Kad bezbednjak postane funkcioner

Da nije bilo neveštog pokušaja Bojane Jelovac da, u ime MUP-a, nabedi ekipu NIN-a da je izmislila događaj tokom posete Lučanima, čitaoci našeg lista ostali bi uskraćeni za jednu zanimljivost. Kada je, naime, krupan čovek u civilu ispitivao našeg foto-reportera Miloša Cvetkovića o razlozima fotografisanja dolaska ministra Nebojše Stefanovića u to mesto, ništa logičnije nije bilo od (pokazalo se pogrešnog) zaključka da taj čovek u crnom pripada - ministrovom obezbeđenju. I to ne samo zato što se on našem kolegi nije predstavio, već zbog Cvetkovićevog fotografskog pamćenja, u kome je lik dotičnog odavno urezan u kategoriji „okruženje Boška Radonjića“. Čitaoci znaju, ali ipak da podsetimo da se o pokojnom Radonjiću obično govori kao o „velikom prijatelju mafijaša DŽona Gotija“. Zahvaljujući Bojani Jelovac sada znamo da je kolegu Cvetkovića ispitivao Mihajlo Nikolić, pomoćnik predsednika opštine Lučani. Nismo, ipak, prvi ostali zapanjeni nad činjenicom da se Nikolić, uprkos živopisnoj biografiji, danas nalazi na visokoj poziciji u dragačevskoj varošici: na internetu se može, recimo, naći tekst iz aprila 2016. „Funkcioner SNS sedi u opštini umesto u zatvoru“ u kome se tvrdi da Nikolić navodno nije izmirio dug državi za 27 prekršajnih prijava, a kaže se i da se on navodno nalazi u krivičnoj evidenciji MUP-a, te da je radio kao obezbeđenje Velimira Ilića i Boška Radonjića. Sve i da je u tom Kurirovom tekstu reč o neproverenim glasinama, to se ne može reći za propratnu fotografiju, skinutu sa Nikolićevog fejsbuk-profila, na kojoj – u majici s Radonjićevim likom - današnji visoki opštinski funkcioner stoji pored groba tog svog preminulog idola. Pogledajmo sada ko je bio s druge strane u dijalogu prepričanom u reportaži, a koji je, u reagovanju gospođe Jelovac, dobio neke sasvim nove delove: bogata biografija kolege Cvetkovića preobimna je da bismo je mogli celu preneti – reč je o dobitniku mnoštva nagrada sa prostora čitave bivše Jugoslavije za fotografiju (ali i jednu za novinarstvo -Godišnju nagradu Borbe 1992) i učesniku brojnih samostalnih i kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Cvetković je, tokom ratnih devedesetih, zarad dokumentovanja istine, bezbroj puta rizikovao život, a fotografije su mu, posredstvom agencija Rojters i Gama, objavljivane u najprestižnijim listovima iz celog sveta. Iako, kao jedan od retkih preostalih autentičnih „vukova“ naše profesije, Miloš Cvetković nije poznat samo u novinarskim krugovima, već i među ozbiljnijom čitalačkom publikom, gospođa Jelovac, zbog nečeg, u tekstu u kome nekoliko puta pominje svoje novinarsko iskustvo, ima potrebu da kaže da ga dotad nije upoznala?! Potom pominje novinarsku legitimaciju (koju kolega, naravno, poseduje, mada mu je niko nije tražio) i prelazi na vrhunac svoje nesrećne konstrukcije – tvrdi da se Cvetković predstavljao kao dopisnik Politike (?!), da je rekao da ga je „poslala opozicija da nešto slika“ (?!) i da se, kada se konačno dogovorio sam sa sobom (?!), pohvalio da je spolja angažovan kao fotograf za NIN i da je tu sa Verom Didanović na’specijalnom zadatku’“. I onda dodaje da je „sve to zbunilo, jer Vere Didanović nigde nije bilo“. Jasno je već čitaocima NIN-a da gomila izmišljotina iz reagovanja gospođe Jelovac služi kao pokušaj da se zataška činjenica da je ministar Stefanović bio u funkcionerskoj kampanji u Lučanima i da su njegovi saradnici krajnje grubo postupali prema foto-reporteru koji nije pozvan na događaj. Takođe im je jasno koliko je besmislen pokušaj pravljenja misterije od činjenice da je, dok sam – baš kao što piše u tekstu, razgovarala sa predstavnicima opozicije o uslovima u kojima se održavaju izbori i pokušavala da nađem sagovornika u sedištu vladajuće stranke – kolega Cvetković u jednom trenutku sam otišao do zgrade opštine u koju je stizala visoka delegacija iz Beograda. Naravno da gospođa Jelovac danas može da nađe i 700.000 svedoka koji će potvrditi da su čuli upravo one nebuloze koje je gospođa pripisala našem kolegi – ili bilo šta slično što im se naredi iz centrale stranke čiju knjižicu poseduju. Stvarnost opisana u reportaži iz Lučana i dokumentovana fotografijama jednog od najboljih foto-reportera u zemlji time se, međutim, ne može izmeniti.