Retorika samoodbrane

Koliko neprijatelja, toliko časti. Tako je Salvini, ministar unutrašnjih poslova i potpredsednik Vlade koji danas de fakto vlada Italijom, citirao Musolinija u julu ove godine. Slični navodi i parafraze ponoviće se narednih meseci, tek da se izbriše svaka sumnja o tome na kom se putu nalazi Salvinijeva Italija. Prizivati Dučea kao političko nadahnuće u godini kada se navršava osam decenija od najsramnijih dana italijanske istorije - uvođenja rasnih zakona - ništa drugo nije sem najobičnija svinjarija. Pa ipak, i pored jasno iskazanog ogorčenja mnogih javnih ličnosti, revolt je u velikoj meri utišan agresivnom retorikom potrage za Neprijateljem i razularenim horom jedne od najmračnijih desnica današnje Evrope. Salvinijeva vlast (i nadmoć nad koalicionim partnerom) dodatno je ovih dana potvrđena donošenjem „dekreta o bezbednosti“, čime je dosegnut dosad najviši nivo zvanične kriminalizacije stranaca koji, privremeno ili stalno, borave u Italiji. Dekretom se ukidaju osnovne civilizacijske norme pružanja humanitarne pomoći u širokom zamahu: uz otežavanje prijema migranata i svakog oblika integracije, ukida se izdavanje dozvole boravka koja podnosiocima zahteva za azil daje pravo na legalan rad i socijalnu zaštitu. Udvostručava se vreme zadržavanja u centrima za repatrijaciju, nalik na pritvorske jedinice, u trajanju od 180 dana (za potrebe „utvrđivanja identiteta“). „Reorganizuju se“, tačnije zatvaraju, centri za društvenu integraciju u nadležnosti opština, a u sklopu Sistema zaštite izbeglica i potražilaca azila (SPRAR), poput onog u mestu Rijače u Kalabriji, zatvorenog sredinom oktobra nakon očevidno politički motivisanog hapšenja predsednika opštine, Domenika Lukana, čiji se doprinos uključivanja migranata u život lokalne zajednice već godinama smatra modelom dobre prakse. Očekuje se da će oko 40.000 migranata u smeštajnim kapacitetima prijemnih centara u narednih nekoliko dana završiti na ulici, kao meta bilo kriminala bilo progona po hitnom postupku. Jer Salvinijevoj vlasti ne odgovara stranac integrisan u društvo, već strašilo i pretnja koje, kad je nema, treba ih stvoriti. Uprkos izveštajima Nacionalnog instituta za statistiku o nepovezanosti broja migranata i porastu nasilja u Italiji, kriminalizovani stranac najpogodniji je kandidat za žrtvenog jarca u orkestriranoj paranoji širokih društvenih slojeva i atmosferi morbidne neodgovornosti (u kojoj se predstavnica Lige za Sever u Senatu Republike i novoizabrana predsednica Komisije za ljudska prava pri tom telu, na Fejsbuku raduje „krematorijumima za migrante“). Reč je, pritom, o vrlo dobro naoružanoj paranoji, koja se sve manje ustručava, podstaknuta okolnostima, da svoje naoružanje upotrebi. A retorika samoodbrane jedna je od omiljenih Salvinijevih strategija za sticanje širokog konsenzusa. Pre neki dan, u okolini Areca, najnoviji slučaj „nužne odbrane“ okončao se smrću provalnika na koga je vlasnik vulkanizerske radnje, izvesni Pačini, otvorio nasumičnu paljbu iz pištolja. U toj nesporno tragičnoj, ali u istražnom smislu vrlo spornoj situaciji, Salvini je požurio da, putem društvenih mreža, podrži Pačinija obećavajući da će novi zakon o nužnoj odbrani, o kom se trenutno raspravlja u parlamentu, zaštititi svakoga ko brani svoj posed. Da je zakon donet, poručio je, Pačini bi već bio oslobođen svake istrage. Reči, što bi rekao bivši premijer Renci, koje kao da su izgovorene u nekom baru, gde se, uz kafu i sendvič, trabunja o svemu i svačemu. A u baru, u firentinskom komšiluku gde ponekad doručkujem i kupujem novine, ovih dana vise kalendari s Dučeovim slikama. Kupuju ih mnogi, kaže Pjetro koji sedi za kasom, „kolekcionari“ i „ljubitelji istorije“. Uz najnovije izdanje za 2019. ide i ce-de s fašističkim himnama. Ništa novo, ali retko kad se ta ljubav prema istoriji ovde toliko podudarala sa zvaničnom politikom. Uostalom, na talasu te ljubavi nedavno se preteći oglasila i Alesandra Musolini: „Tužiću svakog ko piše uvredljivo o mom dedi“. Deda Benito nesumnjivo bi imao razloga da bude zadovoljan. Fašizam je u sitnicama, u sporednim vestima. Reklo bi se da obično tako počinje. S vremenom „sitnice“ postaju sve krupnije, sve dok ne prestanu da budu sitnice. Ono „sporedno“ najpre se ističe pompeznom prozaičnošću i prostačkom galamom, potom brzim koracima dostiže rang važnosti i autoriteta. A kad počne batinanje i ubijanje kasno je da se traže uzroci, već su sitnice i sporednosti izvele svoju prevaru. I onda ostanu samo pitanja: kada je sve počelo, čijom nepažnjom, a čijim zdušnim delanjem? U kom trenutku je postalo nepovratno? I kada je postalo jasno da je upravo o fašizmu reč?