Kolevka za večnost

Gotovo da svaki građanin, bio pobožan ili ateista, kad prvi put kroči na Kosovo, oseti zašto se ono smatra kolevkom srpskog naroda. Baš je tog oblika Metohija, zaštićena visovima Kopaonika, Peštrika, Prokletija i Šar-planine, kao vrsta utočišta i zbog religijskih i drugih sadržaja što tvore identitet naroda. Ista je impresija i onog ko sebe doživljava kao turistu: zatečen je lepotom prirode i građevina, koja ovaj komadić planete čini posebnim. Vekovi isprepletani u svakoj crkvi i manastiru, ili kakvom drugom objektu od značaja za oblikovanje svesti, izručuju se pred posmatrača sa ikona, fresaka, zagrobnih belega, drevnih zidina... što pamte više no udžbenici istorije. Isti utisak stvara i priroda, čoveka dovodi do mere majušnog, ali bitnog za celu vasionu kao njenog sastojka. Široko nebo, bez granica, reljef razigran od plodne ravnice do zastrašujućih klisova, preko nežno zgomilanih brda, pogodnih za uzgoj vinograda. Neveliko parče teritorije od oko 150 kilometara uzduž, i slično – popreko, teoretski je lako proći očas zbog mreže puteva. Ali, gde god da zastanete, poželite da tu ostanete. Najvažniji spomenici za svetsku kulturnu baštinu – manastiri Dečani, Gračanica, crkva Bogorodica LJeviška i Pećka patrijaršija, našli su se 2004. na listi zaštite Uneska, kao vrhunska dostignuća vizantijsko-romanske crkvene kulture razvijene na Balkanu između 13. i 18. veka. Ostali se otkrivaju principom namere ili sudbine, pa je manjem broju ljudi znan Devič, Zočište, Velika Hoča, Sokolica, Mušutište, Budisavci, Banjska, Sveti arhangeli... Nemoguće ih je sve nabrojati jer cifra raste novim istraživanjima, koja se „ipak nisu izvodila u poželjnom obimu, što zbog siromaštva, a što zbog političke odluke, tobože da se ne bi narušavali nacionalni odnosi Srba i Albanaca“, objašnjava Bojan Popović, kustos Galerije fresaka Narodnog muzeja u Beogradu. Pa, „samo u Prizrenu sačuvanih, kao i u izvorima ima preko 30 sakralnih objekata i njihovih tragova, dok se smatra da je na celoj teritoriji KiM bilo oko 1.000 crkvenih toponima, te da je ona bila gušće načičkana hramovima čak i od Tibeta“, kako Popović dodaje. Slavu im prenose putnici, naučnici, umetnici, pesnici.., uvek sa jakom dozom emocija. Stoga, iako je Popovićev jezik stručan, žiška u njegovom oku prepoznatljiva je svakom ko je ikada bio zaljubljen, makar i u umetnost i istoriju. „Uglavnom su to bili manastirski metosi, područja o kojima su se starali monasi, ali je i lokalni živalj pomagao obnovi hramova i pratećih građevina.“ Popović dalje tumači drevnu spregu između Crkve i naroda. Bilo je i mnogo zadužbina, ne samo kraljeva, već i vlastele, u doba kada je Srbija cvetala. I kada su vladari, manjeg ili većeg kalibra, grehe okajavali ili se Bogu zahvaljivali podizanjem hramova. I kad obična raja nije bila rulja kmetova, već elita, duhovno gledano, poučavana prizorima na zidovima crkava. Nešto od te arhaičnosti ostalo je do dana današnjeg, esencijalno zbijeno. Pa, kad se nađete u centru Velike Hoče, gde je nekad bio trg, ili jedan od tri centra sabora žitelja, jer toliko je bilo i mahala u 16. veku, čini vam se da ste se tu spustili vremeplovom. S jedne strane je Dečanska vinica, obnovljena početkom 2000-ih da odiše originalnim izgledom. Zid od kamena povezan je blatom, deo dvorišta natkriven ovalnim stropovima, zakrivljenim po ugledu na ono što čuvaju: gigantske vinske kace, sada od nikla, a nekada od najfinijeg drveta. Slično zdanje je i malo niže niz sokak, samo veće i mlađe, po datumu obnove. To je ujedno i gostoprimnica, i muzej, i radionica, puna je praznicima, a zjapi prazna običnim danima. U oba slučaja, moguće je „pitati se“ sa arhitekturom koja će vam došapnuti: „Još u vreme Stefana Nemanje, bila sam prilog Hilandaru.“ I legende pomažu u razumevanju, pa je po jednoj od Hoče do Dečana bio ukopan vinovod, u doba kad je ova, jedna od najstarijih srpskih naseobina u Metohiji, bila posed ovog manastira podno Prokletija. Nauka može da tvrdi, na osnovu materijalnih dokaza, da je na ovom nevelikom prostoru bilo mnogo više od trenutnih desetak crkava. Nekad tolicnih da mogu da obuhvate tek nekolicinu osoba, a nekad dostatnih za sabor i po stotinak vernika, koliko je danas ukupno stanovnika u Velikoj Hoči, po popisu iz 2011. godine. Okolne kuće su od ćerpiča, pokrivene liskama kamena što se belasaju u neobičnom ritmu. Na mnoge od kapija kuca se zvekirom, remek-delom kujundžijskog zanata. Mnoge su kuće sa doksatima, karakterističnim za varoško neimarstvo Balkana 19. veka. I dan danji, život ukućana koncentrisan je na avliju, često pokrivenu kamenom i opasanu zidovima, neprobojnim za poglede. U Hoči postoji i Saraj, i njemu je kao i drugim zdanjima samo vreme naudilo (do restauracije). Jer u ovaj skriveni kutak poslednji rat nije dopreo, kao ni mnogi prethodni, zbog čega su i sačuvane freske na zidovima crkava. Od desetak bogomolja ističe se ona posvećena Svetom Nikoli. „Pouzdano se zna da je crkvu podigao Gradislav Sušenica i tu sahranio roditelje, po nadgrobnoj ploči otkrivenoj 1933“, kaže Popović. I ističe još jednu njenu posebnost – ikonu čuvenog monaha Longina, slikara iz 16. veka. Nedaleko vazdušnom linijom je manastir Zočište, posvećen svetim vračima Kozmi i Damjanu. NJihove isceliteljske moći nisu imale etničkih ni drugih predrasuda, pomagale su i hrišćanima, i muslimanima. „U tursko doba, teferičima (opštenarodnim veseljima povodom praznika) prisustvovao je veliki broj Turaka, okupljenih je bilo mnogo, iako je oblast bila retko naseljena“, Popović navodi. Kao da je trebalo ukloniti dokaz dobrosusedskih odnosa, Zočište je srušeno do temelja, ostavljajući nauku bez zapisa o vrednosti freskopisa. U novom milenijumu, iznikli su nova manastirska crkva i konak, a ovi opet oživeli podvižnicima. Kao u vreme kad je u krugu oko Prizrena bilo na stotine isposnica, „pustinja“, gde se, suprotno nazivu, „nije odustajalo od sabornosti“, kako ističe Popović. Već su ovde često prepisivane verske knjige, dok su neke od isposnica povremeno bivale i škole. O Dečanima ne treba previše zboriti, jer sve je prilično poznato. Da je taj biser građevinarstva započeo Stefan Uroš III Nemanjić, proslavljen pod „nadimkom“ Dečanski, a završio njegov sin Dušan, jedini bez titule sveca u svojoj lozi, islikanoj na istočnom zidu priprate crkve. „Iako je za njegovog carstva u Srbiji bio mir, a vojni pohodi usmereni ka širenju teritorija, uz mnogo pregovaračke taktike, unošenja reda u anarhiju i poštovanja zatečenih običaja“, Popović se pomalo i buni protiv nepravde nanete Dušanu. Dodajući još jednu karakteristiku njegove epohe: tada su Mlečani tražili da iznajme prostorije u Prizrenskoj tvrđavi za magacine robe, jer je sve mirom odisalo. Kotorski majstor fra Vita udahnuo je crkvi krasotu najlepših mauzoleja svog doba, sačinio je od dve vrste mermera, pa se hram presijava ljubičastim ili jarkožutim nijansama, zavisno od meteoroloških prilika. Zadržavajući raški stil zdanja, pripojio mu je silesiju skulptorskih ukrasa, svojstvenih sakralnoj arhitekturi Zapada. Jedan od njih, vele legende, obrušio se na glavu nekom paši, kad je hteo da je (1692) prenameni u džamiju. Od tog doba, netruležne mošti Svetog Kralja tvore čuda neprestano, uvodeći u „hram čiste, a grešne odgoneći“, kako je arhangel Gavrilo pripretio natpisom u vreme kad je ovde bio naslikan. Zbog tih, logikom neobjašnjivih moći jednog od najomiljenijih srpskih vladara, veruje se da su Dečani ostali maltene nedirnuti od nastanka, 1335, kao i freske završene 13 godina docnije. Tako i danas čine pravu enciklopediju verskih prizora, ali i scena iz istorije. Stoga nije dosta „ni godina dana“ da se ispričaju priče o svim tim likovima, i iskaže dojam o „svetlosti mramorja koja oči umara“, po viđenju svedoka s početka 15. veka. U dečanskoj riznici ima više blaga no u srednjovekovnom odeljenju Narodnog muzeja, Popović sigura. Uveren da i ako svoj posao ne odrede straže Kfora, jedino ovde još uvek prisutne, nad tom lepotom bdije Sveti Kralj lično. NJegovog konstantnog prisustva svesna je manastirska bratija, pa je svaka služba nalik rajskom predvorju. „Zenica oka moga tebi je gnezdo“, izrazio se persijski lirik Hafiz kad je video Bogorodicu LJevišku u Prizrenu. Za razliku od Dečana, nastalih na „pustom lovištu zverova“, LJevišku je kralj Milutin podigao na temeljima bazilika iz 11. i 13. veka, kako su i mnoge druge crkve građene. Visoki zvonik poručuje da je ovo bio duhovni centar u omiljenom boravištu Nemanjića. Manjim delom sačuvane freske s početka 14. veka, svedočanstvo su genijalnosti živopisca Mihaila Astrape. Oni neosetljivi na njenu natkonfesionalnu lepotu, pretvorili su je u džamiju u 18. veku, pa se funkcija katedralnog hrama prenosi na Crkvu Svetog Nikole, s druge strane Prizrenske Bistrice. Brzoj planinskoj reci Turci su tih burnih dana promenili pravac, skrećući je udesno od LJeviške, dok im trgovački ugled Prizrena, ustanovljen u vreme Milutina, nije smetao. Žuboreći od svog izvora na Šar-planini, i dubeći klisure i useke, Bistrica je ostavila malo prostora za manastir Svetih arhangela, zadužbinu cara Dušana. Do temelja srušenu 1615, dok je materijal korišćen za izgradnju Sinan-pašine džamije u obližnjem Prizrenu. A, ni puna dva stoleća ranije, jedan mletački trgovac iz Trepče žalio se što ne sme nikom da proda olovo, do igumanu Arhangela, jer je ruda bila nužna za pokrivanje krovova manastirskog zdanja. Tako je to sa istorijom, odnos snaga se začas izmeni. Pa su dve decenije potom, grčki i srpski sveštenici skinuli anatemu sa cara Dušana, u zajedničkom obredu. Uprkos nedavnoj obnovi, današnja manastirska crkva nije dostigla lepotu ranije, „kojoj nije bilo ravne pod suncem“, kako je naglašeno u jednom srednjevekovnom letopisu. U istom delu, smatra se – despota Stefana, među čudima srpske umetnosti izdvaja se „prizrenske crkve patos“, a misli na mozaike na podu Svetih arhangela, odavno razrušene. Nema više ni „banjskog zlata“, čistog, kao pozadine fresaka u ovoj Milutinovoj zadužbini nadomak Zvečana, građenoj po uzoru na mauzoleje njegovih prethodnika. Milutinove mošti sad počivaju u Bugarskoj, u Sofiji, iako je bilo reči da će biti prenete u Banjsku u obnovljeni manastir, prepoznatljiv po fasadi u vidu šahovskog polja od tesanog kamena, rumene i sive boje. Carska lavra, četvrta po rangu, nakon Studenice, Mileševe i Sopoćana, tokom istorije gorela je u požaru, bila razarana, pretvorena u džamiju, povremeno i zapustela, da bi zaživela novim životom 2004, skromnijim po svim kriterijumima, osim posvećenosti monaha Bogu i senima svetih predaka. Od tih čuda, po pomenutom letopisu, opstala je „dečanska crkva“, kako rekosmo, i „pećka priprata“, u nešto izmenjenom izgledu. Da bi bila spasena od urušavanja, zatvoreni su joj lučni otvori oko 1560-ih godina za vladavine Sokolovića, čime je izgubila od elegancije raskošnog trema iz vremena ktitora, arhiepiskopa Danila II. „Mati svih crkava“, Pećka patrijaršija ipak je ostala jedinstvena građevina, baš zato što je Danilo sve crkve i paraklise – jedne uz druge priljubio. U tom stisku, neki su fragmenti fresaka istisnuti. Ostao je natpis „Božji dar iz ruke Jovanove“, kao potpis čuvenog zografa. „Iako naoko skroman, po mestu gde je izveden, veličini slova i značenju natpisa, jasno je da je Jovan bio samosvestan u pogledu svog majstorstva“, objašnjava Popović. Slično su se nizali i likovi potonjih vladara i patrijaraha, rukopisom ne manje slavnog Georgija Mitrofanovića, recimo. Večni dom većine srpskih duhovnih vođa danas je crvene boje, po ugledu na jedan period iz istorije, kada je snaga vlasti bila u mudrosti. U jasnom pogledu u vreme buduće, sa preimućstvom bliske slavne prošlosti. „Pokrivena nebom Gračanica blista“, peva Aleksa Šantić o poslednjoj od 40 Milutinovih zadužbina. NJen oblik zbilja teži visinama, dok joj je silueta stepenasta, u sve nižim kupolama i lučnim svodovima. Boja joj se odlikuje kontrastom crvenih i žutih opeka. Iznikla iz Milutinovog metaforičnog sna o pet oblaka, tako je i ostvarena, sa pet kubeta, iako je ime graditelja istorija zaboravila. Pamteći ipak glavnog freskopisca, Mihajla, sina Evtihijevog, solunskog majstora. Ono na šta skreće pažnju Boban Todorović, kustos Gračanice, jeste skrušen položaj Milutinov na ktitorskoj kompoziciji. Pogleda uprtog u stranu, a ne prikazan anfas, Milutin iskazuje poniznost Hristu kome daruje Gračanicu. Milutinu nasuprot je njegova četvrta supruga Simonida, vizantijska princeza i kći čuvenog Andronika II Paleologa. Brak je bio političke prirode, a politika nije marila za detinji uzrast neveste, već za miraz, iskazan u teritoriji, a zalog da Milutin neće dalje osvajati. „Iskopaše ti oči, lepa sliko“, poručuje pesnik Milan Rakić, premda su urezi koplja oštetili boju i malter u nivou Simonidinih obrva. Da li je to bio izraz nečijeg bunta, ili želje za ozdravljenjem, po običaju zvanom teofagija, ostalo je nepoznato. Ali, oštećenja nisu popravljena namerno, kao što restauracijom nisu izbrisani potpisi posetilaca na freskama, tvoreći lekciju iz nedozvoljenog. U vaspitne svrhe u dnu naosa su i prikazi ispaštanja za razne grehove, nakon Strašnog suda i kraja vremena, a nastali znamenitim freskopisom. Kao što nema kraja nabrajanju kosovskometohijskih svetinja,tako je teško zaustaviti se u njihovom opisu, što nameće ponos baštinom. Glavni je utisak da su svi ti prikazi na zidovima hramova „živi, i da i danas govore isto što i onovremenim ljudima“. „Dakle, vreme nema nikakvu vlast nad ovdašnjim srednjovekovnim sakralnim objektima, oni su pod ingerencijom večnosti“, kaže Luka Novaković, jedan od restauratora Gračanice. Vreme, u tom kontekstu, postaje samo skinuti sloj prljavštine. Lepota ispod je monumentalna, beskrajna i još uvek tajnovita. Iz našeg danas, teško je dokučiti sve vrednosti te navodne prošlosti. Iz našeg danas, jedina reakcija je zadivljenost.