Može li Makron preživeti „žuticu“

Žuti prsluci ne mogu se više tako lako kupiti u Egiptu, pošto su vlasti ograničile prodaju, a sve u strahu da bi uoči januarskog obeležavanja Arapskog proleća, građani mogli da, poneti francuskim primerom, dobiju novi polet za neke nove demonstracije. Francuski „žuti prsluci“ tako se sada mogu pohvaliti da je njihov pokret, iako bez čvrste organizacije i lidera, već postao fenomen koji plaši vladajuću elitu i na drugim kontinentima. Nema naizgled ničeg tako strašnog u činjenici da su nezadovoljni građani izašli na ulice, ali ovaj je protest prerastao u nešto više, zapalio zemlju i od početnog zahteva da se ne povećava cena goriva, prerastao u socijalni revolt, koji zahteva ozbiljnije promene društva. Da stvar nije nimalo naivna upravo se uverio Emanel Makron, francuski predsednik. Isti onaj koji je govorio da ga nikakvi neredi neće zaustaviti, koji je s prezirom gledao na štrajkove i koji je sa Samita G 20 u Buenos Ajresu, poručio: „Oni koji su odgovorni za ovo nasilje ne žele promene. Ne žele napredak. Oni žele haos.“ Nije prošlo mnogo, a Makron se, početkom ove nedelje, našao u situaciji da se obrati istim tim ljudima i pokuša da objasni šta je sve preduzeto ne bi li se izašlo u susret njihovim željama. Pošto je prethodno prepustio premijeru da objavi promene plana i pošto je Eduar Filip to učinio uz poruku da je vlada „spremna za dijalog“, francuski predsednik morao je, ipak, sam da objasni šta se to sve promenilo. I zašto. U tih trinaest minuta, koliko je trajalo obraćanje, moglo se čuti od tog istog predsednika da je „gnev građana opravdan“. Promene donose povećanje minimalnih primanja za sto evra, skidanje poreza za prekovremeni rad, ukidanje solidarnog poreza penzionerima čije penzije su manje od 2.000 evra i, naravno, ono od čega je vlada već morala da odustane, od povećanja poreza na gorivo. „Bes je dubok i opravdan, ali je nasilje nedopustivo“, poručio je Makron i pozvao na red i mir. Govor je završio najavom nacionalne debate i sledećim zaključkom: „Nalazimo se u istorijskom trenutku za našu zemlju. Uz dijalog i poštovanje, mi ćemo uspeti. Moja jedina briga ste vi, moja jedina borba je za vas - naša jedina borba je za Francusku.“ Ima istine u njegovim rečima da nije bilo moguće za 18 meseci, koliko je na vlasti, dati rešenja za ono što se nagomilalo poslednjih 40 godina, ali i za ovo relativno kratko vreme na mestu predsednika, Makron je pokazao lice koje njegovi glasači nisu želeli i uspeo da drastično izgubi njihovu podršku. Od pobednika na izborima, brzo je dospeo do pozicije čoveka koji izaziva bes, koga smatraju arogantnim, koga nazivaju „predsednikom bogatih“, od koga se zahteva ostavka. „Prihvatam svoj deo odgovornosti. Znam da sam neke od vas povredio svojim rečima“, rekao je Makron. Ali ta je izjava, kao i odluke koje bi trebalo da umire demonstrante, možda stigla prekasno. Oni koji su izašli na ulice već dugo se bore sa istim problemima, sve većim porezima, sve težim uslovima i uz to sve većim olakšicama za bogatije. Ekonomske reforme koje su najavljene kao neminovne opet su, reći će „žuti prsluci“, skrojene po meri bogatih, dok njih pritom nije imao ko da čuje. Kada su izašli na ulice, čuli su se dobro, možda i previše. Ekonomija već trpi, neredi nisu pozivnica za turiste, nekoliko dana bili su zatvoreni muzeji, trgovina je zastala, šteta koja je učinjena i na spomenicima i na ulicama, broji se milionima. Makron očigledno nije imao mnogo izbora kada je rešio da se obrati naciji. Od prvobitnog: „Nikakvi neredi me neće zaustaviti“, kako je samouvereno poručivao na početku mandata, braneći svoje reforme, do izvinjavanja i povlačenja odluka nije prošlo mnogo. Ustupci koje sada nudi, socijalni dijalog na koji poziva i obećanja da će dovesti u red nasilnike koji su rušili grad, možda su najviše što može da ponudi, ali još nije sigurno da će to moći i da mu sačuva predsedničko mesto . Potencijal „žutih prsluka“ možda je trebalo prepoznati pre nego što su ga prepoznali van granica Francuske. Sve do Egipta.