Vreme naplate dugova

Kao šlag na torti praznične atmosfere, čitaocima čestitamo skoro potpun završetak Drugog svetskog rata u Evropi. Ove godine će se, naime, iz Nemačke povući gotovo sve preostale britanske trupe. Godine 2010, posle šest i po decenija vojnog prisustva u Nemačkoj, tadašnji premijer Dejvid Kameron najavio je odlazak svih 20.000 naoružanih Britanaca do 2020. U međuvremenu su se velikom većinom zaista vratili kućama, trenutno ih je oko četiri hiljade sa pridruženim civilima, ali je aktuelni ministar odbrane Gavin Vilijamson nedavno podsetio da je Rusija jedna od najvećih pretnji sa kojima se Britanija suočava. I obznanio da neće dopustiti Kremlju da prepravi ishod Hladnog rata. Pošto Hladni rat, dakle, nije završen, nije se mogao potpuno završiti ni D(r)ugi svetski, te će 185 vojnika oružanih snaga njenog veličanstva ostati u Nemačkoj i posle 2019. i posle 2020. Nije da se Nemci zbog te parodične okupacije mnogo bune. Naprotiv – valjali su im ti Britanci i za ekonomiju, ali svetski rat koji traje osamdeset godina ne daje mnogo razloga za optimizam u 2019. Pogotovo zbog toga što – 185 vojnika i nešto gvožđurije na stranu - Britanija jedra diže iz cele Evrope. Bregzit je zakucan za 29. mart. Osim ako Britanci odustanu. Ili ako održe nove izbore. Ili nov referendum. Ili se dogovore sa Evropskom unijom oko odlaganja. Koliko god taj proces potvrđivao Pekićevu opasku o osnovnom principu britanske politike – da se posao odlaže u nadi da će doći trenutak kada više neće morati da se obavi – 29. mart je blizu, i argumenti obe strane sve su bombastičniji. Dobro ih ilustruju tekstovi Sajmona Tisdala iz Gardijana i Kventina Letsa iz Dejli mejla, objavljeni istog dana, 26. decembra. Tisdal skicira prilično vetrovitu 2019. za Britaniju. Trampov svet je uvrnut, haotičan i opasan „poput pomahnitalog zabavnog parka na Floridi na koji se obrušava uragan“. Predsednik SAD provocira Teheran, odlazi iz Sirije, ostaviće Britance same u Avganistanu. Putin „truje kako mu se ćefne u Solsberiju“, manipuliše Bregzitom, narušava britanski vazdušni i pomorski prostor, petlja po digitalnom. Francusko-nemačka osovina drhti, i desnica preti evropskom poretku. S kim ćemo da se družimo kada otplovimo za Dover po takvom nevremenu, pita se Tisdal. Sa onim istim Trampom? Sa Kinom, kojom upravlja jedan od najrepresivnijih režima planete? Trampu se fućka za ljudska prava, veli novinar Gardijana, ali Britanci tradicionalno o njima brinu. Sa Saudijskom Arabijom? Saradnja sa njima je i pre bilo „etički sumnjiva“, kaže Tisdal, „a kamoli sada kada znamo da princ gaji ubice među potčinjenima“? Ovim opaskama o britanskoj brizi za ljudska prava i zaprepašćujućim saznanjima da Saudijci ubijaju, čovek mora da se nasmeje, ali rekosmo – dobra su ilustracija očajničkih šuteva na gol u poslednjim minutima regularnog toka Bregzita. Tisdal se dalje pita da li će London prijateljevati sa Erdoganom – „kome je dobar dan u kancelariji kada pobije neke Kurde i zatvori novinara ili dva“ – ili sa Brazilcima, „čiji novi predsednik namerava da spali Amazon za profit“. Neki se nadaju obnovi Komonvelta, ali – dobro primećuje autor – svet se prilično promenio od doba imperije, te će Indija 2019. imati veći BDP od Velike Britanije. „Stare uloge se menjaju. U Trampovom svetu niko ne poštuje bivše igrače, pogotovo ako su bili zvezde. Bregzit sve više izgleda kao vreme naplate dugova. Napuštajući evropski dom, samouništavajuća Britanija se nespremna i nevoljena baca u svet bola“, zaključuje ovaj baraž Sajmon Tisdal. Istog dana kada i Tisdal, 26. decembra, Kventin Lets je objavio tekst naslovljen „Britanija će biti sasvim u redu“. Kokoške će i dalje nositi jaja, ilustruje. A ako nam Brisel zabrani da ih izvozimo, nećemo, kaže, ni mi uvoziti nemačke automobile, irsku govedinu ili francuska vina. Merloi iz Novog sveta su prilično dobri i jeftini. „Bregzit bez sporazuma doneo bi nam zapravo ogromne prednosti. Dozvolio bi Britaniji da odmah potpisuje trgovinske sporazume van Evrope. Naterao bi vladu da sreže poreze kako bismo bili kompetitivniji. Nacionalno jedinstvo bi dobilo izvanredan podstrek“, tvrdi Lets. Šta bi o tom rezanju poreza bogatima mislio onaj Britanac koga su ubedili da glasa za Bregzit jer će imati bolje bolnice i škole, verovatno nije za štampu, ali on se Letsa verovatno ni ne tiče. Zanima ga jedno veliko „u-ta-ta“ koje šalje Evropskoj uniji. Ona, veli, ima veće probleme nego mi. „Dičnom“ predsedniku Francuske „boljševici čupaju pera“. Nemačka kancelarka „završava ovaj politički život“. Španija je nezaposlena, Grčka se pretvara u zemlju trećeg sveta, a naš uspeh će podstaći i druge zemlje da napuste Uniju. Britanci se neće pitati zašto su otišli, već zašto nisu otišli ranije, zaključuje Kventin Lets. U ovom sukobu čoveku bi zapravo najpre trebalo da bude žao pingvina. Velika Britanija je zahvaljujući prekomorskim teritorijama odgovorna za više pingvina nego bilo koja druga država, a ti simpatični momci u frakovima ozbiljno zavise od evropskih fondova za zaštitu životne sredine. Britanska vlada još nije obećala da će ih nadoknaditi. Pingvine bi nam, dakle, mogli pojesti skakavci, a ilustrujući tragikomičnost Bregzita skicirali smo i šta nas generalno čeka u svetskoj politici 2019. Što se tiče detalja, povlačenje britanskih vojnika iz Nemačke proći će neopaženo kraj povlačenja američkih trupa iz Sirije. Amerikanci trenutno pomažu Kurdima u kontroli trećine sirijske teritorije, a tamo su naftna i gasna polja, izvori, brane, elektrane i veći deo obradive zemlje, podseća za Al DŽaziru analitičar Marvan Kabalan. Ako Amerikance to više ne interesuje, Ruse interesuje i dalje. Ekonomski manje, ali politički više, zanima i Irance. To pravi problem Izraelu. Sve to brine Saudijsku Arabiju, a raduje Turke, jer im pruža mogućnost da eliminišu Kurde. Ovim potonjima, smatra Kabalan, neće ostati drugo do da se približe rusko-iransko-sirijskoj osovini. A moraće i da napuste borbu protiv Islamske države. Povlačenje dominantne sile iz Sirije, zaključuje Kabalan, za Siriju 2019. moglo bi da znači novu rundu kafanskog pokolja svakog protiv svakog. Ko ne bude odveć zauzet klanjem, izlaziće na birališta. Izbori za evropski parlament biće održani krajem maja. Ti poslanici treba da predstavljaju nekih 500 miliona ljudi, ali je zainteresovanost Evropljana za jedinu evropsku instituciju čije predstavnike izravno biraju bez izuzetka padala od prvog takvog glasanja, 1979. Tada je glasalo 62 odsto birača; 2014 – skoro dvadeset odsto manje. Ovom prilikom bi moglo da bude drugačije, ako glasači prihvate da su izbori sudbonosni, na šta ih pozivaju obe Evrope. Mateo Salvini, uz Viktora Orbana i slične pojave predvodnik „druge Evrope“, kaže da će se birati između „Evrope elita, banaka, finansija, imigracije i prekarijata“ i „Evrope ljudi i rada“. Orban veli da je reč o prilici da se kaže zbogom liberalnoj demokratiji. Da li će ovi protofašisti uspeti da iskoriste legitiman gnev prekarne Evrope, niko se ne usuđuje da predvidi. Partija Marin le Pen u nedavnoj je anketi pretrčala Makronovu. Brisel se nada većini proevropskih parlamentaraca, ali kuloari priznaju da je najverovatniji ishod haos. Neće biti mnogo drugačije ni u Ukrajini, koja će birati predsednika u martu, a poslanike u oktobru. Ankete daju prednost Juliji Timošenko i njenom savezu Otadžbina, koji se zalaže za ulazak u EU i NATO, i po programu namerava da od Ukrajine napravi zemlju po modelu zapadne Evrope. Proruske partije će biti u problemu zbog okupacije Krima, Luganska i Donjecka – ne nužno zbog animoziteta prema Rusiji, već zato što u ovim oblastima imaju mnogo birača, koji na ovim izborima neće glasati. Ishod u drugom krugu predsedničkih izbora, međutim, ostaje neizvestan. Ako istupimo iz naše evrocentričnosti, možda će najvažniji izbori 2019. biti oni parlamentarni koji će se u aprilu i maju održati u Indiji. Devetsto miliona birača odlučiće hoće li zadržati na vlasti Narendru Modija i njegovu Indijsku narodnu partiju (BJP), koja, piše Al DŽazira, pokušava da opstane na vlasti ubeđujući hindusku većinu da glasa po verskoj liniji, to jest podstičući predrasude protiv muslimanske manjine. Treba imati u vidu da u Indiji „manjina“ znači 175 miliona ljudi, te da bi opšti sukob po verskoj liniji kvantitativno bio ekvivalent svetskom ratu unutar svetskog rata koji već vodimo. I to čak i kada se za sudbinu indijskih muslimana ne bi interesovao Redžep Tajip Erdogan, u pokušaju da osnaži svoje vođstvo u muslimanskom svetu, kako piše izraelski Harec. Počasno pominjanje zaslužuju februarski tajlandski izbori, pošto su prvi nakon osam godina. Godine 2014. vlast na Tajlandu preuzela je vojna hunta, a budući da je ova azijska zemlja u prethodnih osamdesetak godina imala trinaest uspešnih i sedam neuspešnih vojnih udara, verovatno ni rezultati ovih izbora neće predugo biti shvatani ozbiljno. Najzad, 2019. neće nedostajati ni zanimljivih godišnjica – petsto godina od smrti Leonarda da Vinčija, šezdeset godina od spuštanja prvog našeg objekta na drugo nebesko telo (Mesec, sovjetska letelica Luna 2) i pedeset godina od prvog spuštanja naših nogu na drugo nebesko telo (opet Mesec, naravno, Nil Armstrong i Baz Oldrin), te petnaest godina od pokretanja Fejsbuka. Cinik bi primetio da smo pre petsto godina umeli nešto da smislimo, da smo pre pedeset-šezdeset umeli nešto spektakularno da izvedemo, a da u poslednjih petnaest uglavnom razmenjujemo slike smešnih mačaka. Ne bi to, naravno, bilo fer, pogotovo zato što te mačke razmenjuje manjina srećkovića. Veći deo planete, pak, 2019. će provesti u istoj bedi kao i sve godine od kako smo bez nekog lako uočljivog razloga sišli sa drveta.