U SNS-u su malo nervozni

Pre neki dan na ulici u Čačku sretoh jednu gospođu koja mi kaže: „Kad ćeš već jednom početi da ih biješ?“ Zastah zbunjeno, ne znajući da li je u pitanju neka provokacija, a onda dobih i obrazloženje: „Nema smisla da te toliko optužuju da si nasilnik, a da nikoga nisi prebio.“ I zaista, da li na političkoj sceni Srbije ikoga više od mene optužuju za nasilje, posebno nad ženama, iako se toga gnušam i nikada u životu nisam imao veze ni sa kakvim nasiljem. Kako je do toga došlo? Šta se iza toga krije i šta je prava istina? Svako ko je imao priliku da me upozna zna da nisam konfliktna ličnost, da nikada nisam imao problema sa zakonom, da nisam učestvovao ni u kakvim sukobima, a pogotovo da nisam bio nasilan ni prema kome. Režimski mediji pod kontrolom SNS-a napravili su od mene nešto što nisam. To je i bio cilj te medijske operacije, a „toplog medijskog zeca“ prošli su i mnogi drugi lideri opozicije i politički neistomišljenici aktuelne vlasti. S obzirom na to da su Dveri patriotski politički pokret porodičnih i verujućih ljudi koji drže do morala u politici, bilo je neophodno prikazati nas upravo u suprotnom svetlu. Tako smo postali „fašisti, američki agenti, nasilnici nad ženama, lopovi koji su opljačkali manastir Hilandar ili državni budžet“. A sve je upravo suprotno: antifašisti smo, služimo isključivo interesima svoga naroda, borimo se za više ženskih privilegija, posebno majki, trudnica i porodilja, imamo odlične odnose sa SPC, rado smo viđeni u Hilandaru i nikada nismo bili na vlasti, pa nismo ni mogli zloupotrebiti budžet. Ali medijska mašinerija vlasti od svakog političkog protivnika može da napravi šta god želi, po ugledu na jednu od nebuloza koju je vlast plasirala - da sam deo kriminalnog narko-klana na čelu sa Natašom Jeremić. Možda ovo svakome ko misli svojom glavom deluje smešno, ali režim kontroliše sve velike medije, a neprestanim ponavljanjem i najgore laži postaju istine za konzumente Pinka, Informera, Aloa, Srpskog telegrafa i Kurira, bez mogućnosti da se čuje i druga strana. Sve što SNS govori o nasilju Dveri prema ženama je monstruozna laž. Niko iz Dveri nije udario Maju Pejčić u RIK-u, Maju Gojković u njenom kabinetu, Gordanu Uzelac ispred Pinka i Aleksandru Krstić ispred pozorišta u Šapcu. Za to postoje video-snimci koji to dokazuju. A SNS nikada nije dostavio ni jedan jedini dokaz za ono što tvrdi. Režimska propaganda, lažni lekarski nalazi i ucenjene žene koje moraju da lažu – nešto su sasvim drugo. Najbolji dokaz za to je Maja Gojković - prvi dan slavodobitno je tvrdila da je sama izbacila troje poslanika Dveri iz kabineta, a drugi dan je izmislila da ju je neko udario. Dokle će SNS monstruozno lagati i zloupotrebljavati žene za ovu bezočnu propagandu protiv opozicije? Ilustrativan je i najnoviji primer – mediji pod kontrolom vlasti objavili su da je Nada Jovanović, kandidat SNS-a za odbornika u Lučanima, brutalno pretučena i da su za to odgovorne Dveri i Savez za Srbiju. Brzo se ispostavilo da iza ovog slučaja stoji verbalna rasprava između Nade Jovanović i Slobodana Petrovića Pinja, člana i aktiviste SNS-a, koga je predsednica opštine Lučani Vesna Stambolić nedavno pohvalila kao odličnog stranačkog aktivistu. Verovali ili ne, za sukobe među samim naprednjacima optužena je - opozicija. Koliko je istina u ovom lučanskom slučaju da su Dveri i SzS nasilnici – toliko je istina i sve ostalo što su do sada o nama tvrdili režimski mediji. Da li smo mi iz opozicije cvećke? Nismo. I lično sam učinio nešto što možda nije trebalo kada sam Aleksandra Martinovića gađao kompjuterskim mišem zato što nas je sve ponižavao i odbio da nam omogući reč na sednici skupštinskog odbora. Da li je u opoziciji bilo i nekih neprimerenih izjava ili prejakih reči? Jeste, ali smo uvek bili spremni da se izvinimo i da radimo na tome da se spuste tenzije u društvu. Međutim, za stanje u društvu najodgovornija je vlast, a ona se nikada nije izvinila ni za jedan svoj pogrešan potez: od Bogdana Labana, gradonačelnika Subotice koji je univerzitetskom profesoru pretio da će mu „iščupati grkljan i staviti betonske cipele“, preko prebijanja novinara na dan predsedničke zakletve, do nedavnih pretnji poslanika SNS-a Zvonimira Đokića da će opoziciju „pojesti mrak“. Da ne govorim o rečniku mržnje i uvreda kojim o opoziciji svakodnevno govori vlast, počevši od predsednika Aleksandra Vučića, koji nas naziva „kretenima, lopovima, izdajnicima, ološem, secikesama“. Ja sam, evo javno to izražavam, spreman da kao jedan od lidera parlamentarne opozicije preuzmem odgovornost na sebe da učinimo sve što je do nas da se strasti smire. Imamo li, međutim, sagovornika sa druge strane? Kada će u Srbiji ponovo biti parlamentarne debate, slobodnih medija i fer i poštenih izbora? Ako toga nema - a nema - onda je naše ćutanje kukavičluk, prihvatanje ponižavanja i naš doprinos daljem nasilju vlasti prema svima koji drugačije misle, a to nisu samo opozicioni političari, već i javne ličnosti, intelektualci, obični ljudi... Nešto drugo je ovde u pitanju. Vlast se unervozila, njen rejting je konačno počeo da pada, kompletna opozicija se najpre ujedinila oko uslova za fer i poštene izbore, zatim se solidarisala sa brutalno pretučenim Borkom Stefanovićem, potom masovno na ulicama u Kruševcu i Beogradu demonstrirala protiv nasilja vlasti i na kraju pokazala jedinstvo i u Narodnoj skupštini, u kojoj se čitave noći govorilo sve što je bilo zabranjeno da se čuje u sali za sednice. Do pre par meseci ovo je delovalo nemoguće. A sve je počelo formiranjem Saveza za Srbiju koji je, uprkos ideološkim i političkim razlikama, sabrao 10 političkih organizacija kojima se svaki dan priključuju nove grupe građana i sindikati i koji je već postao druga najveća politička snaga u Srbiji. To je pravi razlog nervoze vlasti koja srlja iz jednog u drugi pogrešan potez dok se narod sve više budi iz omamljenosti propagandnim lažima režima. A to što sam u Skupštini obukao žuti prsluk i pozvao na proteste samo je dodatno iziritiralo režim da krene u do sada najveću policijsko-medijsku akciju protiv mene i Dveri sa novim lažima o nasilju nad ženama. To sam doživeo kao dobru vest. Znači da smetamo i da se u Srbiji nešto desilo. Počelo je – 15.000 ljudi izašlo je na beogradske ulice, bez straha. Vlast više neće moći da zaustavi svoj pad i samo će ga ubrzati ako nastavi sa ovakvim obračunom sa svojim političkim protivnicima.