Kolektivna histerija

Stara srpska poslovica kaže „Ne dao ti Bog šta ti majka misli“. Izgleda da je došlo vreme da je malo revidiramo i dopunimo, pa da ubuduće glasi „Ne dao ti Bog šta ti majka i stranka misle“. Jer teško je drugačije objasniti sve ono što se dešavalo oko karikature Predraga Koraksića Koraksa objavljene u dnevnom listu Danas. Karikatura je bila zapravo reakcija na izjave poslanika Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića i Vladimir Orlića, koji su optužili Danas da „vodi harangu“ protiv naprednjaka, nezabeleženu još od vremena Gebelsa i Adolfa Hitlera. Usledila je karikatura na kojoj su Martinović i Orlić predstavljeni kao bebe u naručju Adolfa Hitlera i Jozefa Gebelsa, mastermajnda nacističke propagande. Reakcija stranačkih udarnika, pa i institucija vlasti, nije bila iznenađenje, ali zanimljivo je to što su svi oni mahom (čak i sam predsednik Aleksandar Vučić) na karikaturi videli nekoga koga tamo nema. Vučića. Dobro, znamo da zvuči čudno kada kažemo da Vučića nema negde, ali u ovom slučaju ga zaista nije bilo. Za predsednika, koji je takođe sebe video na karikaturi, inače nije toliko neuobičajeno da negde vidi stvari kojih nema, kao što su zlatno doba, plate od 500 evra ili medijske slobode. Međutim, kod Martinovića je, na primer, taj proces do sada uglavnom bio obratan. On ranije nije video stvari kojih je bilo, kao što su recimo hiljade demonstranata koji protestuju zbog rušenja u Savamali. Osim njih, Vučića je, tamo gde ga nema, videlo i Ministarstvo kulture i informisanja i o tome nas obavestilo u saopštenju. Da, da, isto ono ministarstvo koje, kada prorežimski tabloidi i televizije pozivaju na linč ljudi, padne na zemlju i pravi se da je u nesvesti ili, u boljem slučaju, saopšti da nije nadležno i da ne želi da se meša u uređivačku politiku medija. Ali kako su svi oni videli Vučića na karikaturi na kojoj se nalaze Martinović, Orlić, Hitler i Gebels? Možda postoji neki stranački kodeks SNS-a koji nalaže da stranački funkcioneri ne smeju da vide ono što se zaista vidi već ono što predsednik kaže da se vidi? „Ne imaj drugih očiju nego Vučićevih“, pisalo bi u toj imaginarnoj petoj naprednoj zapovesti. Dakle, nije bespravna kafana nego strateški objekat. Nisu siledžije koje tuku novinare na inauguraciji nego službenici koji se staraju o bezbednosti učesnika. I nije Hitler nego Vučić. Ali nadajmo se da nije to. Takva praksa bi najveću stranku lako mogla da odvede u jednoumlje, jer demokratije nema tamo gde se prvo čeka mišljenje jednog čoveka, pa se onda iznosi svoje. Bilo kako bilo, Vučića na karikaturi nije bilo, a to što ga je više ljudi tamo, ipak, videlo može biti, ako isključimo jednoumlje, ili simptom problema sa čulom vida ili, u gorem slučaju, pokazatelj nekog novog oblika pojave poznate pod nazivom „kolektivna histerija“. U Tanganjiki se 1962. desila histerija kada se više hiljada ljudi bez prestanka smejalo mesecima. U Portugaliji su 2006. mladi nakon gledanja popularne TV serije počeli da ispoljavaju iste simptome kao i likovi iz serije koji su oboleli od zlokobnog virusa. Možda upravo svedočimo stvaranju nove kolektivne histerije. U Srbiji 2018. ljudima je kolektivno počeo da se priviđa predsednik države. Na ono malo mesta gde ga već nema.