CEFTA minus

Sumirajući desetogodišnji trgovinski učinak zemalja regiona, udruženih u zonu slobodne trgovine CEFTA, resorni ministar trgovine, turizma i telekomunikacija Rasim LJajić istakao je u februaru prošle godine kako je srpski izvoz u članice CEFTA u tom periodu porastao više od dva puta i kako se to desilo zahvaljujući činjenici da je „ekonomija išla drumom, a politika šumom“. Korist od ovog trgovinskog sporazuma, koji su 2006. potpisale države regiona, uključujući i teritoriju Kosova, u čije ime je paraf stavio Unmik, imale su sve ove ekonomije, a najbolja ilustracija je povećanje trgovinske razmene među članicama i po nekoliko puta. I uprkos sporadičnim klipovima koje su trgovinski partneri postavljali jedni drugima u točkove, čestim blokadama kamiona na granicama, povremenim podizanjem zaštitnih carina na uvoz osnovnih životnih namirnica i uvođenjem necarinskih barijera, čije se brojanje došlo do stotinak, upućeni kažu da je nedavni potez Prištine i uvođenje carina od 100 odsto na uvoz robe iz Srbije i BiH, najeklatantniji primer kršenja ovog sporazuma i verovatno najveća kriza CEFTA u poslednjih 12 godina. NIN je istraživao kakva je budućnost CEFTA sada kada je politika opet zagazila drumom, a ekonomiji, preciznije trgovini ostavila kao jedinu mogućnost da krene šumom? Da li će CEFTA preživeti ukoliko vlada Ramuša Haradinaja, i uprkos upozorenjima koja dolaze iz Evropske unije i SAD, istraje u nameri da carinske stope od 100 odsto zadrži do srpskog priznanja Kosova kao nezavisne države? I može li se, u okolnostima u kojima Srbija i BiH za sada odbijaju da prisustvuju sastancima CEFTA, govoriti o proširenju saradnje među članicama ove zone slobodne trgovine i na polje usluga, investicione klime, digitalizacije, o čemu se uveliko pregovaralo, pod kapom Brisela, sve do najnovije odluke Prištine? Šta će biti sa stvaranjem regionalne ekonomske zone Balkana, koju zdušno zagovara briselska administracija, a, makar i deklarativno, i premijeri ovih zemalja? Ne preti li trenutna situacija da sporazum koji je trebalo nazvati CEFTA plus, jer bi bio više od sadašnjeg ugovora, a manje od carinske unije, pretvori u CEFTA minus, odnosno zastoj u trgovini, ali i primeni svih do sada postignutih dogovora. Olivera Jocić, v. d. pomoćnika ministra u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija kaže za NIN da je odluka vlasti u Prištini politička, te su zbog toga ekonomiji, odnosno ovoga puta CEFTA sporazumu ruke, praktično, vezane. „Sporazum je nesumnjivo prekršen, baš kao što je prekršen i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU, jer se svaka potpisnica SSP-a, pa i Kosovo, obavezala da će u potpunosti poštovati i primenjivati CEFTA sporazum. CEFTA jeste u krizi, pogotovo što do sada nijedan spor među članicama nije otišao dalje od direktnih bilateralnih konsultacija i trenutno se nalazimo na potpuno nepoznatom terenu“, kaže sagovornica NIN-a. Analizirajući dosadašnje sporove i prepreke u primeni ovog sporazuma, Jocićeva kaže da je bilo slučajeva uvođenja zaštitnih carina, odnosno nekih drugih prepreka u trgovini, ali da su ti problemi brzo rešavani. Kao najteži slučaj među njima, navodi, opet, potez Prištine kada je uvela carine na uvoz termo blokova i još nekih vrsta građevinskog materijala, a koje su i dalje na snazi, i pored činjenice da je na specijalnom sastanku Zajedničkog komiteta CEFTA, održanom zbog toga, zaključeno da je sporazum prekršen i da se te carine moraju ukinuti. To što prištinske vlasti nisu postupile prema ovom zaključku, govori u prilog činjenici da nešto ne funkcioniše u mehanizmima kojima ovaj sporazum raspolaže kako bi rešavao potencijalne sporove i krize. Ne samo da odluka Zajedničkog komiteta, koji čine predstavnici zemalja potpisnica, mora biti jednoglasna, što podrazumeva da i onaj ko je prekršio sporazum mora glasati za, nego se i ove odluke donose u svojstvu preporuka i iz njih ne proizlazi nikakva sankcija za prekršioca. „Zbog činjenice da su mehanizmi rešavanja sporova manjkavi, upravo je Srbija insisitirala i predlagala da se oni unaprede, i o tome se pregovara“, kaže Olivera Jocić, uz opasku da je i tokom decembra na sastancima CEFTA trebalo da bude reči o tome, ali su i Srbija i BiH odlučile da ovim redovnim sastancima, koji će se održati baš u Prištini, ne prisustvuju dok tamošnje vlasti ne povuku odluku o carinama. Za sada, jedini mehanizam kojim raspolažu i političari u Beogradu i u Sarajevu su ili uvođenje kontramera ili pak spor pred Arbitražnim tribunalom koji, kada i otpočne, može trajati i do 18 meseci. Arbitraži pak mora da prethodi sastanak Zajedničkog komiteta i zahtev da se taj sastanak održi Srbija je već podnela. Jocićeva objašnjava da je 90 dana od podnošenja takvog zahteva rok da se slučaj reši pre nego što ode na Arbitražu, a to podrazumeva sastanak Zajedničkog komiteta, a onda moguće i predlog da se strane u sporu, ovoga puta Beograd i Priština, pokušaju dogovoriti u procesu medijacije. Ukoliko se ne uspe u ovoj nameri, obrazuje se Arbitražni tribunal, koji radi po pravilima međunarodnih tribunala u Hagu, ali kako će to sve izgledati, niko ne može da tvrdi, jer pređašnjih iskustava nema. I sve sem roka, koji može biti i do godinu i po, potpuna je nepoznanica. „Nismo na terenu prava i ekonomije, već čiste politike i zato je teško tvrditi šta će se desiti. Suština kod ovakvih sporova i jednostranog kršenja sporazuma je da onaj ko je oštećen bude namiren, odnosno da Srbija kao država, u ime svoje privrede koja je oštećena uvođenjem carina, dobije naknadu za pretrpljenu štetu. Da li će se to i kako desiti, teško je reći“, tvrdi pomoćnica ministra LJajića. A dok se čeka rasplet, koji može potrajati i celu narednu godinu, pregovori o proširenju CEFTA sporazuma, ali i formiranju regionalne ekonomske zone, očigledno su u zastoju. Slutnje Gorana Svilanovića, generalnog sekretara Saveta za regionalnu saradnju, da će naredna godina biti presudna za sudbinu daljeg regionalnog udruživanja, koje je izneo za NIN polovinom oktobra, a povodom izjave albanskog premijera Edija Rame kako srpski kapital nije dobrodošao u strateški sektor Albanije, očigledno se obistinjuju. „Za nas je 2019, godina kada bi glavni dogovori morali da postanu realnost, ali i godina kada će se videti šta je realnost“, rekao je pre dva meseca Svilanović. A realnost je trenutno takva da umesto očekivanja da se naredne godine krene u primenu dogovora koji su već postignuti među članicama CEFTA ili je barem tako izgledalo, dođe do potpunog zastoja, ukoliko, naravno, Priština istraje u odluci o carinama, a Beogradu u tome da neće prisustvovati sastancima. Naredna godina mogla bi ujedno označiti i kraj iluzije, podstrekivane iz Brisela, da se na ovim prostorima može stvoriti jedinstvena ekonomska zona. Pod pretpostavkom da politička vrhuška regiona od ovoga, prećutno, nije već odustala. I da podsetimo, regionalna ekonomska zona je zapravo čedo Berlinskog procesa, a premijeri šest zemalja regiona upravo su na samitu u Trstu, prošle godine, potpisali Akcioni plan o formiranju ove zone. Prema dogovoru, u njegovoj osnovi je CEFTA, ali dogovor je da ona bude proširena na liberalizovanu trgovinu uslugama, jer sada je ograničena samo na robu, zatim na dogovor o uklanjanju necarinskih barijera i na kraju dogovor o unapređenju mehanizama za rešavanje sporova. Uporedo sa tim, odnosno dogovorom koji se kolokvijalno zove CEFTA plus, a koji su članice CEFTA uveliko pregovarale poslednjih godina, iz Brisela se insistiralo i na dodatnom udruživanju upravo u regionalnu ekonomsku zonu koja bi pored CEFTA plus, podrazumevala i ujednačavanje politika za privlačenje investicija, mobilnost visokokvalifikovane radne snage u određenim zanimanjima, dok bi četvrti stub tog regionalnog zajedništva činila digitalna integracija, pa i dogovor o ukidanju rominga među potpisnicama. Dušan Proroković, iz Centra za strateške alternative, kaže da je jasno da od stvaranja regionalne ekonomske zone nema ništa. „Priča o tome podsticana je iz Brisela da bi se na ovim prostorima stvarala iluzija da ćemo nekada postati članice EU. Pritom, ne bi čudilo ni da je Nemačka, koja je očigledno inicijator ekonomske zone, zapravo želela da ovim istisne ruski uticaj na Balkanu, jer bi stvaranje takve zone verovatno doveo u pitanje Sporazum o slobodnoj trgovini Srbije i Rusije“, kaže Proroković. Ovaj sagovornik NIN-a kaže da je regionalna ekonomska zona nepotrebna, pored sporazuma CEFTA, od kojeg su sve članice imale evidentne ekonomske koristi. „Nama je u interesu i CEFTA plus, ali Albanci sada kažu da njima nije. Uvođenje carina je očigledna namera Prištine da istisne Srbiju sa tog prostora, a trgovinska razmena u kojoj mi ostvarujemo veliki suficit je dobra prilika za to“, tvrdi Proroković i dodaje da CEFTA nije jedini sporazum koji ima manjkavosti, odnosno u kojem ne postoje mehanizmi za sankcije ili rešavanje sporova. „Brojni sporazumi koje je EU ovde implementirala imaju manjkavosti. Suština je da se tada, kada su oni počeli sa primenom, uključujući i CEFTA sporazum, niko nije pretpostavljao da će se prijem u članstvo u EU ovoliko odužiti, zato i nema razrađenih zaštitnih mehanizama. Mi smo sada dalje od EU nego što smo bili 2003, a tada niko nije mislio da će se to desiti“. Iako sagovornici NIN-a veruju da će CEFTA opstati, odnosno da će ekonomija naći svoj put, pa makar on bio i šumom, Proroković ne veruje da je lako i brzo moguće promeniti CEFTA sporazum, ma koliko se činilo da je zbog svih problema koji sada postoje, to neophodno. A upravo to je, pre dva meseca, bila najveća dilema Gorana Svilanovića - da li zemlje regiona mogu otići korak dalje i mogu li, što on smatra potrebnim, „pregovarati novi sporazum CEFTA, koji bi sve što je u međuvremenu dogovoreno, integrisao u jednom dokumentu“. Ako ova dilema još uvek postoji. Ili će biti da je rešena odlukom Prištine da uvede carine na proizvode iz Srbije i BiH, i da na njima istraje sve dok im se ne prizna nezavisnost.