprodukciju Narodnog pozorišta sa čuvenim Nacionalnim teatrom iz Atine, a povodom premijere predstave Pluto na svetski poznatom festivalu u Epidaurusu, i odlazak ansambla Baleta NP na „neki festivalčić“ u Italiji. Za gostovanje muzičara u okviru premijere Plutoa u režiji Nikite Milivojevića u Atini, nije bilo sredstava i pored skretanja kursa novca, ali se ovde pored Savića, pojavila i naprasno popularna Mirela Krajinović, eksterna pi-arka Nacionalnog teatra, ugovorno obavezana da populariše Pozorište, a ne „instituciju“ Dejana Savića. Ipak u Globu, Krajinovićkinom tromesečniku i sredstvu afirmacije, nije bilo ni reči o tome da je Epidaurus pozvao našu Dramu da realizuje predstavu, dok su pune četiri strane bile posvećene intervjuu sa upravnikom Savićem, potvrđujući ga kao „instituciju“. S druge strane, nivo italijanskog festivala gde je otišao Balet, krajnje je upitan, napominje Vukasović Medenica, ilustrujući način upravljanja pozorišnim resursima. Za glumca Slobodana Beštića, prvaka Drame, aktuelni događaji su vrsta „reprize onog što se dešavalo tokom Savićevog prvog upravljačkog mandata 2006. godine“. Tada je Savić (dirigent po vokaciji, da podsetimo) zaustavio probe komada Čas u kome nismo znali ništa jedni o drugima u režiji Mladena Matarića, smatrajući da predstava nije dovoljno kvalitetna. Ansambl se i tada pobunio, tenzija je trajala nedeljama, u iščekivanju da Ministarstvo kulture prelomi. Agonija je prekinuta tako što je Savić zaštićen, a Ministarstvo platilo Teatru Delavi i drugim francuskim koproducentima odštetu od 103.000 evra, na ime raskida ugovora, da bi slučaj potom bio zataškan. O tome šta se dešava iza scene, Beštić nerado priča, jer su pretnje, ucene, zlostavljanje, lažne optužbe... između četiri zida sobe upravnika, teško dokazive, i za publiku nevidljive. Ali su deo kolektivnog iskustva mnogih zaposlenih, i jedan od povoda nezadovoljstva što je naizgled iznenada pokuljalo, iako se godinama „sistemski gradilo“ nemarom i drugim, proaktivnijim potezima. I biće potrebno bar toliko vremena, da se Pozorište ponovo digne na zdravim temeljima. Šta treba da se složi da se ovo dogodi? Onaj ko bude došao na Savićevo mesto, mora da bude vrstan poznavalac funkcionisanja pozorišta, ali i da okupi kompetentan tim saradnika, sa kapacitetom da isprati umetnička i sva druga dešavanja u Kući, što nije slučaj sa sadašnjim upravnikom, ni članovima Upravnog odbora. Potrebne su sistemske, kvalitativne, ali i bolne promene, izričita je Vukasović Medenica. A, kako se radilo i šta je sve na Savićevoj duši, možda će otkriti dokumentacija o broju i imenima zaposlenih, načinima angažovanja spoljnih saradnika, raznim ulaganjima i rashodima, putnim troškovima i dnevnicama, koju su štrajkači tražili na uvid od još uvek aktuelnog upravnika. „Jasno je da će on morati da ode, ali je ključno ono šta će da se desi posle, i ko će da ga zameni“, poručuju pobunjeni. Oni imaju svoje kandidate, ali ne bi da ih otkrivaju, zbog eventualnih pritisaka, ucena, pokušaja podmićivanja... Sada, u godini jubileja, 150-godišnjici od osnivanja, i uoči Dana pozorišta, 22. novembra, sve su oči uprte u Nacionalni teatar, što će možda osujetiti ideju da se situacija ponovo zataška, a krivcu opet progleda kroz prste. Neće biti moguće ni da atmosferu proslave prave narodnjačko/naprednjački pevači koji su na sceni NP snimali spotove i pravili koncerte par godina unazad. U napola restauriranu dvoranu neće ući ni knez Mihailo na konju, kako je trebalo po scenariju Juga Radivojevića, jednog od selektovanih od vlasti za mesto upravnika, koji je i režiju i mesto odbio. Nešto će morati da se pročešlja, očešlja, umije.., da se sve ne raspadne, uz tektonske potrese i pokrenutu lavinu. Pobunjeni najavljuju generalni štrajk kao najdrastičniju meru borbe za svoju Kuću, ukoliko status kvo ostane. Ali mole nebesa da za tim neće biti potrebe, na korist publike, njih samih i umetnosti. Mere zaštite Za aktuelno renoviranje fasade Nacionalnog teatra, Ministarstvo je već izdvojilo tri miliona dinara u 2017, ali su novci vraćeni u budžet, jer je bilo hitnijih poslova, kažu upućeni. Tek kad se sa zida odronio komad veličine košarkaške lopte, Savić je digao paniku, ponovo dobio sredstva i na brzinu se upustio u rekonstrukciju. Šta bi bilo da je odron nekog ubio, ko bi odgovarao i platio odštetu? Da li bi Ministarstvo i Vlada tad upravnika pustili niz vodu, ili ponovo za njega zalegli?