I šta ćemo sad?

Koristeći RTS, javni servis plaćen i od ljudi koji su glasali za „tajkunsku hidru“ (ako to uopšte postoji mimo tvrdnji Aleksandra Vučića), predsednik svih građana je baš izvređao „taj ološ“ od opozicije. Obavestio je naciju da su lopovi, možda i ubice, a ako nisu da su svakako krivi za zataškavanje smrti Ranka Panića, i da rade protiv interesa države i stranih investitora. Delovalo je čak i da je zaboravio na program sopstvene stranke u kom kao jedan od ciljeva piše: „Reafirmacija rada RTS-a i njenih programskih opredeljenja sa ciljem da bude javni, a ne partijski servis, tako da u svakom segmentu svog programa promoviše kulturne vrednosti: kultura govora, kultura dijaloga...“, pa je za jednog od lidera Saveza za Srbiju rekao: „Đilas je moja tetka iz Kanade, jer takve tetke nema na svetu“. Ali bez obzira na sve to on je ipak za dijalog, naravno ne onakav kakav je poznat demokratski uređenim državama, već onakav kakav u svojstvu „velemajstora“ sam režira: spreman je da dođe na RTS i da odigra simultanku sa 10 opozicionih lidera, ali pod uslovom da svaki od njih dobije pet minuta da mu kaže šta ima, a da on svakom pojedinačno može da odgovara takođe pet minuta. I ko kaže da to nije dijalog: čitavih 50 minuta da 10 ljudi iskaže sve što misli o ulasku u EU, izmenama Ustava, rešenjima za Kosovo, budžetu.... i da im jedan čovek na to 50 minuta replicira. Ne, to nije dijalog, uzvratili su lideri SZS i uputili pismo rukovodstvu RTS-a u kom su pitali kako još treba da ih Aleksandar Vučić okleveta i šta još treba da slaže o njima, da bi se neko na RTS- u dosetio da je skladu sa pravilima novinarske profesije da im omogući da se i oni čuju. Zbog toga su zatražili da im se obezbedi da u emisiji Oko, u kojoj ih je Vučić napao, odgovore na „iznete laži“. U skladu sa trenutno važećim pravilima dijaloga, čelnici RTS-a ih nisu udostojili čak ni odgovora. Međutim, na pitanje šta se dogodilo sa dijalogom i da li ga je moguće uspostaviti, poslanik SNS-a Vladimir Đukanović za NIN kaže: „Pitanje je besmisleno. Niko ga nije ni prekidao, osim što pojedinci u opoziciji pokušavaju da glume žrtve. Kad god hoće i gde god hoće mogu da razgovaraju. Poenta je što oni to ne žele, jer ovako stvaraju sliku o sebi da su, navodno, ugroženi.“ Ne ulazivši u to ko je žrtva a ko ne, poslanica DS-a Gordana Čomić smatra da dijaloga nema: „Nismo u Srbiji do sada ni pokušali bilo kakav dijalog, o bilo čemu, sve se svodilo na monologe umesto na razmenu stavova o bilo kojoj ideji. Treba znati da je dijalog proces u kom dobrovoljno slušaš nekog koga ne trpiš, u kom nema pobednika, ali je jedini alat demokratije. Kod nas se saopštava a ne razgovara, pa čim budemo hteli da razgovaramo – biće i dijaloga.“ Da li će, veliko je pitanje ako pogledamo situaciju na terenu, koji je obuhvatio ne samo svaki kvadrat Srbije, već i medijski prostor, ali i društvene mreže. Nedopustivo je da predsednik „Sloge“ i član SZS Željko Veselinović pozove na silovanje Ane Brnabić. Još je manje dopustivo da i pored izvinjenja SZS ostane njihov član, iako je u svom napadu ispoljio i homofobiju („lezbijka“) i rasizam (da je siluje „obdaren Afroamerikanac tek pušten iz zatvora“) i nemanje elementarnog osećaja za ljudska prava i pristojnost. Da bi se gradio bilo kakav politički dijalog, takav čovek mora da bude odstranjen iz politike. Međutim, isto tako je nedopustivo da Ana Brnabić optuži SZS za pokušaj ubistva Borka Stefanovića jer su oni ti koji prave podele u društvu i vrše verbalno nasilje. „Ko je mene nazvao kreaturom? Ko je nas nazvao ’skotarijom’ i spodobama? Hajde da se vratimo normalnom diskursu, to je ono na šta sam ja uvek pozivala. Nemojte da krivicu prebacujete na nas, a da pretite silovanjima i vešanjima“, pojasnila je premijerka i dodala da će fizičko nasilje stati kada opozicija prestane sa verbalnim. Dakle, Borka Stefanovića neće tući metalnim šipkama kada stane verbalno nasilje opozicije, jer ono koje sprovodi vlast ima drugačiji efekat – afirmiše toleranciju i dijalog. Sasvim je logično da zvanična i svakodnevna saopštenja koja izdaje SNS na svom sajtu i koja potpisuju visoki državni a ne stranački funkcioneri, afirmišu duh dijaloga iako smo samo u poslednjih mesec dana u njima mogli da pročitamo: „DS na krvavim rukama surčinskog i zemunskog klana zgrabila vlast u Srbiji“, „Đilas i Janković i Jeremić i Obradović, dakle svi zajedno, trude se da pljunu po Srbiji kada god mogu“, „Lideri SZS napunili su džepove i ništa im nije skupo“, “Mržnja koju pokazuju nije političko već psihičko stanje“ … Da li je baš tako? „Jasno je da kultura dijaloga podrazumeva postojanje demokratije i kulturnog ambijenta u kome se dobro razume da je dijalog bolji od kletvi i psovanja. Nažalost, mi od demokratije imamo osušene mrvice od kratkog i dosta neuspelog pokušaja njenog stvaranja. Mi živimo u autoritarnom društvu bez presedana u kome je jedan glas do te mere nadjačao sve, da se čak ni cviljenje ne čuje. Kako uopšte u takvim uslovima možemo da se pitamo o eventualnom dijalogu vlasti i opozicije. U moru najstrašnijih etiketa, denuncijacija, diskvalifikacija i svakojakog agresivnog ruženja ne samo opozicije već svih onih koji se drznu nešto javno da kažu protiv vlasti, preko batina i javne objave protiv opozicije koja se još uvek naziva DOS-om na javnom mestu ispred Skupštine, u neprekidnom ponavljanju istih reči punih mržnje i prezira prema opoziciji, a koje se glasno, uvek, od jutra do mraka čuju iz usta onoga ko treba da bude predsednik svih građana - bilo kakav pomen o mogućnosti dijaloga je promašena tema. Takav politički i kulturni ambijent je opasan jer je nabijen negativnom energijom, besom, mržnjom, a to nikako ne može biti uslov stabilnosti. Po mom mišljenju, verbalni napadi koji se pretvaraju u fizičke ne govore dobro o našoj budućnosti“, objašnjava za NIN Jelena Đorđević, profesor na Fakultetu političkih nauka. Da postoje ozbiljni problemi nastali nedostatkom dijaloga stav je i Evropske komisije koja je u svom godišnjem izveštaju o napretku za 2018. između ostalog navela: „Stvarna rasprava i međustranački politički dijalog i dalje su slabi i postoji rizik da to oslabi efikasnost Narodne skupštine i kvalitet zakonodavstva. Nije se raspravljalo ni o jednom nacrtu zakonodavnih predloga koji je podnela opozicija“. Međutim, u međuvremenu je vlast odlučila da ne raspravlja čak ni o sopstvenim predlozima zakona. Kada je 2017. prilikom donošenja budžeta „patentirana“ ideja o enormnom broju istih amandmana, SNS je to proglasio „odgovornom politikom“, ali su zaboravili da o tome obaveste i koalicione partnere. Greška – Marijan Rističević se istrčao sa iskrenošću: „Do sada smo bili kao glineni golubovi, budući da se na raspravi o amandmanima obično više čuje opozicija. A moj stav je da bolje da oni mene slušaju nego ja njih.“ Ove godine je to podignuto na još viši nivo: budžet je samo jedan od 62 zakona koji se donose objedinjeno, poslanicima je dato po 1,2 sekunde da se izjasne o svakom, a predstavnicima poslaničkih klubova čitavih 20 sekundi. Proterivanje dijaloga iz parlamenta je bilo toliko očito da se oglasio čak i večiti omiljeni opozicionar Vojislav Šešelj: „Vi iz parlamentarne većine time ste oborili sopstveni rekord. To vam jača efikasnost rada, ali je izvetrio duh demokratije iz Skupštine. Pisaće se o ovom skupštinskom sazivu.“ Nema sumnje – ponižavajuće i za opoziciju i za demokratiju. Dovoljno ponižavajuće i toliko besmisleno da prosto vapi za drastičnim potezom – izlazimo iz ovog parlamenta i ne vraćamo se dok ne budete spremni na dijalog. Umesto toga, jedan deo opozicije se odlučio za opstrukciju, što je legitimno (unesi sliku, unesi kamen, iznerviraj Maju Gojković i bar ćeš tako postati vest u medijima), ali i za nešto što nije legitimno – jezik uvreda koji u parlamentu nije mogao da se čuje čak ni 90-ih, ako izuzmemo nastupe radikala. Recimo, ako Zoran Živković nije spreman da izađe iz parlamenta, onda mora da bude spreman da civilizovano odreaguje na uobičajenu retoriku SNS-a, poput nedavne upadice Srbislava Filipovića da „ne može da stoji na nogama od tolikog vinjaka“, a ne da predsedavajućeg parlamenta koji to ignoriše (oni uvek ignorišu upadice svojih) nazove „džukelom i majmunom“. Jer jedino što postoji gore od nemanja dijaloga su takve reakcije, a postoje ozbiljne indicije da će to nadvladati. „Nije primitivizam uspeo da pobedi. Strah da se ponašamo kao odrasla ljudska bića, zasada – jeste. Nažalost, po sve dečake koji ne umeju drugačije, a i neke devojčice. Politička kultura je deo volje za gradnjom dijaloga, a kada je nema, ima tog vidljivog straha od odraslog i odgovornog jezika i ponašanja. Verbalno nasilje nije politika“, kaže Gordana Čomić. Međutim, debata jeste, ali je nema. Jelena Đorđević podseća da u vreme tzv. dosovske vlasti nije bilo nijednog dnevnika gde se ne bi čulo mišljenje o događajima i osporavanja opozicije onoga što vlast čini, da su postojale debate i u javnom prostoru i u medijima, a da je opozicija bila ravnopravna u javnom i političkom polju - uz sve mane, slabosti i neuspehe. I dodaje: „Ta atmosfera demokratije u pokušaju jeste mnogo pomogla da danas imamo vlast koju imamo, a koja je nekad bila u opoziciji. Dakle bilo je dijaloga, a danas ga nema. Ima psovki, verbalnog nasilja - i to je to. Vlast je ta koja gradi kulturni ambijent u kome deluju i opozicija i ostali. Zato nije čudo što i opozicija, nemajući nikakvog prostora, ulazi polako u psovački verbalni kod - da bi u malo prostora, za što kraće vreme, izgovorila ono što misli. Tužno i opasno. Opozicija je izgleda razumela da, sudeći po izbornim rezultatima, ovaj narod voli i najbolje razume agresivni, nekulturan i uvredljiv žargon koji je kao zvanično jezičko pravilo uvela radikalna stranka, a poslednjih šest godina dominantni lik naše političke zbilje. Pa povremeno poveruje da je to jedini način da dopre do uha ljudi naviklih na taj tip komunikacije. To je znak totalnog kulturnog kolapsa koji je inicirala i ubrzala vladajuća stranka.“ Psovanje, prebijanje, pa čak i metalna štangla koja ovog puta nije ubila ali će možda sledeći put ostvariti svoj cilj, trebalo bi da predstavljaju poslednju fazu u polarizaciji Srbije i definitivni kraj iščekivanja da bi dijalog ipak mogao da se uspostavi. Očigledno je opozicija bila svesna kuda idemo još 2015, kada je uputila zahtev da se otvori dijalog o izbornim uslovima. Već tada je bilo jasno da na televizijama sa nacionalnom frekvencijom ne mogu da ostvare ni ono što im sasvim solidni zakoni koje imamo i koji se ne poštuju, garantuju. Nisu dobili čak ni odgovor - malo smo zauzeti da popričamo sa vama. Svoj zahtev su ponovili i godinu dana kasnije, ali je ishod bio isti. Kako se to uklapa u tvrdnju Vladimira Đukanovića da opozicija „kad hoće i gde hoće“ može da razgovara? „Isti su uslovi kao kada su oni bili na vlasti. Slovo nije promenjeno. Kako tada nisu osetili potrebu da menjaju uslove? Očito je da danas imaju problem što ih narod neće, pa izmišljaju teme. Ali, ako im je lakše, lično sam pristalica da SNS uopšte ne učestvuje u izbornoj kampanji i da se tokom cele kampanje od jutra do mraka samo opozicija pojavljuje na svim medijima. Tvrdim vam da će i tada drastično izgubiti“, kaže Đukanović. Dobro, možda narod neće opoziciju, možda Dragan Bujošević to zna pa im ne omogućava pristup javnom servisu i možda u Srbiji više ne postoji nijedan čovek koji bi želeo da čuje razmenu mišljenja između vlasti i „tajkunske hidre“. Ni na RTS-u, ni na nekoj drugoj televiziji sa nacionalnom frekvencom (javno dobro koje pripada svim građanima), ni u parlamentu. Ali teško je zamisliti situaciju u kojoj se ta ista prava oduzimaju i pripadnicima vlasti, posebno ministrima. Ili možda ne moramo da zamišljamo? „Ovde je laž postala legitimno oružje političke borbe, politika više nije takmičenje ni ideja niti koncept, već buvlja pijaca gde za pare možete bez ikakvih posledica da napadate političke protivnike. Sve je dozvoljeno, a mi se na sve navikavamo“, rekao je Rasim LJajić. Ali, neka ministrova ne bude poslednja, za kraj je ipak pogodnija predsednikova. Možda ona koju Vučić ovih dana rado izgovara: „I šta ćemo sad?“ Pa, šta ćete sad?