Omiljeni recept svih vlada

Privrednici plaćaju porez koji država kasnije ulaže u njihovu nelojalnu konkurenciju, ironično je, svojevremeno, privrednik Milan Knežević objašnjavao besmisao subvencionisanja po radnom mestu koje država sprovodi kao glavnu ekonomsku meru privlačenja investicija poslednjih čak 12 godina. I uprkos čestim kritikama privrednika, naročito domaćih, ali i ekonomista, da ovo ne može biti zamena za nedostatke u privrednom ambijentu, nedovoljno atraktivnom za investiranje, ekonomsku meru koju je, iz političkih razloga, patentirao još 2006. Mlađan Dinkić, političari su kritikovali samo dok su u opoziciji. Vlastima je, međutim, ova mera bila glavno oruđe u nameri da biračima prikažu uspeh svoje ekonomske politike, a pravdana je kako činjenicom da se primenjuje u svim konkurentskim, okolnim ekonomijama, tako i nikada neanaliziranim i teško proverljivim podacima o njenoj nemerljivoj dobrobiti. A zapravo, iza kratkoročne političke koristi i stalne potrebe da se biračima, čestim presecanjem svečanih vrpci, prikazuje kako investitori hrle u Srbiju, krila se u stvari, činjenica da je Srbija zemlja u kojoj se nude različite povlastice i jeftina radna snaga, koja će za 250 ili 300 evra pristajati da u memljivim i neadekvatno opremljenim proizvodnim fabričkim halama, proizvodi kablove i auto-delove i šije odeću i obuću za najpoznatije i vrtoglavo skupe inostrane modne brendove. Dok su zemlje Evropske unije pomagale i pomažu novcem poreskih obveznika sopstvenu poljoprivredu i one industrijske grane koje ne mogu izdržati surovu tržišnu utakmicu, Srbija politikom subvencionisanja po radnom mestu, već više od jedne decenije, bez jasnih kriterijuma načinjenih u skladu sa strategijom razvoja, sopstvenoj industriji proizvodi konkurenciju. Zato i ne treba da čudi što je i najnovija investicija iz Južne Koreje, otvaranje pogona kompanije Eseks Jurop, propraćeno državnim subvencijama od 1,62 miliona evra, za otvaranje 170 radnih mesta. Ili to što se i u budžetu za narednu godinu planiraju još izdašnije povlastice za investitore, za 2,5 milijardi dinara veće nego što su bile planirane ovogodišnjim državnim računom. Uz konstataciju da ova vrsta budžetske podrške raste, Fiskalni savet u svojoj analizi budžeta za 2019. navodi i činjenicu da su one opet „nedovoljno transparentno predstavljene u budžetu, odnosno da nema spiska kome se i koliko novca daje“. Upravo ta činjenica ostavljala je, svih ovih godina, domaćim političarima mogućnost da odluke o subvencijama donose „ispod žita“, diskreciono i nedovoljno transparentno, ne mareći za činjenicu da time privileguju jedne nauštrb drugih učesnika na tržištu. „To je naprosto priroda subvencija. Kog bi smisla one imale kada bi bile transparentne“, kaže ekonomista Vladimir Gligorov, komentarišući opasku svog nekadašnjeg kolege iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije Romana Štulingera, koji tvrdi da je Austrija, iako članica EU, takođe nedovoljno transparentna u pogledu subvencija koje dodeljuje. „Subvencije u Srbiji uglavnom služe političkim interesima, bilo da se kupuju glasovi, bilo da se, jednim delom, iz njih pokriju troškovi korupcije. Najlakše je to opravdati tako što će se reći da to svi rade, pa moramo i mi. Ali, onaj ko ne može da pokrije troškove i da ostvari odgovarajući profit, taj ne može da opstane, osim možda privremeno, ni uz pomoć subvencija“, tvrdi Gligorov. On kaže da čak i ako se zagovara pomoć privredi kroz direktne subvencije, osnovno načelo je da to ne bude subvencionisanje tekućih troškova - izdataka za plate ili kredite za likvidnost. „Eventualno, budžet može da oslobodi poslodavca nekih obaveza kod zapošljavanja mlade radne snage, kojoj je to prvi posao, ali i tada to mora da bude po jasnim kriterijumima i ograničeno na neki rok. Mogu se osloboditi obaveza i oni koji se tek upuštaju u preduzetništvo, jer takvi uglavnom nemaju podršku banaka, ali čak i u tim slučajevima, ako je reč o kompanijama koje ne mogu da pokriju zarade iz prihoda, onda to nema ekonomskog opravdanja i subvencije nemaju smisla“, kaže NIN-ov sagovornik. Nema sumnje da Srbija najčešće subvencioniše ne najjače evropske ili svetske kompanije, kojima je ovo tržište nedovoljno atraktivno, već uglavnom investitore koji proizvode delove za vodeće industrije i kojima je potrebna niskokvalifikovana radna snaga, slabo plaćena i zamenjiva u svakom trenutku. NJihove mesečne zarade i troškove za doprinose i poreze ionako plaća država, dok poslodavcu ostaje samo da što više zaradi i na kraju taj novac iznese iz zemlje, zbog čega se i smatra da je efekat stranih investicija na razvoj skroman, a preterano oslanjanje na strani kapital opasno kada se javi politička ili ekonomska kriza, odnosno kada kapital počne nemilosrdno da beži tamo odakle je i došao. Ili, pak, na neko atraktivnije mesto, gde su radnici još obespravljeniji a troškovi zarada još manji. I Gligorov i Štulinger objašnjavaju da je austrijsko zakonodavstvo u pogledu subvencija usklađeno sa evropskim, ali će ovaj drugi reći i kako Austrija nije najbolji primer transparentnosti dodele subvencija, jer se ne ističe u pogledu merenja efekata državnih podsticaja. Ipak, kriterijumi po kojima se one dodeljuju su stroži, a sektori koji se subvencionišu pažljivije birani nego ovde. „Subvencije u Austriji postoje dugi niz godina, ali se one odnose uglavnom na startap projekte, početnike u biznisu kojima je neophodna finansijska injekcija. Država im nudi i poreske olakšice, i direktnu pomoć ne veću od 200.000 evra za dve godine“, kaže Štulinger, dodajući da se subvencije dodeljuju i firmama koje već posluju na tržištu, ali za investicije u izvoz na nova tržišta ili u nove proizvodne linije koje su namenjene izvozu. Ovaj sagovornik NIN-a kaže da subvencije po radnom mestu ne moraju unapred biti loša mera ekonomske politike, ali ako ne postoje efekti tih mera, onda se ne može ustvrditi ni da su one dobre. „Subvencije moraju biti dodeljivane u skladu sa jasnim pravilima i kriterijumima i u okviru jednog sektora koji država želi da podstiče i razvija, kako se ne bi narušavala konkurencija. Takođe, one moraju biti transparentne do svakog detalja, jer se radi o trošenju ograničenih budžetskih sredstava i moraju biti permanentno mereni efekti takvih mera. Subvencije ne bi trebalo dodeljivati ako nemaju pozitivan efekat“, kategoričan je on. I Gligorov insistira na tome da države svojim merama moraju podsticati konkurenciju, a ne privilegovati jedne u odnosu na druge. „Uticaj politike bi trebalo da pomaže pristup tržištu, da smanjuje troškove kada su u pitanju sektori od javnog dobra, kao što je infrastruktura, odnosno da reguliše tržište tamo gde postoje neke neravnoteže i vodi računa o konkurenciji kako bi se ograničila monopolizacija tržišta. Subvencije, pak, u onome što bi trebalo da bude privredna politika države, imaju veoma malu ulogu“, kaže Gligorov. I dok subvencije, očigledno, u ekonomskom smislu imaju nedovoljno značajnu ulogu, u političkom je njihova korist nemerljiva. Baš zato se njihova ekonomska korist i ne meri, pa u Srbiji, osim što za prethodnih 12 godina nikada nije urađena sveobuhvatna analiza efekata ovakve politike privlačenja investicija, nema ni jasne strategije razvoja koja bi bila putokaz i za opravdanost nekih subvencija, ali i za merenje učinkovitosti subvencionisanja u skladu sa onim što je tom strategijom zacrtano. „Manje razvijena zemlja ima više prednosti od stranih ulaganja od razvijene. Austrija zato teži da obezbedi ulaganja u druge zemlje, a Srbija u sopstvenu privredu. Ipak, ključno je da se podstakne domaće preduzetništvo, jer na kraju krajeva, srpska privreda bi trebalo, u odnosu prema ulaganjima, da sa razvojem sve više liči na austrijsku“, ističe Gligorov. Drugim rečima, ako joj je do sopstvenog ekonomskog razvoja, trebalo bi da se usredsredi na domaće investicije, jer je činjenica da i uprkos tome što je za poslednjih 10 godina na subvencije za radna mesta potrošila pola milijarde evra i otvorila oko 80.000 slabo plaćenih radnih mesta, Srbija po stopama rasta BDP-a nije pristizala, ne razvijene zemlje, nego one iz okruženja sa čijom se ekonomijom da uporediti. A u nedostatku strategije i efekata, ekonomski rast ostaje jedini reper kojim se može poslužiti u nameri da se sagledaju učinci ovakve politike gotovo svih tranzicionih vlada u Srbiji. Ako, kako to reče Gligorov, subvencije i podstiču bilo šta drugo, izuzev korupcije.