Moderni Mojsije

Da li bi trebalo da predstavlja iznenađenje što je Kralj Petar Prvi film Petra Ristovskog prijatno iznenađenje? Da, s obzirom na izuzetno kultivisan rukopis reditelja koji je debitant, na visok produkcijski nivo, na vizuelni rafinman dosta redak u srpskom filmu. Ne, ako se ima u vidu da je ovaj film dugo nastajao, da se na njemu nije štedelo i da ga je, pre svega, iznedrila ekipa sjajnih, osvedočenih profesionalaca. Takođe, filmu u prilog, izostala je u potpunosti jeftina politička pragmatizacija, odnosno identifikovanje života srpskog kralja sa ma kojim oblikom zagovaranja ili reemancipovanja monarhističkog političkog modela. Kralj Petar Prvi nije film uskointeresne grupe političkih istomišljenika kojima je tron svetinja. Pobornici političke korektnosti ovom filmu teško da išta mogu prebaciti. Polemičke ravni ovog filma su imanentno filmske, a stvar sviđanja ili nesviđanja ostaje, srećom, u domenu filmske estetike. Ovo je uspeo film, ali sa nizom problema. Gledalac Petra Prvog ne može biti očaran narativom kao celinom. Istini za volju, narativna dimenzija ovog filma jedna je od najspornijih. Nekog narativnog toka i nema. U pitanju su tri globalna sekvencijalna niza: Cerska bitka, Kolubarska bitka i prelaz preko Albanije, što je možda dovoljno da uobliči celinu ali nedovoljno da film učini koherentnim. Linearni narativni tok nije ni zanimao tandem Ristovski. Osnovna premisa ovog filma koju Petar Ristovski verno sledi je pre svega da kroz ličnost srpskog kralja poetizuje suverena najpre kao oca nacije, kao suverena svih Srba bez obzira na njihova politička uverenja, i bez obzira na pragmatične aspekte i učinke njegove vladavine. U tom smislu se, ne na poslednjem mestu, Kralj Petar Prvi može čitati više kao poetska fantazija a manje kao striktno istorijski film. Ono što se u filmu permanentno intenzivira, a što, začudo, ne iritira, jeste to insistiranje na humanom aspektu kraljeve ličnosti. Petar Prvi Petra i Lazara Ristovskog je moderni Mojsije koji, za razliku od modernih vladara uistinu predvodi svoj narod, deli njegove istorijske udese i nedaće i svestrano učestvuje u njegovim jadima. Petar Prvi kao vladar nije ni izvan ni iznad ma koje pojedinačne srpske sudbine obuhvaćene filmom. Lazar Ristovski, kao Petar, izvanredan je, njegova uloga je antologijska u okvirima i većim no što su lokalni okviri srpskog filma, ali to opet uslovljava i umnožava drugačiju vrstu filmskih problema. Zapremajući veći deo filma svojom osobenom glumačkom ličnošću, Lazar Ristovski, a pogotovu reditelj Petar Ristovski, previđaju da ovako koncipiran film iziskuje nešto drugačiju dramaturgiju, ravnomerniju „preraspodelu“ lično-privatnog u odnosu na kolektivno ili, da banalizujemo: drugačiji sinhronicitet totala i krupnih planova. Kad smo već kod planova, mora se reći da ovaj film uopšte ne bi izgledao ovako da nije sigurne, malo je reći imaginativne kamere Dušana Joksimovića, i mnogo više od dobre logistike. Kao direktor fotografije Joksimović je jedan od najzaslužnijih za njegov konačni izgled. Svesno ili ne, Kralj Petar Prvi stupa u prostor grčke tragedije. Nekad je taj prostor ispunjen prizorima neobične snage i lepote (Golgota prelaska preko Albanije), a nekad manjkav, gotovo banalizovan, kao što je slučaj s nemuštim korišćenjem Albanaca koji nadgledaju povlačenje srpske vojske. Oni su u potpunoj disfunkciji, statični i dekorativni poput vaza, te nemaju nikakav značaj. Poređenje s Mojsijem, s obzirom na veći broj krajnje simboličkih mesta i referiranja na Bibliju, nije ni ishitreno ni neprilično. Istina, more se pri kraju filma ne otvara i film završava pomalo setno. Što bi rekao Mehmedpaša Sokolović u jednom od najlepših stihova: „Putevi spasa su presečeni, u brdima hvata se noć.“ Film: Kralj Petar Prvi Režija: Petar Ristovski Uloge: Lazar Ristovski, Radovan Vujović, Milan Kolak