Mumija plavih očiju

Ne mogu, bre, iz Vidova da skoknem ni do Beograda! Jer, pazi šta se dešava!? Vučić, mislim, Igor Vučić, direktor niškog vodovoda, opet, naredio da se „ubije“ vrelo u Mokri, samim tim i Mokranska reka. Miki Lule mi javlja da ni njegove patke ne mogu da plivaju po vrelu! Toliko je plitko! A lepo sam se, letos, dogovorio sa Vučićem, mislim, Igorom, da vrelo i reka moraju da budu na biološkom minimumu. Taj dogovor nije sklopljen lako. Usledio je posle moje pretnje da ću sa svojom ekipom ući na silu u vodostanicu i zavrnuti slavine tako da Nišlije neće dobiti ni kap vode iz Mokre! Zovem Igora na mobilni, a on mi se ne javlja... Veslam besan, na suvim veslima u parkiću na južnom Vračaru. Kad, odobrovolji me mlada komšinica koja me podseća na Miju Farou, onu ćerku Frenka Sinatre. Pitam je kada joj se Vlada vraća iz Vijetnama? „U februaru“, kaže i dodaje da će i ona, u međuvremenu, da skokne do Vijetnama. Čuj, trbuhom za kruhom sa južnog Vračara, čak, do Vijetnama! Tu se setim da smo se pre pedeset godina prijavljivali u dobrovoljce za rat u Vijetnamu i da smo bili trn u oku drugu Titu koji je, i u jeku šezdesetosmaške pobune, pominjao „šačicu vijetkongovaca iz Kapetan Mišinog zdanja“... Odmarajući se od suvih vesala, čitam Herodota. I, uvek mi se srce stegne kad uletim u bitku na Termopilima, kada mi je, moj Srbine, na rukama umro Aminta, vođa Spartanaca. O, nebesa, da li je tako bilo i na Košarama? I da li će, možda, opet tako biti? K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovde se spretno ubacuje: „Mani se Košara, drži se Herodota! I on izričito kaže da je Homer živeo, najviše, četiri stotine godina pre njega?! Shvataš li da i Herodot pomera Trojanski rat iz arhajskog doba na vreme u kome živi Pitagora, a zbog toga su mladog teologa Ignjata Đurđevića iz Dubrovnika otrovali u Vatikanskoj biblioteci kada je, krajem 19. veka, to ustvrdio.“ U taj čas, Miki Lule mi javlja da su pustili vodu i da su, ponovo, vrelo i reka na biološkom minimumu. Ispašće, bre, da prisluškuju i moje mokranske razgovore. Ali, ako, neka prisluškuju, neka čuju, iz prve ruke, šta im mislim i smeram. Od sreće, zapucam pešice u Zemun, tamo me Bilja šalje na riblju pijacu, dobro, svratim i u Šilerovu. Što baš tamo, crni sine?! Kako što?! Tamo sam živeo do šestog meseca u majčinoj utrobi i, pažljivo, kao Ginter Gras, osluškivao šta se napolju dešava, ah, slušao sam i kako moja mati Dušica peva svom još nerođenom sinu jedincu... E sad, u Zemun sam, ne lažimo se, došao i zbog Zafija Havasa, poznatog arheologa iz Egipta koji godinama traga za grobnicom Kleopatre i Marka Antonija. Hteo sam da mu javim da se mane ćoravog posla, jer je Kleopatra sa malim Isusom pobegla za Indiju. Ali, organizator nije predvideo razgovor Havasa sa publikom te nisam ni ušao u „Madlenijanum“ da slušam Zafija Havasa. Ispred blagajne, pak, upoznam gospođu Anđelku Tomić koja je, takođe, htela nešto da priupita gosta iz Egipta. Pozovem je, u jedan zemunski kafić, i tamo mi je, potanko, ispričala da je u Arheološkom muzeju u Kairu razgovarala sa jednom mumijom plavih očiju?! Ta plavooka mumija joj je rekla da se „raduje da su se videle posle toliko vekova“. Ali, to nije sve. Gospođi Tomić će, kasnije, i slavna DŽuna u Moskvi reći da su „njih dve nekada živele u Egiptu“. Klomparam po mraku pešice iz Zemuna, a osećam da me prati plavooka mumija. Tu me moja Crna podseća: „Zar Zafi Havas ne zna da je Kleopatra bila makedonska kraljica rođena u Debru iznad Ohrida, te da zato nije ni mogla da dobije faraonsku titulu, pa ni grobnicu. A ako su egipatski faraoni imali plave oči, kao što su tvoje, nisu li onda i oni bili arijevci?“