Noćna mora američkog sna

Da Majkl Mur nije očigledna, teška i kabasta stvarnost, bilo bi loše pisanje stvoriti takav lik i nameniti mu Flint kao rodno mesto. „Flint“ je engleska reč za kremen, i ako iz njega izvučete književni lik koji je zapaljiv, već ste banalni. Realnost, međutim, može bezbrižno da bude banalna, i Majkl Mur, dobar kandidat za najkontroverznijeg dokumentaristu 21. veka, zaista je rodom iz Flinta u Mičigenu. Možda ime rodnog mesta nije usud, ali njegove ekonomske i društvene koordinate jesu. Kada znate da je Flint za Murovog vakta prešao put od ponosa američke automobilske industrije do jednog od najopasnijih mesta za život u SAD, od osamdeset hiljada zaposlenih iz grada i okoline u DŽeneral motorsu 1978. do manje od osam hiljada takvih radnika 2010. godine, i od dvesta do sto hiljada stanovnika, valjda u intervjuu sa Murom ne biste postavili pitanje: „Šta je inspirisalo vašu karijeru? Karijeru po kojoj nam je najpoznatiji, Mur je počeo 1989. godine, filmom Rodžer i ja o lokalnim svinjarijama DŽeneral motorsa, a nakon što je obigrao svet, vratio se u Flint 2018. da u njemu snimi najbolje kadrove svog dvanaestog filma, Farenhajt 11/9. Film koji ovih dana debituje u srpskim bioskopima, a u Americi se gleda od kraja septembra, posvećen je Donaldu Trampu i imenom i promotivnim materijalom i očekivanjima javnosti, ali Majkl Mur ima previše pameti i poštenja da bi tu kreaturu tretirao kao izvorno zlo. Umesto toga, udarni komad filma je parabolična flintska tragedija. Murov rodni grad je, ukratko, zbog pohlepe lokalnih političara i njihovih prijatelja umesto čiste vode iz jezera Hjuron – trećeg ili četvrtog najvećeg slatkovodnog jezera planete – koju je pio pedeset godina, počeo da dobija vodu iz zagađene lokalne reke. Potom su deca počela da gube kosu. DŽeneral motors se žalio da voda iz lokalne reke korodira njegove automobile, i dobio je natrag vodu iz Hjurona. Stanovnici nisu, verovatno zato što su im tela otpornija od tela „bjuika“ i „ševroleta“. Službenici ministarstva zdravlja koja je ustanovila da deca imaju opasan nivo olova u krvi, nadređeni su tražili da rezultate izmeni. Gledalac do sada već kipti od pravednog besa, i ako ne prati baš posvećeno vesti iz Amerike, i ako nije obratio pažnju na svaki detalj – što u često brzometnim Murovim filmovima nije lako – moguće je da je propustio da shvati kada se ova flintska tragedija dešava. Shvata kada u Murov grad sleće predsednik SAD – Barak Obama. Većinsko afroameričko stanovništvo Flinta oduševljeno dočekuje prvog crnog predsednika Amerike, veliku nadu celog liberalnog čovečanstva, a on problem njihove bolesne dece rešava tako što teatralno i veoma obazrivo vlaži usne lokalnom vodom kako bi ih uverio da je sve okej. Usput priča da je kao mali progutao komadić olovne boje i da ga to nije omelo da postane predsednik. Zatim se Obama vraća u avion, gde – ovo je domaštano – verovatno odmah počinje detoksikacija. Rekosmo, Majkl Mur je suviše pametan i pošten čovek da ne bi jasno rekao da je za Donalda Trampa kriva liberalna Amerika koja je i svojim poslednjim adutom, Barakom Obamom, izdala potlačene. To nije krio ni u oktobarskom razgovoru sa filmskim kritičarem Indipendenta DŽefrijem Meknabom. Mur je Meknabu rekao da je Farenhajt 11/9 počeo da kleše u Velikoj Britaniji, gde je boravio nekoliko dana pred referendum o izlasku iz Evropske unije. „Pričao sam sa mnogim radnicima, ljudima sličnim mojim susedima u Mičigenu. Bilo mi je jasno da će bregzit uspeti. Videli smo Britance koji nisu nužno hteli da napuste EU, ali koje je sistem tako izneverio da je bregzit u njihovim rukama postao Molotovljev koktel. Mogli su da ga bace na sistem i raznesu ga kako bi ih neko najzad čuo. Zaledio sam se od straha. Znao sam da ćemo za šest meseci isti taj fenomen gledati u Americi, samo što se neće zvati bregzit, već Tramp”, efektan je Mur. Za slučaj da nekome ta velika izdaja još nije jasna, u Farenhajtu 11/9 Mur podseća i kojim su marifetlucima demokrate umesto Bernija Sandersa spram Trampa isturile Hilari Klinton, otelotvorenje liberalne političke elite koja je narod uglavnom gledala sa deset hiljada metara visine ili sa planine od stotina hiljada dolara kojom je veliki biznis finansirao njenu politiku. A ako ni to nije jasno, tu je i ostatak intervjua. „Ovde nas nije doveo Tramp. Tramp nije stvorio haos u kome se nalazimo. Haos će ostati i nakon što se Trampa otarasimo. I dalje ćemo imati masovna ubistva i ljude bez zdravstvenog osiguranja. Film je zato o većem Trampu, o Trampu koji smo mi, Amerikanci“, zaključuje Mur. Majkl Mur bi izneverio sebe kada ne bi bio kontraš i planetarnoj opsednutosti Donaldom Trampom. Rođen je 1954, i još kao dečak, na nekom putovanju na jug, iz inata je iskoristio toalet za Afroamerikance. Kasnije je hteo da bude katolički sveštenik. Sviđalo mu se to što sveštenici marširaju sa Martinom Luterom Kingom, pomažu zemljoradnicima da se organizuju i bivaju hapšeni. Ipak je izbačen iz semeništa jer je „postavljao previše pitanja“, piše Mur u autobiografiji. „Želim ti dobro šta god radio u životu i molim se za one koji će morati da te trpe“, rekao je Muru sveštenik koji ga je obavestio da je nepoželjan. U srednjoj školi je sa sve dugom kosom postao član konzervativnog školskog odbora, i time najmlađi izabran zvaničnik SAD. Mitinzi protiv rata u Vijetnamu su se podrazumevali. Kada je njegova poznanica jedva preživela nelegalni abortus, Mur je organizovao krizni centar mladih za mlade. „Treba ti mesto da prespavaš? Imaš ga. Treba ti test trudnoće? Mi ćemo to obaviti. Na drogama si? Svrati i čekaj sa nama da prođe. Nećemo zvati policiju i tvoji roditelji neće saznati.“ Fakultet (ga) je trpeo svega godinu, a potom je pokrenuo nedeljnik Glas Flinta, kasnije Glas Mičigena. Nisu se čitali u visokom društvu i nisu štampali priče poput „Deset najboljih mesta za sladoled u gradu“, kaže Mur, već su pokrivali ono što druge novine nisu smele da diraju, poput – naravno – otkaza u DŽeneral motorsu i hotela koji nisu prihvatali goste pogrešne boje kože, pa nije naročito iznenađenje što oglašivači nisu hrlili u njihove prostorije. Mur je kasnije bio i urednik jednog liberalnog magazina. I za njih je bio previše radikalan, što se ponavlja i više od tri decenije kasnije. Bilo je vreme za film i knjige, a tu je, u vrhunskoj ironiji, Majkl Mur postao jedan od malobrojnih koji je ostvario „američki san“, čijoj propasti ili iluzornosti je posvetio praktično ceo opus. Da je postao sveštenikom, recimo, malo je verovatno da bi bilo koji papa ikada čuo za njega. Ovako, papa Franja je hteo nešto da mu šapne. Mur je u oktobru otišao na tradicionalnu masovnu papsku audijenciju u Vatikanu, a Franja ga je zamolio za privatni razgovor. Ipak, prvi je pitao Mur. „Pitao sam: ’Verujete li da je ekonomski sistem koji donosi korist malobrojnima na račun mnogobrojnih greh?’ Odgovorio mi je na italijanskom – ’Da’. Rekao sam: ’Verujete, dakle, da je kapitalizam, kapitalizam kakav sada imamo, greh?’”, prepričavao je Mur na En-Bi-Siju. Papa Franja je ponovo potvrdio, zamolio Mura da se moli za njega, a potom bio duhovit. Mur je uzvratio molbom, a papa mu je rekao: „Ne, moraš da napraviš još filmova. Vrati se poslu.“ Čime je Majkl Mur zaslužio takvu počast? Izvesno Kuglanjem za Kolumbajn (Bowling for Columbine, 2002), dokumentarcem o naoružanoj Americi i masakru u srednjoj školi iz naslova, u kojoj su dvojica odbačenih tinejdžera ubili dvanaest učenika i jednog profesora; dokumentarcem koji bi bio neprocenjiv i da se sastojao iz samo tri rečenice koje su razmenili Mur i rok-zvezda Merilin Menson („Šta bi rekao učenicima Kolumbajna? – Ne bih im rekao ni reči; slušao bih šta imaju da kažu“). Kuglanje je dobilo Oskar za najbolji dokumentarni film i rutinski se nalazi na spiskovima najboljih dokumentaraca u istoriji. No bilo je toga još – bio je i Farenhajt 9/11 o jezivim uzrocima i posledicama 11. septembra; bio je i Bolesno (Sicko) o katastrofama američkog zdravstva, i mnogo toga drugog. Inadžija iz Flinta zaista je zapalio planetu, barem verbalno, a o istinitosti njegovih filmova najbolje je još 1990, povodom prvog Murovog filma, pisao Rodžer Ebert, jedini filmski kritičar sa zvezdom na holivudskom Bulevaru slavnih. „Ono što Rodžer i ja govori o DŽeneral motorsu, Flintu i korporacijama, istovremeno je i vrednije i ređe od činjenica. Ako su dokumentaristi saglasni u jednome, to je sledeće – ne postoji istinski objektivan, činjeničan dokumentarac. Delovi filma Rodžer i ja jesu činjenice. Drugi delovi nisu. Ceo film je istinit“, zapisao je Ebert. Da, može se nad Murovim filmovima coktati zbog povremenih iskakanja iz šina činjenica – pogotovo to mogu Evropljani zbog hiperbolisanja uspešnosti njihovih zdravstvenih, socijalnih i drugih sistema naspram američkog – ali Murova dela, pa i najnovije, nose ono što sa sobom nosi dobra umetnost, istinu veću od stvarnosti. I ako Majklu Muru nešto ozbiljno može da se zameri, to je što redovno diskvalifikuje sopstvene poruke. Ako je u Farenhajtu 11/9 ubedljivo pokazao da je ceo politički sistem prevarantski, da je inherentno prevarantski, zašto dobar deo istog filma posvećuje nadi da bi Demokratsku stranku mogli da preuzmu neki novi, pošteniji, mlađi ljudi, i zašto ovih dana pokušava da nađe prikladnog demokratskog protivkandidata Trampu za sledeće izbore? Ako je celim opusom pokazao da je kapitalizam neprekidna niska zločina, zašto u razgovoru sa papom govori o „kapitalizmu kakav sada imamo“, kao da bi mogao postojati bolji? No zameriti Majklu Muru to što nema rešenje za haos u kome se davimo, isto je što i zameriti žiteljima Flinta što nisu uspeli da se izbore za čistu vodu.