Izvan vlade jednog dana

Napokon smo dobili važnu informaciju koja se tiče naše budućnosti: jeste da ne znamo na koji se način pregovara o Kosovu, niti kojim će redosledom biti uklanjana poslednja ostrvca relativne slobode misli, ali sada makar znamo da Rasim LJajić, aktuelni ministar trgovine, turizma i telekomunikacija, neće biti član sledeće vlade. Jednog dana, za godinu-dve. „Bez obzira na to da li nas očekuju novi izbori ili nova rekonstrukcija, ja u oba ta slučaja više neću biti u Vladi“, obznanio je političar sa najdužim stažom u vlasti – od pada režima Slobodana Miloševića do danas sa samo godinu dana pauze, u periodu 2006–2007, kada je, nakon raspada zajedničke države sa Crnom Gorom, ostao bez funkcije ministra za ljudska i manjinska prava. Sadašnji predsednik Socijaldemokratske partije Srbije (SDPS) je najavu da u Vladi više neće biti - ali ne i da će, recimo, podneti ostavku - obrazložio sopstvenim umorom od dnevne politike i umorom javnosti od njega. Kao dodatni razlog, naveo je kampanju koju protiv njega vode Muamer Zukorlić i Vojislav Šešelj, „koja je nezabeležena u parlamentu“. Tek kada je i sam postao meta, još uvek aktuelni ministar primetio je i da je „laž u Srbiji postala legitimno oružje političke borbe“ kao i da „politika više nije takmičenje ideja, niti koncept, već buvlja pijaca gde za pare možete, bez ikakvih posledica, da napadate političke protivnike“. I još: „Sve je dozvoljeno, mi se na to navikavamo i niko se ne buni, a ja u toj kaljuzi više ne želim da učestvujem“, rekao je LJajić, propustivši, međutim, priliku da kaže nešto i o odgovornosti vlasti, čiji je deo, upravo za legitimisanje laži i pretvaranje Srbije u kaljugu. U budućnosti, kako je rekao, sebe vidi kao onog ko jača stranku i bori se da Šešelj i Zukorlić ostanu na marginama, ali mogućnost da nakon izbora neko drugi formira vladu nije pomenuo. Kao što nije govorio ni o opciji da u novu vladu ne bude ni pozvan – bez obzira na to da li će njenu okosnicu činiti njegovi sadašnji ili bivši koalicioni partneri. Jer, LJajić je bio u koaliciji sa gotovo svim snagama prisutnim na političkoj sceni Srbije. U vlast je ušao kao predsednik Sandžačke demokratske partije, dela DOS-a, pobedničke koalicije koja je, mislili smo, u istoriju poslala savez socijalista i radikala i sve ono zlo koje su, tako zajedno, naneli svima nama. Osim „normalnih“ ministarskih poslova, bavio se i onim vrlo neprijatnim – od jula 2004. bio je predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim sudom, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje Akcionog plana za završetak saradnje sa Tribunalom (ostavku je podneo zbog neuspeha u potrazi za Ratkom Mladićem, krajem 2009). Verovatnije je, ipak, da će biti zapamćen po tome što je, nakon izbora 2012, na kojima je njegova stranka u Skupštinu ušla na listi DS, promenio stranu i zajedno sa još jednim „petooktobarcem“, Mlađanom Dinkićem i njegovim URS, omogućio formiranje koalicije preimenovanih radikala i socijalista. I tako se točak istorije zahuktao u pravcu iz koga smo mislili da smo pobegli, stigavši, trenutno, do tačke u kojoj, sad već svakodnevno, dobijamo vesti o nasilju nad ljudima koji ne podržavaju autokratsku vlast Aleksandra Vučića. LJajićeva najava nekog budućeg odsustva iz vlasti protumačena je u jednom delu javnosti kao vesnik početka pada aktuelne vlasti i priprema terena za „pretrčavanje“ ka strani budućih pobednika. Logična je i pretpostavka o početku predizborne kampanje, a postoji i škola mišljenja prema kojoj je, zapravo, LJajić samo svestan da, usled potrebe za radikalizacijom stanja u Srbiji, ističe njegov rok trajanja u naprednjačkom univerzumu. Toj verziji u prilog mogla bi ići činjenica da je Šešelj svoju kampanju protiv njega, započetu uoči nedavnih izbora za nacionalne savete, sprovodio uz očiglednu i otvorenu pomoć naprednjaka, LJajićevih koalicionih partnera. Svačeg groznog je tu bilo, ali se LJajić zadržao na javnim žalbama - bez ostavke. Možda zato što ima poslova iz kojih se ne izlazi po sopstvenoj želji, već samo u skladu sa „višim interesima“?