Baš promašaj

Nekoliko spomenika podignutih poslednjih godina u Beogradu izazvalo je opštu pažnju sa mnogo suprotstavljenih vrednosnih stavova i različitih ocena. U mnoštvu beogradskih skulptoralnih dela raznih namena ograničićemo se na spomenike podignute u godinama od početka novog stoleća. Za početak nekoliko reči o svojstvima i značenjima koje sobom nose spomenici. Prevashodno oni memorijalni artefakti posvećeni ličnostima ili događajima, na drugom značenjskom nivou oni su autonomna likovna dela, ali su i značajni sudionici u formiranju neposrednog ambijentalnog okruženja i, takođe, važna reperna znamenja opšteg urbanog prostornog mozaika. Novi vek je počeo obeliskom „Večna vatra“ u Parku prijateljstva koji je, eto ironije, zapravo iskazivao mržnju prema učesnicima NATO agresije 1999. Svojom formom bio je to nevešto sazdan visoki stub sa vršnom bronzanom imitacijom plamena iz koga je izbijala prava vatra trajno ugašena posle odlaska glavnog inicijatora ovog obeležja, Mire Marković. Spomenik dočekan ne samo vrednosnim sporom, nego opštim otporom, pojavio se nedaleko od glavnog ulaza u zgradu Aerodroma „Nikola Tesla“, u vidu stojeće figure Nikole Tesle. Ovo delo Darinke Radovanović stavom i izrazom bilo je ispod nivoa dostojnog Tesle, pa je bilo i mnogo glasova za njegovo uklanjanje sa ovog mesta. Spomenik Gavrilu Principu na uglu ulica Nemanjine i Sarajevske autora Zorana Kuzmanovića prošao je mimo zapaženijih javnih polemika, ali svojim „drvenim“ stavom nemuštog izraza on je daleko od iskaza dužne pošte značajnoj istorijskoj ličnosti. Na drugom kraju istog parka, uz Ulicu kneza Miloša, postavljena je znatno ranije replika kompozicije Petra Ubavkića posvećena Drugom ustanku, uz tipičan primer nesrazmere dela i okruženja koje je prosto „progutalo“ neveliki spomenički volumen. Upravo prevelika nesrazmera između postolja i biste Jurija Gagarina, u bulevaru njegovog imena, naišla je na podsmehe i, bar privremeno, uklanjanje do zamene novom verzijom. Prema zvaničnim najavama konkursno rešenje spomenika (ako on, u ovom slučaju, uopšte može da se nazove tom odrednicom?) Zoranu Đinđiću je u pripremi za realizaciju. Zašto smo stavili upitnik uz oznaku spomenik? Pa ko bi od prolaznika, čak i sa nevelike distance, u toj uličnoj instalaciji prepoznao spomenik? Tek u neposrednoj blizini pomoću natpisa i glasa emitovanog iz skrivenih zvučnika razrešila bi mu se prethodna zagonetka. I šta onda? Trebalo bi da tu provede bar petnaestak minuta pune pažnje da stekne pravi utisak dizajnerske poruke. Dakle, eto Beogradu nove vrste memorijalnog dela - glasovnog spomenika. Određena lokacija na krovu podzemne garaže takođe zaslužuje veliki upitnik. Bilo je prirodno što je izuzetnu pažnju građana izazvala pojava spomenika patrijarhu Pavlu, omiljenoj ličnosti naše bliske prošlosti. Praćen raznovrsnim komentarima, spomenik je, ipak, naišao na više negativnih ocena kojima se, evo, pridružujem. Zašto? Prevashodno tu je čudno izabrano mesto na obodu prilaza Crkvi Svetog Marka, a bez vidljive interakcije sa njom. Neprihvatljivo je, zatim, zaleđe sa tramvajskom okretnicom, a još je upitnija usmerenost lica prema naspramnim kafićima. Kad je reč o vajarskom učinku autora Zorana Maleša, javlja nam se više nedoumica. Znajući patrijarhovu figuru, ličnost i držanje teško je prihvatiti da je sećanju na njega bio prikladan vajarski kompozicioni eksperiment u kome on lebdi u sedećem položaju ili je, pomišljamo, izgubio oslonac pa, statički nestabilnoj figuri preti pad u travu. A, povrh svega, u samom liku nema one poznate patrijarhove svetačke blagosti. Kad ovo kažemo nameće nam se poređenje sa spomenikom nedavno postavljenim u Leposaviću mladog vajara iz Raške, Milenka Balovića, gde je u punoj meri pogođen patrijarhov karakterističan izraz. Da bismo tekst završili vedrijim tonovima pomenućemo dobru i nedavno maštovito postavljenu, uz zgradu Kinoteke, bronzanu figuru Karla Maldena, autora Zdravka Joksimovića.