Stvarnost demantuje obećanja

Darko Šarić nije osuđen na onoliko koliko se nadao, ali nije dobio ni kaznu koju je zaslužio kao šef kriminalne grupe koja je krijumčarila 5,7 tona kokaina, kako je sud utvrdio. Osuđen je na 15 godina u postupku koji su od njegove predaje, marta 2014. pratile smene sudija, policajaca, agenata BIA i tužilaca koji su radili na slučaju. Istovremeno se vodila prljava medijska kampanja u provladinim medijima protiv njih, kao i protiv trojice svedoka saradnika, pa čak i novinara koji su izveštavali o slučaju. Odbrana je vršila česte opstrukcije. Ove godine čak 22 puta zaredom nisu došli na suđenje. Tužilaštvo za organizovani kriminal upozoravalo je da im je cilj da zbog proteka vremena Šarić bude privremeno pušten na slobodu. Drugu prvostepenu presudu, nakon koje će beogradski Apelacioni sud morati da donese konačnu, Šariću i ostalim optuženima izreklo je 10. decembra 2018. jednoglasno Veće Specijalnog suda - predsednik Siniša Petrović i članovi Dragomir Gerasimović i Svetlana Aleksić. Petočlano apelaciono veće većinom glasova 2016. poništava prvu presudu smatrajući da na okrivljene može da se primeni i blaži zakon. To je Veće Specijalnog suda sada prihvatilo. Presuda od 15 godina, što je za pet manje u odnosu na onu poništenu iz 2015, očito nije bila iznenađenje za prvooptuženog. Šarić je odbio da bude na izricanju. Izgleda da je očekivao bolje i od ove male kazne. Do NIN-a je došla i informacija o kupovini vile u Beogradu, gde bi Šarić bio smešten. Takođe, u poslednje vreme oni koji su dolazili na suđenje da podrže Šarića dovođeni su blindiranim automobilima i okruživalo ih je brojno obezbeđenje. Iznajmljeni automobil i obezbeđenje mogao je da koristi i glavni šef da je izšao iz zatvora. Time su pokazali i da automobil i obezbeđenje ne služe samo za zaštitu već i za pokazivanje moći. Na primer, isti automobil primećen je u blizini preduzeća glavnog svedoka saradnika Nebojše Joksovića. NJegov bliski rođak Radovan Joksović ubijen je 3. jula 2012, u Beogradu, a povređen je suvozač Predrag R. Pre toga je pretučen rođeni brat Joksovića. Joksovićeva štamparija u Žarkovu je dva puta napadnuta. U maju 2011. ispaljena su tri projektila iz „zolje“, a avgusta 2015. bačena je bomba. Juna 2012. bačena je bomba na Joksovićev kafić u Žarkovu. Medijska kampanja u korist Šarića usledila je nakon nasilja. Poslednjih meseci su mediji bliski vlasti izveštavali da su navodno svedoci saradnici Joksović, Draško Vuković i Radan Adamović promenili iskaz. To je demantovano ovom presudom, jer se Veće pozvalo i na njihove iskaze. Ranije je Šarić branjen i na jednom provladinom opskurnom sajtu koji je bio registrovan na švajcarske advokate Stanka Subotića Caneta, tada optuženog kao šefa grupe švercera cigareta i za koga su disidenti SNS govorili da je finansirao tu stranku. Na tom sajtu se pojavila 23. februara 2015. čak i fotografija iz službene elektronske evidencije MUP-a zamenika tužioca Saše Ivanića nadležnog za Šarića i Subotića. Kancelarija poverenika za informacije i zaštitu podataka utvrdila je da je neko iz BIA nezakonito uzeo fotografiju iz evidencije MUP i da je ona zatim objavljena na sajtu koji podržava tada optužene vođe kriminalnih klanova. Iako je podneta krivična prijava, ni posle skoro četiri godine nije otkriveno ko je iz BIA izneo fotografiju. Prethodnih godina istražitelji u slučaju Šarića napadani su u medijima bliskim vlasti zbog „slučaja Jelova gora“. Tamo su se 18. aprila 2010. sastali predstavnici tužilaštva, policije i BIA sa Draganom Dudićem Fricom koji je osam godina kasnije presudom označen kao jedan od organizatora Šarićeve grupe. Istražiteljima to inače spada u opis posla i nije nezakonito. Na zahtev Šarićeve odbrane, šef BIA Aleksandar Đorđević februara 2015. uradio je nešto krajnje neuobičajeno - skinuo je oznaku tajnosti sa izveštaja o sastanku na Jelovoj gori, pisanog naknadno posle četiri i po godine - 27. septembar 2014. U dokumentu su i izjave nekih učesnika sastanka iz BIA i MUP date 2013. Učesnici navode da je Dudić došao da „opipa situaciju“, dok su oni hteli da izvuku nešto iz njega, ali da „nije hteo ništa da ispriča“. Konstatuje se i da su nestali tonski zapisi razgovora sa Dudićem. Takođe su u ovom naknadnom izveštaju BIA izvođeni proizvoljni zaključci bez imenovanja izvora, a navedene su brojne netačnosti. Na primer, da je nepoznat ubica Dudića (ubijen 30. maja 2010. u Kotoru), iako je odmah uhapšen i osuđen Ivan Vračar. U izveštaju su neka imena zacrnjena, kao advokatice Vesne Lončar, supruge ministra zdravlja Zlatibora Lončara, koja je dovela Dudića na Jelovu goru. Ona je prethodno radila u advokatskoj kancelariji Đorđevića koji je kao šef BIA kasnije dostavio naknadni izveštaj. Objavljivanje izveštaja pratile su i brojne Šarićeve tvrdnje protiv Rodoljuba Milovića, šefa kriminalističke policije. Tvrdio je i da je Miloviću na Jelovoj gori Dudić dao 7,4 miliona evra. Šarić i Milović su išli na poligraf i obojica su prošli. Međutim, Milović je kasnije smenjen, kao i niz osoba iz policije i BIA koji su dobili i međunarodna priznanja zbog istrage protiv Šarića. Iz Specijalnog suda je sklonjen istražni sudija Dragan Lazarević, koji je odobrio da se presretne komunikacija klana. Sklonjene su sudije Vladimir Vučinić i Aleksandar Trešnjev koji su bili u veću koje je Šarića 2015. osudilo na 20 godina a što je poništio Apelacioni sud. Poništena presuda Specijalnog suda je doneta glasanjem 2:1. Ova presuda je oborena i zbog promene zakona koji je retroaktivno primenjen - da sudija u sudećem veću ne može da bude onaj koji je odlučivao u istom predmetu u istrazi. Apelaciono veće je i zbog toga poništilo presudu, ali to nije bila zakonska prepreka da pravosnažno oslobodi Bojana Stanojkovića, Šarićevog kuma, koga je tužilaštvo teretilo kao jednog od vođa klana. Novo veće Specijalnog suda je odbilo zahtev tužilaštva da u dokaze uvrsti presretnute razgovore u kojima učestvuje i Stanojković koji je bio u bekstvu dok nije oslobođen. Nerazjašnjene su i okolnosti Šarićeve predaje, kojom se vlast hvalila kao uspehom. Ne postoji rešenje o izručenju Šarića, a prema izveštaju beogradske policije navodno se krio u Dominikanskoj Republici, i došao je preko Crne Gore. Sam Šarić je to doveo u pitanje. „Probudim se, upalim televizor i vidim da je uhapšen Sretko Kalinić“, rekao je Šarić na suđenju. Vest o hapšenju Kalinića juna 2010. emitovana je u Srbiji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i BiH. U Južnoj Americi tada nije bilo satelitskog programa nijedne nacionalne TV. Prema usmenom obrazloženju nove presude, prihvaćena je većina dokaza tužilaštva. Osim iskaza tri svedoka saradnika, i priznanja još devet pripadnika grupe koji su sa tužilaštvom postigli sporazum, tu je i presretnuta komunikacija pripadnika grupe - od internet prepiske do telefonskih poziva i poruka. Koristili su šifre koje su svedoci saradnici razotkrili, a važan dokaz je i zaplenjena knjiga šifara. Devetorica koja su priznala krivicu dobila su visoke kazne, neki i 12 godina zatvora, što je samo tri godine manje od onoga na koliko je osuđen vođa klana. Stroža kaznena politika je primenjena i u zemljama u kojima su pre više godina osuđeni pripadnici Šarićevog klana. U Sloveniji je Dragan Tošić, glavni tamošnji saradnik Šarića, nepravosnažno dobio 16 godina. Anastazio Martinčić, običan pripadnik koji je zatečen sa 2,1 tonom kokaina u Urugvaju, dobio je 15 godina. U Italiji je osuđena grupa, a Dragan Gaćeša koji je prenosio oko 100 kilograma kokaina dobio je 12 godina. Kazna od 15 godina Šariću, koja je za 25 godina manja od onoga što je tražilo tužilaštvo, izrečena je u trenutku kada vlast najavljuje da će pooštriti kazne narko-dilerima. Ako postane pravosnažna, on može da bude na slobodi posle odslužene dve trećine, što ističe 2024. Pitanje postupka protiv Šarića je odgovornost vlasti koja je obećavala borbu protiv organizovanog kriminala. Demantuju je mediji u njenoj službi koji su vodili kampanju u korist narko-šefa. A i sama vlast, jer četiri godine nije otkrila Šarićevog saradnika u BIA koji je pustio fotografiju tužioca, i zato što dozvoljava demonstriranje sa blindiranim automobilom i obezbeđenjem čak i ispred suda.