Ekstremizmi se međusobno hrane

Jednom sam pitala svoju mamu: Mama, da li sam ja Srbenka? Tada nisam ni znala da se tačno kaže Srpkinja. Počela sam da plačem jer sam do svoje sedme godine mislila da sam Hrvatica - počinje svoju priču dvanaestogodišnja Nina, glavna glumica dokumentarnog filma Srbenka Nebojše Sljepčevića, koji je naziv dobio baš po ovom njenom lapsusu. Ovaj film, nagrađen na festivalu u Kanu za najbolji dokumentarni film, prati probe i premijeru pozorišne predstave Aleksandra Zec, slavnog i kontroverznog režisera Olivera Frljića, koji još jednom preispituje prošlost i ubistvo dvanaestogodišnje devojčice srpske nacionalnosti iz Hrvatske, Aleksandre i njenih roditelja, u decembru 1991. godine. Počinioci ovog zločina su poznati ali ne i kažnjeni, a Frljićeva predstava premijerno je prikazna 2014. godine u Rijeci, kada je doživela javno negodovanje mnogih medija, udruženja branitelja, kao i političara. Režiser Nebojša Sljepčević Ninu upoznaje na probama ove predstave, kada sasvim slučajno ona otkriva svoj identitet i priču o tome kako je saznala da je Srpkinja. Tada je i nastala ideja za film Srbenka, koji otkriva tužnu sadašnjost modernog hrvatskog društva. Film je premijeru doživeo i u Beogradu, na minulom festivalu Slobodna zona, gde je i nagrađen specijalnim priznanjem žirija i izazvao veliko interesovanje javnosti. Da li dokumentarni film Srbenka opisuje samo poziciju i iskustva pripadnika manjina u Hrvatskoj, ili se može odnositi i generalno na sve manjine koje se danas osećaju neprijatno u modernim demokratskim društvima? Teško mi je da generalizujem kako se ko oseća. Međutim, primetan je trend rasta netolerancije u celom zapadnom svetu, i pripadnici manjina svakako imaju razloga da se osećaju neprijatno. Ovaj film govori na posredni način o svim manjinama, a ne samo nacionalnim, nego i seksualnim i političkim manjinama. Dok se Frljić bavi prošlošću i propitivanjem šta je istina, vaš dokumentarni film zapravo se bavi sadašnjim stanjem u hrvatskom društvu? Tako je. Ni u jednom trenutku mi nije bila namera da napravim film koji se bavi prošlošću, ali na ovim prostorima ne možemo pobeći od nje. I kad radiš film o sadašnjosti, to je ujedno i film o prošlosti. Prošlost i dalje upravlja našim životima i koristi se za manipulaciju emocijama za dnevnopolitičke potrebe. Iako je prošlo više od 20 godina, u Hrvatskoj je sećanje na rat još uvek sveže, i određenim krugovima je u interesu da rane ne zarastu, da traume ostanu otvorene. Čije su krivica i odgovornost za ovakav pritisak ispunjen ksenofobijom, nacionalizmom i netolerancijom, a koji je prisutan u Hrvatskoj? Krivica je u političarima. S jedne strane, HDZ je vladao veći deo proteklih 20 godina. NJihova katastrofalna vladavina potpuno je osiromašila zemlju, a desnica kao desnica, kako bi prikrila vlastitu nekompetenciju krivicu pokušava da prebaci na izmišljene spoljašnje i unutarašnje neprijatelje. Trenutak porasta ekstremizma u Hrvatskoj može se dosta precizno odrediti. To se dogodilo pre nekoliko godina, kada je Hrvatska ušla u Evropsku uniju, i kada je HDZ konačno prestao da glumi civilizovanu proevropsku stranku. S druge strane, ni SDP ne daje smislene odgovore na probleme savremenog sveta, i svojom nesposobnošću otvara širom vrata populističkim pokretima koji često kao sredstvo mobilizacije birača koriste širenje mržnje. Takođe, i crkva nosi deo krivice. Neretko sveštenici s oltara šalju poruke netolerancije, rehabilituju osuđene ratne zločince, revidiraju prošlost, a vođstvo crkve u Hrvatskoj izbegava da se ogradi od takvih ekscesa. Konačno, Hrvatska je trenutno i poligon ekstremnim konzervativnim pokretima koji pokušavaju referendumima smanjiti prava žena i nacionalnih manjina. Osim Nine, u filmu se pojavljuju i drugi protagonisti koji govore o svojim različitim iskustvima, odrastanju i prikrivanju identiteta u posleratnoj Hrvatskoj. Ponekada se čini kao da se rat nikada nije ni završio. Kome ovakvo stanje odgovara? Mnogima odgovara takvo stanje. Rat je sjajan paravan za pljačku, i to se upravo događalo. Paralelno s ratom, događala se privatizacijska pljačka čije posledice snažno trpimo i danas. Raspirivanje straha i mržnje prema drugima, snažan je način da se skrene pažnja sa stvarnih problema, i sa stvarnih krivaca za loš život u zemlji. Mislim da nije na meni da govorim o situaciji u drugim državama, ali činjenica je da i iz Srbije stižu radikalne poruke koje pokušavaju ponovno pokrenuti neprijateljstvo. Ekstremizmi se hrane međusobno. Neki ekstremni mediji, s obe strane, pokušavaju i moj film da iskoristite za širenje mržnje, s potpuno promašenim tezama, jer autori tih tekstova nisu ni videli film. Ali njih istina očigledno ne zanima. Dajete jasnu poruku o stanju u današnjem društvu u vašoj zemlji, dok s druge strane se dosta govori o pomirenju, suživotu i toleranciji. Ista je situacija i u ostalim državama u regionu, koje nisu u stanju da se suoče sa prošlošću. Mislite li da će se to ikada dogoditi i da li vaš film može doprineti tome? Mislim da mir i tolerancija nisu zajamčene vrednosti, nego se za njih stalno treba boriti. Jedan film ne može promeniti svet, ni napraviti čuda, ali mislim da je svaki doprinos toj borbi važan. Vaš film je doživeo međunarodni uspeh i ušli ste u 15 najboljih filmova za dodelu evropskog Oskara. Da li ste očekivali ovakav uspeh i koji je razlog za prepoznavanje ovog filma? Dok smo radili film mislio sam da je isključivo za lokalnu publiku. No shvatio sam da sam pogrešio još prošle godine kad smo nedovršenu verziju pokazali na zatvorenoj projekciji u Sarajevu. Reakcije stranih gledalaca bile su izrazito emotivne. Kasnije sam čuo različita objašnjenja. Jedno od njih, a ono koje mi se najviše i dopalo, jeste da je strana publika u mom filmu prepoznala situaciju u svojim sredinama, i poziciju vlastitih manjina.