Ponovo radi ulica

Dve rečenice sa stranačkih izbora u Nemačkoj tako su jednostavno i tačno izmerile tragičnu razdaljinu između srpske politike danas i demokratskih poredaka u svetu. Mi demohrišćani se ponekad svađamo, rekla je Angela Merkel u oproštajnom govoru u Hamburgu, ali nikada ne sejemo mržnju protiv drugih i nikad ne ponižavamo druge ljude. NJena naslednica na čelu Hrišćansko-demokratske unije Anegret Kramp-Karenbauer smatrala je važnim da kaže kako će birače pridobijati dobrim idejama a ne napadima na političke protivnike. Mržnja, ponižavanje, napadi na političke protivnike, baš to su osnovni alati srpske vladajuće politike koja dobija ubrzanje u pokušaju da satre sve koji drugačije misle. U stvari, sve koji se uopšte usuđuju da misle. Tako se zaokružuje politika u kojoj samo jedan misli a ostali izvršavaju, podržavaju, obožavaju i papagajski ponavljaju. Sve to, naravno, nije moguće bez velikog nasilja. Apsurdnog nasilja ogromne većine nad manjinom, verbalnog i fizičkog. Nasilja čak i unutar te većine, kao stalnog pritiska dokazivanja i isticanja ko će više gaziti protivnika i hvaliti predsednika. Nasilja koja sasvim preplavljuje društveni i politički pejzaž i preteći menja perspektivu ove zemlje. Došli smo dotle da ova država uopšte i nema parlament kao demokratsku granu vlasti. Ukidanjem rasprava i međupartijskog dijaloga, parlament gubi svaki smisao jer se u njemu posle mnogo nasilja sednice završavaju tako što skupštinska većina glasanjem demonstrira svoju brojčanu nadmoć ne trudeći se više ni da sakrije svoj nedemokratski karakter. A o rušenju elementarnog dostojanstva i ugleda Skupštine ne može se ni govoriti jer su oni već odavno nepostojeći. I ako je prošle godine vlast podnela trista amandmana, kako bi opstruisala bilo kakav razgovor o budžetu, koje je potom povukla, ove godine je za isti posao podnela duplo više. Spajanjem rasprave o 62 tačke dnevnog reda poslanicima je umesto 5 sati diskusije po svakoj tački ostavljeno po 5 minuta. A podnošenjem 550 amandmana na dva zakona koja su prethodila Zakonu o budžetu, vreme za raspravu je u potpunosti potrošeno. Tako je vlast u stvari ukinula raspravu o budžetu. Srpska opozicija je već mesecima izuzetno frustrirana i nervozna, razapeta između želje da se ponaša legalistički i nastojanja da spreči vlast da se u svemu koristi tiranijom većine. Ispituje celishodnost bojkota u uslovima kada vlast ima svoju opoziciju koja će da priskoči kad god bude zatrebalo da zbog sveta odglumi dinamiku višepartijskog života i obezbedi privid legitimnosti izborima. Kao što će i njeni predstavnici, sad već na svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom, blefirati razmenu mišljenja i fingirati debatu, stvarajući privid slobode govora. Pripomoći će i oživljeni i nabildovani radikali zastrašujući svet vizijom da i od goreg ima gore i igranjem uloge skrivene prethodnice za isprobavanje budućih odluka vlasti, uvežbani do perfekcije kako se kao „opozicija“ udarnički obračunavaju s opozicijom. I, šta ćemo sad, što bi rekao predsednik Aleksandar Vučić? Opozicija izgleda iskušava kako da preseli parlamentarnu borbu iz institucija, koje su za nju sasvim zatvorene, na ulicu. Ugleda se na Francusku, Belgiju, Mađarsku ili na devedesete u Srbiji, tražeći model kako da se suprotstavi sve izraženijem nasilju vlasti. Tako da smo opet i opet na početku, u ambijentu u kome nijedna politička kriza u odnosima vlasti i opozicije ne može da prođe a da se ne overi na ulici. I baš to najviše govori o karakteru vlasti. Jer, umesto da se politička borba vodi u institucijama sistema, kako i dolikuje parlamentarnoj demokratiji, bez ulice se ovde prosto nikada nije moglo. Pa iako su dometi ulice uvek promenljivi i zavise od toga da li je opozicija jedinstvena a njeni ciljevi i zahtevi dovoljno jasni i konkretni, paradoksalno je da sve što je opozicija, tokom tih devedesetih u koje se ubrzano vraćamo, uopšte i postigla, bilo na ulici. Zato je tragično da smo došli dotle da opozicija danas ponovo traži svoj glas na ulicama, da su institucije sistema mesta apsolutne samovolje vlasti a da Srbija postaje društvo mržnje, ponižavanja i napada na političke protivnike. Negativna utopija i kontrast onome što su govorile Kramp-Karenbauer i Angela Merkel, večiti idol Aleksandra Vučića.